Ne zna se, zapravo, ko je bio srećniji od navedenih ličnosti, jer su, kao u horu, ponavljali da je ovo istorijski dan za Srbiju. Solana, na primer, doslovno kaže: “Srećan sam! Veliki deo svoje političke karijere posvetio sam Balkanu… Mnogo vremena potrošio sam borbi da doprinesem stabilizaciji u ovom regionu”. Ako je i od Solane, mnogo je. Mnogi se posle ovih reči pitaju: ima li taj čovek uopšte obraz, kada se više nego licemerno tim rečima obraća javnosti. Ako nikome drugom, narodu Srbije je vrlo dobro poznat način borbe Havijera Solane za “dobrobit” ovog regiona. Ne, Srbi nisu zaboravili, niti će ikada zaboraviti deo njegove političke karijere kada je, kao generalni sekretar NATO, Srbiju – srce i dušu Balkana, zasuo bombama i raketama i kada je ovoj i budućim generacijama ove zemlje, kao uspomenu i znak sećanja na sebe, ostavio toliko osiromašenog uranijuma da mu tragovi neće isčeznuti ni u narednom veku.
Pripisivati sve Solani, medjutim, a zaboraviti “zasluge” ostalih “boraca” za ovaj istorijski trenutak, bilo bi u najmanju ruku nepravedno. Dimitrij Rupel, na primer, ni manje ni više od Solane i ostalih učesnika ove predizborne predstave, sija od sreće i kaže da je prezadovoljan što je do potpisivanja došlo u vreme slovenačkog predsedavanja Savetom EU i da je to , u stvari, bio jedan od prioriteta njenog političkog angažovanja u ovoj evropskoj instituciji. Pridružuje mu se, naravno, i Oli Ren, čovek koji se upinjao i rukama i nogama da do potpisivanja dodje pre 11. maja. Treba li naglašavati zbog čega? A sada kada je sporazum potpisan, Oli Ren taj čin opravdava navodnom činjenicom da on “ne prejudicira budući status Kosova” i da je Vlada Srbije svojevremeno dala mandat vicepremijeru Djeliću da ga potpiše. Time gospodin komesar za pridruživanje pokušava da zamaže oči javnosti u Srbiji, jer namerno prelazi preko stvarne činjenice da je Djelić taj mandat dobio pre proglašenja nezavisnosti Kosmeta. Danas se ne može govoriti o nekakvom budućem statusu Kosova, na čemu Oli Ren insistira, kada je vrlo dobro poznato da su gotovo sve vodeće zemlje EU, uključujući i njegovu, priznale Kosmet kao nezavisnu zemlju.
Potpisnik sporazuma, navodno u ime Vlade Srbije, vicepremijer Božidar Djelić više komično nego ozbiljno je delovao izjavom da ga potpisuje “kao srpski patriota” i to, zamislite, “ćirilicom” koju je, verovatno, uvežbavao nekoliko meseci pre ovog “veličanstvenog” čina. A da bi komika bila potpuna on doslovno kaže da se “Srbija, ne po prvi put u svojoj istoriji, nalazi na prekretnici”. Očigledno je da mu nacionalna istorija nije jaka strana, jer to što je rekao predstavlja u najmanju ruku skrnavljenje rezultata koje je srpski narod ostvarivao od Stevana Nemanje i Dušana Silnog, tokom Prvog i Drugog srpskog ustanku, oba balkanska i Prvog svetskog rata.
Euforičnom raspoloženju iz Luksemburga, pridružile su se u Srbiji i neke političke ličnosti. Neposredno po pristiglom izveštaju da je sporazum potpisan, televizijske ekrane zaposeli su Rasim Ljajić, Goran Svilanović, Mladjan Dinkić, iz Sarajeva Čeda Jovanović i drugi predstavnici “demokratskih” i “proevropskih” snaga. Svi su oni, naravno, oduševljeni što su Srbiji, evo, širom otvorena vrata Evrope, što ćemo već od sutra početi da osećamo blagodeti koje nam stižu sa starog kontinenta. A u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, po unapred pripremljenom scenariju, mladež - u daleko manjem broju nego što su organizatori očekivali, egzaltirano je klicala nečemu što, po svoj prilici, predstavlja “mrtvo slovo na papiru”. A da je zaista reč o toj vrsti slova, potvrdjuju mnogi zvaničnici, poput premijera Koštunice, potpredsednika Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića, socijaliste Ivice Dačića i drugih ljudi sa političke scene Srbije. Svi oni tvrde da je reč o sporazumu potpisanom ne u ime Vlade Srbije, već da je to ugovor Demokratske stranke sa EU, koji nikadfa neće biti ratifikovan u srpskom parlamentu.
