Александар Димитријевић

НОВА ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈЕ: СЛОБОДНА И МОДЕРНА ДРЖАВА

Ђаво у Србији још није отишао на спавање, шта више активнији је него икада. Неопходно је предузимање свих потребних мера за његово коначно слање на починак.

ЛАЖНА ДИЛЕМА: ЗА ИЛИ ПРОТИВ ЕВРОПЕ

Наиме, пре неки дан господин Председник Републике забележио је још један незабораван политички поен. За малокрвног појединца такав подвиг био би тешко остварљив без свесрдне помоћи многих, укључујући ту и блиске „породичне пријатеље“ разасуте диљем демократске полулопте нашег глобуса.

Потписом Споразума о стабилизацији и придруживању илити „пакта са Европом“ на опште одушевљење окупљених око ДС-а, Г-17 и ЛДП-а, као и њима сличнима, практично је извршена провера Ајнштајнове теорије релативитета. Политичко поље а не физичка лабораторија послужили су у ту сврху. Укратко, догодило се да је Србија закорачила у Уједињену Европу пре него што је прошла кроз вишегодишњу, строгу процедуру припреме.

Када је Србија, без Косова и Метохије, у питању, одлучено је да строге норме и високи стандарди као услов за приступ у Унију више не важе. Другим речима, није неопходно постојање политичке стабилност вишепартијског система, слободног тржиште, стабилне валуте, високог друштвеног производа, контролисане стопе инфлације а висока запосленост, функционисање законодавства, администрације и државних финансија према нормама високо развијених држава, нити је неопходно да војска буде расформирана. Ако је то тако, ова чињеница сама оставља једну дилему: зашто су наједном критеријуми за пријем у чланство Европе девалвирали? Да ли због дога што је читава организација девалвирала или зато што присуство неких од нових чланица у тој организацији је ништа друго него симболично!

Остали грађани Србије су истовремено били суочени са открићем да су добили оно што нису тражили, и што, као слободни грађани, нису чак ни желели, јер је и њима стигла приступница за Уједињену Европу. И док је тако у грудима српских евродемоктара најзад прорадило механичко срце субмисивности, о главе родољубивих Срба ударио је жељезни маљ неолиберализма, другачије названог неоколонијализам, негде још познатог и као нови светски поредак, а међу академским круговима дефинисан као демократија двадесет првог века.

У овом историјском тренутку за Србију није питање према Европи, или од Европе. Питање је како гласачи да себе поставе у најновијој борби за поделу власти. На једној страни су сви они који су за безпоговорни приступ Уједињеној Европи. На другој страни су оне снаге којима је до заштите интереса националне државе Србије. Први су сакупљени око такозваног демократског блока, док су други блиски блоку такозваних националних партија.

ПОЛАЗИШТЕ ЗА НОВУ СРПСКУ ПОЛИТИКУ

Полазиште од кога сваки грађанин Србије, сваки политичар и свака странка треба да крену у свом политичком деловању данас, без обзира на страначку припадност јесте следећа чињеница: Србија је данас економски разорена држава, у потпуној дипломатској изолацији и војно поражена и ако не на бојном пољу.

Србија је у својој државној историји била у више наврата изложена разарању великих пропорција. Држава Србија и Срби са њом, провели су више времена у рату бранећи своју слободу него у миру. У том временском распону било је и тешких пораза. Последњи од њих, који још траје може да буде изједначен са најтежим од свих до сада. Овде на жалост није реч о околностима под којима се то догодило него о исходу који видимо у чињеничном стању политике, економије и друштва уопште.

Политичари у задње време говоре да за Србију још постоји алтернатива. Насупрот Србији, кажу они, стоји Европа. Пошто у ствари избор за Уједињену Европу значи одрицање од националне државе, политичке и економске независности, то у ствари значи да Србија онда и нема алтернативу. Постоји само један пут а то је пут независне националне државе и “одлагање интеграције са Европом” до тренутка када Србија буде политички и економски спремна за то. Другим речима када Србија изврши своју обнову као држава и духовни препород као народ, што као своју последицу онда има и економски развој.

Поставља се кључно питање: како да Србија превазиђе исфабриковани избор између имања и немања будућности и да се концентрише на изградњу слободне и јаке националне државе. Насупрот опредељењу за решење које се огледа кроз извођење једног чина употребом чаробног штапића, у реалности изједначеног са актом приступа Уједињеној Европи, стоји позив на обнову националне државе. Као такав то је пре свега један дуготрајан процес.

Дакле, ни једног тренутка није питање о пристајању на промене. Исто тако, ван сваке сумње је неопходност реинтеграције у светску заједницу. Напросто, ради се само о томе да се изабере такав модел промена и државног развоја који је у позитивној коорелацији са друштвеним, политичким и културним бићем Србије, са њеном баштином и са историјским искуством српског народа.

ТЕМЕЉ У НАЦИОНАЛНОЈ ДРЖАВИ

Опредељење за националну државу данас пре свега захтева реформу државе у свим њеним сферама. То значи истовремено и духовни преображај друштва. Први део овог подухвата подразумева реформу политичког, економског и управног система. Други тражи обнову културног и вредносног система.

Како је основа историје једног народа и његове државности његова економска снага, обогаћена духовном баштином, то је прва претпоставка државне обнове и изградње духовни препород народа у целини. Инспирацију је могуће пронаћи у православљу као духовном оквиру система вредности и у светосавској етици, као моралног постулата у обављању свих јавних послова.

У реформи политичког система монархија мора да добије своје место. То је један од предуслова поштовања традиције. Јака српска држава је незамислива уколико краљ није на њеном челу, па макар то било и у симболичној форми, дакле без ингеренција извршне власти. Вишепартијски систем треба да буде доведен у оптимално најфункционалнији и најефикаснији облик. То пре свега захтева, елиминисање бројних малих партија, које својим деловањем само разбијају снагу и јединство политичког система и тиме доприносте нестабилности државе.

Посебна пажња треба да буде посвећена раду државних дипломатских служби. Из јавног наступа државних званичника језика мржње, ината, свадљивости треба да буде искључен одмах, јер то је израз политичке незрелости и нерационалности. Истовремено то потврђује неспремност на сарадњу и изостанак конструктивног приступа решавању политичких питања. Насупрот њима треба да буде уведен у политику културу говора употреба истине, аргумената и дипломатске мудрости, нарочито када су од важности питања од националног интереса. За постизање овог захтева потребни су школовани појединци али не такви који су у међувремену изгубили национални интегритет и не препознају националне интересе државе у чијој су служби. У овом случају реч је о њиховој држави.

Испунивши овај услов то значи да Србија свету треба да покаже своје право демократско лице. Пре свега када је политика у питању али и у случајевима функционисање државног апарата што се постиже доследном применом и поштовањем закона на свим нивоима, који важе подједнако за све, од председника државе и председника владе, па све до обичног грађанина. И у том случају Србија не може да буде различита од осталог модерног света и да поступа у супротности са поступањем у међународној заједници.

Најбоља гаранција за спровођење таквих интенција јесте заснованост свакодневне праксе на научним основама и упошљавањем најбољих, најквалификованијих и најобразованијих појединаца, без обзира на страначку припадност. Истовремено код ових национални интерес мора увек да буде испред страначког, или што је још горе појединачног интереса.

У економској сфери друштвених реформи посебна пажња треба да буде указана подстицању развоја производно-прерађивачког и пољопривредног сектора насупрот сектору услуга, финансијског сектора и трговине некретнинама, како је то до сада био случај. Уместо на распродају националног богатства, природних извора и капиталних система, без обзира на њихово тренутно стање, политички чиниоци треба да се преоријентишу на подстицање рада и производње, са стратешким осећајем за инвестициона улагања и прерасподелу друштвеног производа у оне области које захтевају нај бржи развој. Код тога нарочита пажња треба да буде усмерена на систем социјалне заштите и образовања.

Када је државна економска сфера у питању, најосетљивија тачка постају правосуђе и законодавни систем. Доношењем нових закона треба да буде створена основа за заштиту уставног система државе, за несметано функционисање правног система у целини, како јавног, тужилаштва тако и судства. То је једини начин да се обезбеди функционисање правног система у држави, на чему се будно пази са стране и то не сме да остане игнорисано у домаћој политичкој и јавности уопште. Успех у овој сфери такође је добар пут за реинтеграцију у светску заједницу и за повратак угледа државе у свету.

ПРЕПРЕКЕ НА ПУТУ ОБНОВЕ

Тешкоће у спровођењу указаних мера су бројне и њих треба да буду свесни пре свега они који се залажу за друштвене реформе ради очувања националне државе. Са једне стране, то су тешкоће које долазе споља. Њих има објективне и субјективне природе. Објективне долазе као резултат раскорака стања технологије и облика друштвене организације између развијених држава и тог истог стања у Србији. Субјективне тешкоће су мотивисане настојањем снага које различитим облицима притиска покушавају да потчине Србију што више приватним интересима за експанзију и доминацију. Истовремену, ту су и унутрашње снаге које такође имају своју објективну и субјективну страну.

У објективне тешкоће може да буде убројено настојање ка очувању традиције, ма шта то традиција значило, без потребног осећаја за промењену реалност и спровођења захтева за прилагођавање таквој реалности уз очување основа традиције. Субјективне тешкоће долазе као последица постојања економски моћног новог слоја богатих, који су искористили прилику трансформације друштвеног у приватно власништво, приграбивши за себе огромни део некад друштвене својине. Њихови интереси заштите приватног власништва мало заједничког имају са националним интересима. Они располажу великом политичком моћи јер је њихова политичка снага непосредно повезано са материјалном егзистенцијом грађанства и са функционисањем државног апарата. Једина снага која донекле може да њихов рад и понашање стави под надзор јесте постојање широких народних снага, које су окупљене око једне идеје, каква је светосавље и које су мотивисане само једним циљом, слободом и просперитетним животом за сваког грађанина.

Дакле, опредељеље за националну државу не искључује потребу за “приступ Европи“. Поборници националне државе морају да постану свесни да Србија не може да опстане сама и да се понаша “у пркос“ међународној заједници, без обзира на политику међународне заједнице, чије поједине одлуке могу да иду на штету Србије. Принцип сарадње и кооперације са свима, а пре свега са суседима, мора да буде доминантан у политичком раду и понашању свих државних званичника. Остаје за даљу дипломатску борбу решавање свих заосталих, отворених питања.

Настојање за успостављањем јаке националне државе многима може да изгледа као историјски анахронизам. Не сме да буде заборављено да је Србија погрешним интеграцијама започетим пре деведесет година, након што се ослободила, пропустила прилику да развије своју националну државу и да своју политичку мисао касније обогати новим формама друштвене кохезије и деловања. Баш зато Србија мора да прво прође кроз период успостављања јаке националне државе да би наставила даљи развој у правцу модерне и више демократске државе.

На томе путу од једине помоћи може да буде национални консензус о стратешким државним питањима, пре свега слободе и територијалног интегритета. Затим изградња модерне и јаке привреде са здравом материјалном базом у сировинама и капиталу. На крају долази ефикасно функционисање свих државних институција, пре свега органа законодавне власти и судства, што ће значајно да смањи ниво корупције у државним службама и ослободи несметано функционисање привреде и државних институција.

Нарочита пажња треба да буде посвећена органима извршне власти и војсци, као стубовима одбране права, слободе и државног интегритета. Политичка платформа иоле озбиљнијег претендента на народно поверење у управљању државом Србијом, мора да има укључена ова два политичка елемента. Слободна, модерна и јака држава Србија, која као таква постаје равноправни и поштовани партнер у међународној заједници, може да буде остварена једино комбинацијом друштвених и економских реформи обједињених идејама светосавља које су уткане у културу баштину дуготрајне државне историје.