Srbija je čudo prirode! Kažu, (pre) porodiće se u maju, a stomak joj se zalepio za kičmu. Ne verujete? Okrenite bilo koji od televizijskih kanala i videćete da su se svi političari naprasno zabrinuli za položaj trudnica u društvu. Obećavaju pune trudničke plate, dečje dodatke, zdravstvenu zaštitu, besplatne pelene. Videće bela kuga svoga boga! Našla je s nama da se kači! Ne zna ona ko su Srbi kad dođe vreme izbora...
To mu dođe kao neki novi vid patriotizma, pored puta u Evropu, naravno. Jer, i patriotizam se danas meri evrima. Ispada da je cela Srbija trudna. A, bilo bi pravo čudo da nije posle svega šta joj rade.
Nije jedino jasno oko čega se svađaju kad su svi tako zdušno prionuli na zajednički posao da preporode Srbiju i uvedu je u Evropu (dosad smo valjda bili u Aziji, ili ona u nama?), da obezbede evropski standard: velike plate, strane investicije, koncesije i donacije, posao za mlade, stipendije za studente, vize za one koji nemaju novca da putuju, a sve to u cilju očuvanja Kosova i Metohije.
Jer, kako preksinoć reče onaj ministar koji je već srušio tri vlade, ne može Kosovo da se odbrani prkoseći Evropi. Nego, lepo, odemo u Brisel, popijemo kaficu, izljubimo se sa Solanom, malo prijateljski proćaskamo, opanjkamo protivnike i stavimo stvari na svoje mesto. Tako se to radi ako niste znali. Ali, ne daju "ludi" Velja i Voja. Šta im bi da odjednom tako patološki omrznu Evropu, čude se evroentuzijasti! I brzo nalaze odgovor: vlast, vlast i samo vlast! Jer, empirijski je dokazano da se vlastoljupci najbolje snalaze u mutnim vodama. Onda, tu je i onaj drugi Voja, koji već pet godina ispija kafice u Hagu i još ga nisu prevaspitali. Sklopili su pakt s đavolom, grakću Evropejci.
Nešto s ovom pričom, ipak, nije u redu, kaže moj dobroćudni i naivni komšija Rale i sumnjiičavo vrti glavom. Neko nas ovde, ipak, laže. Možda oni koji kradu? Ali kako kad su se svi preodenuli u Majku Terezu i sagoreše od želje da nam svima bude bolje, jer sebe su već obezbedili mada bi još malčice. To se zove novi srpski altruizam.
Ma, nije, pokušavam da ga utešim, razlike su samo u nijansama. Doduše, te "nijanse" su vidljive s vrha Prokletija, ali niko od njih ne može tamo da ode bez dozvole onog zlog Nemca što liči na Adolfa Ajhmana. Doduše, nekima nije ni stalo da se pentraju po metohijskim vrletima kad je kafa slađa u Briselu.
Onda, opet, u sebi razmišljam: stvarno, što se Koštunica, tek tako, naljutio na Brisel... Kao: "Neću više da se igram, vratite mi moje krpice!" A krpica, ili dronjci od krpice, zove se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, poznatiji kao SSP. Možda bi predsednik, kao psiholog, mogao stručno da objasni tu čudnu metamorfozu svog dojučerašnjeg partnera "neukom" puku. U stvari, predsednik to duguje naciji.
Umesto toga, on nas ubeđuje da je Koštuničina vlada već parafirala isti sporazum i da je on trenutno naša jedina tapija na Kosovo i Metohiju, jer se poziva na Rezoluciju 1244. Ali, izbegava da pomene šta se desilo u međuvremenu. To što je većina zemalja EU priznala Kosovo - kao nema veze. Brisel to, kaže, nije zvanično uradio niti ima instrumente za priznavanje država. Ali svi se slažu s tim da EU "nelegalno" šalje svoju misiju na Kosovo upravo da bi sprovela plan Martija Ahtisarija o "nadgledanoj nezavisnosti", o čemu su se u EU svi složili.
Zar ne bi bilo poštenije da oni koji su za potpisivanje SSP po svaku cenu, koji neumorno "šilje" olovku i još štošta, otvoreno kažu: ljudi, stvar je takva i takva, za dugo putovanje u Jevropu tražiće, i već traže, da se odreknemo Kosova? Možemo da prihvatimo taj uslov, pored svih drugih, ili da rizikujemo gubitak i jednog i drugog. Pa, neka narod, u koji se svi kunu, presudi na referendumu.
Portparolka DS, najbolje parče pokretne imovine koje je predsednik, sasvim prikladno, dobio u miraz od ministra za rad i socijalnu politiku, kaže kako je krajnje vreme da "koalicije Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije" prestanu da obmanjuju i plaše javnost da sporazum sa EU "urušava teritorijalni integritet Srbije". Istini za volju, takva koalicija trenutno ne postoji, mada nije isključena posle izbora. Ali, iz ljupkih usta, makar bila i silikonska, i neistine imaju bolju prohodnost. Ostaje, ipak, pitanje da li je plašenje naroda "mračnim devedesetim" dozvoljeno i legitimno, a odricanje od Kosova nije.
Sve u svemu, sa srpskom političkom "elitom" naši životi liče na splavarenje Drinom bez kormilara, pri čemu glavni izazov nije ispravljanje krivina, nego preživljavanje i izbegavanje sprudova i hridi kako se trošna skalamerija ne bi razbila u paramparčad.
