Jasenovac: Krivica za Evropu

Na komemoraciju žrtvama u najstravičnijem logoru smrti na svetu Jasenovcu, išla sam, 20. aprila, pre svega, kao član međunarodnog društva „Potomci logoraša”, čije je sedište u Parizu. Još pre dve decenije govorila sam u srpskoj dijaspori o nužnosti pokretanja međunarodnog postupka za priznanje genocida 1941. nad srpskim narodom. Takođe, da bi se pomoglo srpskoj borbi, uspostavili smo kontakt sa vrhom Jermenskog svetskog kongresa, koji je dobio priznanje za 1915. godinu užasa, i koji nas je više puta ugostio u Jerevanu.

Ove godine, na komemoraciji u Hrvatskoj dali su mi knjigu štampanu 2007.: „Jasenovac – pojedinačna žrtva”. Već sam naziv te knjige je nedopustiv, jer želi da stvori utisak da je reč o nekom haotičnom stratištu, a ne o organizovanom genocidu. Reći da je reč o „pojedinačnim žrtvama” klasično je psihološko bežanje od istine, koje ne uvažava čak ni svedočenja jednog KurcijaMalapartea. U NDH se apsolutno dogodio genocid nad više naroda, a pre svega nad Srbima.

Prema podacima knjige „Poimenični popis žrtava koncentracionoglogora Jasenovac (1941–1945), istraživanja do 31. kolovoza 2007”, u uredništvu Jelke Smreke i Đorđa Mihovilovića (recenzenti su Ivo Goldštajn, Igor Graovac, Mario Jareb, Mihael Sobolevski), čije je štampanje pomoglo Ministarstvo kulture republike Hrvatske, pominju se ukupno 72.193 žrtve, od kojih je 40.251 Srbin, 14.750 Roma, 11.723 Židova, 3.583 Hrvata, 1063 muslimana i dr.

Na strani 1154. ove knjige pronašla sam imena srpskih žrtava – svoga pokojnog oca Save, nekadašnjeg akademca zagrebačke Akademije slikarstva i arhitekture, odnosno njegove rođene sestre Vide,koja je kao devojka zaklana u staroj Gradiški. Ali zato nisam pronašla ime njegove druge ubijene sestre Ljubice. Ako ta knjiga pretenduje da bude iscrpni spisak žrtava kompleksa smrti Jasenovac, tako što je sa donedavnih važećih 700.000 žrtva u kompleksu smrti Jasenovac sada taj broj pao na 72.193 žrtve, onda to znači da sa istorijskom istinom nešto ozbiljno nije u redu.

Ustaški logor smrti, prema samim podacima istraživanja, radio je 1337 dana, odnosno pune četiri godine. Znamo da je tempo ubijanja ljudi bio stravičan i da je nekada u istom danu pobijeno i po više stotina mučenika. Poznato je monstruozno priznanje Ljube Miloša da je za jednu noć zaklano više od hiljadu ljudi. Ako se ovo uzme u obzir, odmah se vidi da nikako ne može da bude reč o 72.193 žrtve. Mi ćemo morati da dobijemo potpuno tačne podatke iz Jad Vašema, a ako ni oni ne budu hteli da nam ih daju, onda ćemo morati da skupimo sve ono što su do sada uradili Vladimir Dedijer, Milan Bulajić i drugi istraživači i da zatim ponovo sprovedemo akciju popisivanja žrtva kod svih živih svedoka.

Što se Stjepana Mesića tiče, prisutnog i ove godine na komemoraciji, on je održao svoj „politički korektan govor za Europu”. U knjizi ,,10 odgovora Stjepanu Mesiću” Vasilije Krestić, Mihailo Marković, Vladislav Jovanović, Vladimir Umeljić, Borisav Jović, Mirko Zurovac, Momir Bulatović, Predrag Kijuk, Dejan Medaković i ja polemisali smo sa njim i prozvali ga za reči izrečene devedesetih godina kada je kazao da se izvinjava samo hrvatskim antifašistima, a srpskim žrtvama ne. Na komemoraciji u Jasenovcu, Mesić je ove godine bio „osećajan”. Međutim, zamenica vlade Hrvatske koja je došla u Sanaderovo ime, poklonila se za istu cenu i hrvatskim borcima stradalim za novu državu Hrvatsku ne pomenuvši pri tom mrtve civile „Bljeska” i „Oluje”. To smatram više nego nemoralnim, jer ovaj poslednji rat uopšte ne može da bude shvaćen ako nije shvaćen genocid izvršen davne 1941. godine. Zamenica hrvatskog premijera je žrtvama domovinskog rata sa šahovnicom (odnosno ubicama srpskih civila u „Oluji”) mogla da se klanja na nekom drugom mestu, ali u Jasenovcu – svakako ne.

Takođe je, čini mi se, nedopustivo bilo to da država Srbija, država većinskog mučeničkog naroda, na komemoraciju pošalje zamenika jednog ministra, dok Hrvatska šalje svog predsednika. U jasenovački logor smrti 20. aprila, bez obzira na izbornu kampanju, morali su da dođu i predsednik i premijer Srbije.

Nedopustivo je i to da su predstavnici raznih naroda na stratištu govorili o žrtvama, dok nijedan Srbin, osim sveštenika, nije mogao da se obrati javnosti. Zato ćemo sledeće godine od hrvatske vlade zvanično tražiti da na komemoraciji govori neko iz srpske dijaspore.

Jedino manje tužno što se ovoga 20. aprila dogodilo u najvećoj jami Balkana, a možda i sveta, u danu kada je sunce sakrivalo očaj, tugu i tone kostiju ispod zelenog tepiha, jeste mali broj Hrvata antifašista koji su zviždali kada bi njihovi zvaničnici uzimali reč. Šta je još bilo s one strane nagona Smrti? Hor iz opere Nabuko. Nagon života prirode Jasenovca takav je da svaka zelena grana toga ogromnog prostranstva, izrasla na humusu nevinih mučeničkih duša, već nosi ime nekog od svetaca i besmrtnika

profesor psihologije i pisac

Politika