''САМО НАПРИЈЕД КОМИНТЕРНА

ЦРНА ГОРА ТИ ЈЕ ВЕРНА''

У последње време је, нарочито на бившим југословенским и бившим совјетским просторима, присутан својеврсни духовни и историјски инжињеринг. Нови западни господари са становишта мулти-култи идеологије мондијализма и евроатлантизма, а пре свега на становишту англоамеричких интереса, спроводе ревизију историје, традиције и културе.

На удару те њихове ревизије се налазе пре свега стари, традиционални, самосвесни православни словенски народи. На простору бившег СССР-а улога негативаца дата је Русима. Тако имамо ситуацију да се у Естонији, чланици ЕУ и НАТО пакта, отворено прославља нацистичка СС дивизија, а да се споменик посвећен погинулим припадницима Црвене армије, Русима пре свега, који су дали огромне жртве у победи над фашизмом, измешта из центра Талина на крајње сраман начин.

О потпуној русофобији и болесној самомржњи коју форсира актуелна ''наранџаста'' револуционарна власт у Украјини, могло би се говорити данима. Некадашња Мала Русија и центар прве руске државе, Кијевске Русије, пример је подмуклог зла и несрећних подела које су намењене православним Словенима. Историјска и језичка ревизија се немилосрдно спроводи на сваком кораку. Прослављање СС дивизије ''Галиција'', титловање филмова на руском језику, оптуживање Русије за намерно изазвану глад у Украјини `30-тих година прошлог века за време колективизације у СССР-у која је погодила најгоре управо Русију, да је Русија ''окупирала'' Украјину током 17. и 18. века која је, наводно, уживала велика права у оквиру Пољско-Литванске уније, напади на Православну цркву у Украјини и покушаји изазивања раскола и њеног издвајања из састава Московске патријаршије, само су део репертоара мржње украјинских шовиниста, нације која је, као и њен језик, вештачка бољшевичка творевина из 1918. године. Сама подељеност Украјине на проруски део источно од Дњепра и Крим, и прозападни део западно од Дњепра, говори о готово неодрживости такве земље ако крене путем учлањења у НАТО пакт.

На српским етничким просторима ситуација најсличнија овој је у Црној Гори. Као што је за Русе резервисана улога негативаца на постсовјетском простору, тако је Србима та улога намењена на Балкану. Очигледно је србофобија само мали огранак русофобије и њена локална копија.

Црна Гора, та некадашња Српска Спарта, луча слободе која је цело српство обасјала у данима најгорег отоманског ропства, претворила се у наказну шверцерско-мафијашку творевину, засновану на фалсификатима и негацијама себе саме. Корене овог одрођења можемо тражити и пре доласка комуниста на власт и стварања лажне црногорске нације. Стварање прве државе Јужних Словена, несређено уједињење Србије и Црне Горе 1918. године, династичко ривалство између Карађорђевића и Петровића, утицало је на прве поделе на ''бијеле'' и ''зелене'' у Црној Гори. Међутим, тада ни код једних ни код других нико није спорио да су Црногорци Срби и да им је језик српски. И управо онда се јавља типичан пример изрода код Црногораца, који ће се готово у сваком наредном случају понављати.

Секула Дрљевић, некадашњи највећи заговорник уједињења са Србијом, човек који је на Подгоричкој скупштини гласао за уједињење Црне Горе са Србијом и збацивање краља Николе, само зато што је у новој држави остао без министарског места у Београду, постаје најгори изрод и отпадник, заговорник Црвене Хрватске и црногорски усташа. Цео Други светски рат је провео код Павелића у НДХ и директно учествовао у злочинима. Све је то постао само због болесне сујете и личне уобразиље, која је тако својствена свим изродима из Црне Горе. Дрљевића је заслужена казна стигла у Аустрији 1946. године од стране преживелих четника Павла Ђуришића.

Током Другог светског рата најгора фаза грађанског и идеолошког рата у српском народу се одиграла у Црној Гори између партизана и припадника равногорског покрета. Све је почело када је КПЈ прогласила другу фазу револуције, тј. обрачун са снагама старог режима. Уз паролу ''Ко није са нама, тај је против нас'', почеле су ликвидације и убиства на најмонструознији начин према свима за које се сумњало да су ближи националним снагама. Врхунац бешчашћа је било бацање и закопавање убијених на ''пасијим'' гробљима.

Касније је уследио повратак националних снага и обрачун са комунистима. Завладала је поново крвна освета, обрачуни између најближих рођака и још пуно зла. На крају када су комунисти узели власт уследио је нови талас хапшења и ликвидација. На тешком удару црвеног терора нашла се нарочито Црква. Митрополит је убијен, такође су убијани и епископи, свештеници, монаси, а цркве рушене и скрнављене утеривањем стоке у њих. У целој Црној Гори остала су само три свештеника. Црна Гора онда добија и статус републике у ФНРЈ, а после тога се и проглашава црногорска нација.

Када је `50-тих година прошлог века Светозар Вукмановић – Темпо разговарао са једним свештеником и питао га како је, а овај се пожалио да му у овим условима није лако, Темпо му је рекао да буде срећан док су још крштени комунисти на власти, да ће бити много теже кад дођу некрштени комунисти. И дође ред и на некрштене комунисте да заузму власт.

Нова генерација је заузела места управо на почетку трагичних збивања у бившој СФРЈ. На почетку су се кунули у заједницу Србије и Црне Горе, братске, рођачке, традиционалне везе. На почетку ратних сукоба огромна већина у Црној Гори је била за помоћ српском народу, а давали су и свој допринос у његовој одбрани. Мило Ђукановић је тада давао такве изјаве у српском родољубивом заносу да му скоро није било равног по том питању ни у Србији. Међутим, већ тада је постојала политичка опција која је заговарала независност Црне Горе, проглашење неке аутокефалне тзв. ''Црногорске православне цркве'', црногорски језик, помоћ Хрватској од наводне ''српске агресије'' и сл. Та опција је имала око 10% гласова на изборима. Сама власт креће са пројектима који мењају традиционалан црногорски имиџ. Проглашење ''еколошке државе'', развој туризма постају паравани за ширење криминалне и шверцерске делатности, пре свега са цигаретама, а временом долази и до укључења у трговину наркотицима и белим робљем. Тада и долази до сукоба. Подела у владајућој странци доводи до раскола у друштву.

Не бих се задржавао на свему ономе што је претходило референдуму о независности. који је пример бруталне злоупотребе, већ бих се осврнуо на прогресиван развој србофобије и самомржње у Црној Гори који је томе претходио. У духу својих претходника, Брозових комуниста, који су јуришали сами против своје памети по налозима комунистичке коминтерне, ови данашњи чине још горе ствари као експоненти евроатлантизма и плаво-жуте коминтерне из Брисела. Пошто су корумпирани и уцењени од стране страних ментора због криминала, ставили су се у службу њихових интереса, а од Црне Горе створили своју приватну државу.

Временом су ударили на све што их још подсећа што су некада били. Поред одвајања Црне Горе почели су да спроводе национални и духовни инжињеринг. Од једног анатемисаног распопа и сатаниног слуге Мираша Дедејића и његових јадних следбеника покушавају да створе цркву. Државна обележја, застава, грб и химна су пример најгорег фалсификата и кривотворења историје. Званичан језик који је у Црној Гори увек био српски су најпре преименовали у ''матерњи'', а у новом уставу у ''црногорски'', с тим што су још у службеној употреби и српски, хрватски, бошњачки и албански. Сви они који се изјашњавају као Срби, а таквих је око 35%, су лишени елементарних људских права, без перспективе запослења у државној служби, без културних институција, без двојног држављанства и са готово минималном или никаквом медијском заступљеношћу.

Једино Митрополија Црногорско-приморска СПЦ представља бедем очувања идентитета Његошеве Црне Горе. Зато се и нашла на најжешћем удару. Све већи број верника, нарочито младих, забрињава властодршце и присталице распопа Дедејића. И тако су некрштени комунисти отишли и корак даље од њихових претходника. Они су отимали црквену имовину, скрнавили храмове, а ови данашњи би да подржаве храмове и да их отму и поклоне анатемисаном распопу. Најновији примери брисања из катастра власништва Митрополије над црквама и манастирима у општини Цетиње говоре о томе. Мирашеви јуришници се већ спремају на нове нападе на храмове и не крију своје намере.

За то време земље ЕУ, којима су пуна уста људских права и демократије, немају намеру да макар опомену и упозоре црногорске власти да морају поштовати елементарна људска права. Очигледно су у тој њиховој ''Новој Европи'' једино Срби народ према коме је све дозвољено и где год живео свако може од њега да ради шта хоће. У међувремену, новокомпоновани ''Монтенегрини'' на власти у Црној Гори се спремају да признају лажну државу Косово и да на тај начин нанесу историјску срамоту Црној Гори, која је и настала и развијала се и борила за слободу управо на Косовском Завету Светог Кнеза Лазара и косовских јунака, само зарад тренутних пословних и криминалних интереса које имају са шиптарским нарко картелом. Духовни и социјални инжењеринг улази у завршну фазу.

Шта рећи на крају ? Наше међусобне поделе, свађе и несреће као и увоз разних идеологија и покушаји позападњачења увек су ишли на руку онима који нам не мисле ништа добро. Зато је крајње време да као народ поведемо рачуна о својим интересима и о својим сународницима, ма где они живели, а нарочито је важно да кренемо и са културним, политичким и економским обједињавањем српског етничког простора. Нико то други неће урадити уместо нас. Само на тај начин ћемо повратити самопоуздање и самопоштовање као народ и утицати и да нас други почну ценити и уважавати. Они који нам не мисле ништа добро неће се томе обрадовати, али ми и не треба да се трудимо да нас они тапшу по рамену. Атлантисти и глобалисти нас никад неће волети, али и они ће морати да уважавају онога ко држи до себе и пре ће га поштовати као саговорника него оне безличне, корумпиране климоглавце и стажисте мондијализма.

Жарко Јанковић, Нови Сад