Српска нација и српски национализам

У времену у ком живимо, често се спомињу термини нација и национализам, све чешће у пежоративном контексту. Нацију можемо узети као политички народ, тј. скуп свих грађана (држављана) једне државе. На Балкану пак, многи је схватају у етничком смислу и поистовећују је са народом. Нације, у модерном смислу, су произашле из народа (који јесу етничке групе што воде порекло од једног броја заједничких сродника) који су кроз историјска дешавања и процесе формирали одређене државе. Ови народи су сопствени језик, културу и идентитет успели да наметну као доминантне осталим становницима својих држава и тако начине нације у смислу у ком се оне данас схватају.

Национализам је термин етимолошки изведен из појма нација, а означава љубав према сопственој нацији, као што нпр. патриотизам представља љубав према својој земљи тј. држави.

Српска национална свест

Свако би требало да има однос према држави и њеном оптималном уређењу. Нормално би било да се сви залажемо за демократско државно уређење уз пуно поштовање људских права и слобода. Требало би енергично афирмисати државотворну улогу српског народа како је то и Уставом Србије решено. Морамо радити на укидању регионалних партикуларизама, снажно изражених у српском народу још од косовског боја.

Као изузетно ружну и штетну појаву гледам склоност немалог броја Срба да с ниподаштавањем и крајње увредљиво говори и мисли о другим Србима због различите завичајне припадности. Бесмислено је претпостављати нечије географско порекло типа Црногорац, Херцеговац, Босанац, Војвођанин, Личанин, Шумадинац и сл. његовим људским квалитетима и чињеници да је припадник српског народа без обзира на ком делу српског етничког простора био рођен. Нема код нас довољно увредљиве речи коју не би с лакоћом изрекао Србин из Херцеговине Србину из Босне, овај Србину из Црне Горе, а он Србину из Шумадије, Србин из Војводине Србину с Кордуна и обрнуто. То стање је неприхватљиво и егзистенцијално уништавајуће за српски народ у целини. Читав српски народ има заједнички национални интерес. На остварењу тог интереса морају радити сви његови делови заједно, у складу с појединачним способностима сваког човека, занемарујући географско порекло.

Зашто не бисмо сви заједно промовисали принцип интегралног Српства и подједнако били заинтересовани за судбину сваког Србина ма где он живео или био рођен. О српској неслози довољно је речено и она је готово онтолошког карактера. Ту нашу националну болест морамо свим средствима лечити. Она нас изједа и уништава. Њен бесмисао је већ и у томе што је мало српских породица чији преци нису у неком тренутку живели на потпуно различитим деловима нашег етничког простора, а ми се завичајно одређујемо према тадашњем пребивалишту последњег познатог претка и ту припадност претпостављамо етничкој, као да су неко село или ливада важнији од државе. Припадност српском етничком корпусу – српском народу је за нас, Србе, научна и историјска чињеница, а регионална или завичајна припадност је плод случајности и тиме мање битна. Наша просвета и наука би требало да имају за циљ јачање слоге и осећаја јединства у народу. Мудри Римљани нису без разлога говорили: ''Ubi Concordia, ibi Victoria!''[1]

Када је однос према националним мањинама на територији Србије у питању, држава мора да има афирмативну и јасну политику. Од француске револуције постоји социолошко тумачење, нарочито доминантно у овом тренутку, да нацију чине сви држављани једне земље и да независна држава неминовно резултира стварањем нације. Нација је политички народ. У том смислу сваки грађанин Француске је припадник француске нације, сваки Држављанин САД је део америчке нације, сваки становник Британије је по националном одређењу Британац. Једнако тако и сваки грађанин Србије може и мора бити део српске нације.

Ово никако не оспорава етничке посебности, народну културу, религију или идентитет сваке етничке групе у Србији. Држава ове посебности треба да афирмише и посматра као сопствено богатство, али припадност српској нацији, у смислу политичког народа, и одговоран однос према држави морају постати императив за све грађане наше земље. Не сме бити асимилације и негирања народних особености етничких заједница или националних мањина на територији Србије. Већински народ мора прихватити грађане другог етничког порекла као део свог политичког народа, своје нације, а ти грађани Србију као своју једину отаџбину. Тиме се стварају прави предуслови за потпуну толеранцију и период опште сарадње на бази личних квалитета сваког појединца и нестајање међусобних тензија и нетрпељивости изазваних примитивним страхом и мржњом према свему што је различито. На овај начин сви грађани Србије могу дати свој пуни допринос њеном развоју и сопственом бољитку.

Остоја Симетић

''Српски културни клуб Слободан Јовановић''