Алекса Ђилас

Људска права и моћ Запада

Замисао да се човечанство подвргне вољи Запада је суманута утопија која би своје поборнике и њихове земље одвела у пропаст

Шта су људска права? У свету и код нас често се о томе воде расправе. Доиста, тешко је тачно и јасно одредити садржај овог појма, као и утврдити шта све обухвата.

Али, као да на много веће тешкоће наилазимо у теорији него у пракси. Зар није тачно да иако нам мањкају речи у разматрањима о људским правима, ипак постајемо врло говорљиви чим су наша права угрожена. А како тек деца брзо и лако разумеју шта су њихова права и зашто им припадају. (Отац сам дечака од тринаест и девојчице од једанаест година и приметио сам да споро схватају једино када им говорим о дужностима.)

Данас у свим земљама политичари изражавају своју подршку људским правима. Такве изјаве, наравно, често нису искрене, али је чињеница да се у свету људска права мање крше него икада раније у историји. И за разлику од прошлог века, много је мање великих тирана, а не прети ни опасност од светског рата. Овај огромни напредак даје нам право да се надамо како ће у не тако далекој будућности права сваког човека бити поштована.

Добро су познати начини борбе за људска права: петиције и јавни протести, писање чланака, есеја и књига, стварање уметничких дела, научни рад у институтима и на факултетима, делатност у демократским политичким партијама и у невладиним организацијама (али само у оним правим, које имају смелости да критикују политику великих сила). Будући да су људска права велика политичка идеја, која је истовремено и веома модерна и наставак древне људске тежње ка слободи и достојанству, борба за њих захтева један посебан политички морал.

Које су особине тог политичког морала и на које се све начине он испољава?

Прво, залагати се за људска права значи бити против насиља. Зато су поборници ове племените идеје велики противници рата – тешко га прихватају чак и у оном малом броју случајева у којима га међународно право сматра легитимним. Такође, често чине напоре за очувањем мира у свету. Тиме само проширују подручје своје борбе за људска права, будући да се у рату она најмасовније и најсуровије крше.

Затим, веровати у људска права значи бити интернационалиста. Онда се само по себи разуме залагање за снажне Уједињене нације и за њихову већу улогу у свету, као и подржавање свих других међународних организација. Такође следи заузимање за то да све државе – како мале, тако и велике – поштују међународне повеље, уговоре и законе, као и да их буквално примењују, и то у свим случајевима.

Даље, пуно поштовање људских права у некој земљи често претпоставља корените промене у њеном политичком систему. На пример, уклањање војне хунте кроз демократске изборе или замену једнопартијског система вишепартијским. Али, политички морал који иде уз људска права захтева да до промена дође мирним реформама а не државним ударом, грађанским ратом или спољном оружаном интервенцијом. Он тражи да се буде стрпљив и ка далеком али великом циљу иде упорном свакодневном делатношћу. И да се потпуно одбаци језик мржње и клевета, претњи и уцена.

На крају, у данашњем свету има много националистичких сукоба у којима су људска права прва и највећа жртва. Сви борци за људска права знају да у трагању за решењима не смеју да делају првенствено као припадници своје нације. Али, у сукобима у којима њихов народ не учествује, многи чине грешку и опредељују се за једну од страна, зато што је она (или бар њима тако изгледа) мање крива за сукоб и има оправданије захтеве, или просто зато што је малобројнија, слабија, сиромашнија. Таквим опредељивањем, међутим, они изневеравају свој политички морал и претварају се у политичке присталице и савезнике. Једино је исправно бити за мирно решење, које није наметнуто већ постигнуто кроз споразуме, нагодбу и поравнање, и уз учешће међународне заједнице (коју никад не треба поистовећивати са Западом).

Водећи западни политичари веома су поносни на то како се у њиховим земљама поштују људска права. Гледано из иностранства, стање није баш тако очаравајуће. Али ипак, када се све узме у обзир, тачно је да се на Западу људска права мање крше него у другим деловима света.

Западни политичари такође тврде како је поштовање људских права широм наше планете један од главних циљева спољне политике њихових земаља. Критичари су, међутим, одавно уочили западну недоследност и двоструке стандарде, посебно се обрушујући на Сједињене Америчке Државе. У критици, међутим, треба ићи даље и указати на то да је америчка спољна политика, као и она њених савезника, често супротна политичком моралу који захтевају људска права. Помислимо само на све ратове, прошле, садашње и оне који прете; пристрасност у приступу националним сукобима; умањивање улоге Уједињених нација и других међународних организација; непоштовање међународних закона и уговора; захтеве да се знатно ублаже критеријуми за употребу нуклеарног оружја; проширивање НАТО-а, огромне војне буџете и стално увођење нових врста наоружања. (Тешко је одупрети се и не направити циничну примедбу да се данас на Западу у медијима много чешће користе атрибути паметан, софистициран, а последњих година и бриљантан, уз називе оружја, посебно ракета, него што се користе уз имена политичара и дипломата или уз њихове идеје и предлоге.)

Када амерички политичари и дипломате говоре о томе каква треба да буде спољна политика Сједињених Држава, укључујућу и ону којој је циљ заштита људских права, радо користе фразу да дипломатија мора бити подржана силом. Али, дипломатија и сила су неспојиве. Претње употребом оружја повећавају опасност од рата и могле би се назвати антидипломатијом. А ако до рата дође, непосредно је угрожено најосновније људско право – оно на живот.

Јесмо ли сведоци обнове западног империјализма? Јача ли на Западу агресивни национализам? Да ли Америка ради глобалне превласти ствара једну коалицију или конфедерацију западних држава? (Поједини аутори чак говоре о настајању западне наддржаве.)

Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да ако Запад настави да се у спољној политици удаљава од политичког морала који захтевају људска права, изазиваће сукобе и ратове широм света. Тиме ће онемогућити остварење великог идеала, за чијег се поборника и заштитника сматра – уједињење човечанства у поштовању људских права.

И данас се памти како је у једном говору 1983. године амерички председник Роналд Реган назвао Совјетски Савез „злом империјом”. Критичари су му замерили да том покудом обнавља већ увелико превазиђену хладноратовску реторику. Ако су и били у праву, није ни Реган био у криву – доиста, совјетска влада и централни комитет у Москви владали су силом над толиким народима и земљама. Оно што се много лакше могло пребацити Регану био је потпуни недостатак критичности према америчкој империји. Ако су се у претходним вековима можда и могла наћи оправдања за империје, у двадесетом веку су све оне биле непотребне и неправедне – а самим тим и зле, мада, наравно, не подједнако.

У данашњем свету, људи су и као појединци и као припадници својих народа толико свесни својих права да никада неће прихватити да њима владају странци. Две најмоћније политичке идеје савременог света – људска права и суверена национална држава – супротстављене су империјализму у било ком облику. Зато једна група западних држава предвођених Америком не само што не може да управља читавим светом већ ни његовим деловима. Замисао да се човечанство подвргне вољи Запада – то је суманута утопија која би своје поборнике и њихове земље одвела у пропаст. Доиста, та катастрофа је толико сигурна да сам у наслову овог текста уместо о моћи Запада могао да говорим о његовој немоћи.

У читавом свету, а и у самим западним земљама, посебно код људи који су искрени поборници људских права, осећа се разочарање због странпутица западне спољне политике. Како је преусмерити ка људским правима и политичком моралу који она захтевају? То је данас можда највећи изазов за борце за људска права. Будући да критика западних земаља значи неслагање с онима који верују или бар тврде да верују у исте основне вредности, биће потребан много већи интелектуални напор од онога што га захтева борба против десних и левих диктатура. А да и не спомињем богатство и снагу западних земља.

Пут до врха је дуг, стрм и скривен у магли, лако је скотрљати се назад низ падину чак и ниже од места са кога смо кренули, провалије вребају. Али, зар борба за људска права није увек била тешка?

Београд, април-мај 2008.

(Предавање одржано на додели награда средњошколцима и основцима за рад на
тему људских права. Конкурс поводом Дана људских права расписује сваке
године Служба за људска и мањинска права Владе Републике Србије.)

Алекса Ђилас

[објављено: 10/05/2008.]

Politika