ТРАГ У У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

СРПСКА НУШИЋЕВСКА ДИПЛОМАТИЈА „Када живот прође у трагедијама, на крају постаје комедија”

Црњански

Комнен Коља Сератлић

КАДРИРАЊЕ И ДИПЛОМАТИЈИ

Српска спољна политика и дипломатија су постале комедија, поготово ових дана након Луксембуршке оперете (мало писменији у музици знају шта је оперета, а шта опера). Ружно је причати о себи, „Човјек највише прича о себи када ћути”. Међутим, морам напоменути да сам од свих професионалних дипломата иза себе оставио највише писаних текстова о овим важним сферама једне државе, посебно о кадровању у дипломатији. О томе сам говорио на разним симпозијумима и у земљи и у иностранству. Од промјене друштвеног система, послије разних избора, кадровање на свим нивоима државе је било питање свих питања. С обзиром на менталитет и понашање властодржаца, сваки пут наступало је право кадровско лудило, посебно у Министарству спољних послова. За то су била одлучујућа три фактора: а) дипломатија је на овим просторима у свим временима била узрокована социјалом, односно материјално безнађе тјерало је и тјера многе да бјеже преко границе, а бјежанија у дипломатско-конзуларна представништва, уз дипломатски пасош, ипак је угоднија од било које друге; б) свака нова власт је постављала своје провјерене партијске кадрове у жељи да их награди за вјерност и, што је важније, да сакрије од народа шта ради на међународном плану и ц) страни ментори (у Србији посебно САД) су „гурали” своје кадрове (да их назовемо правим именом – сараднике, обавјештајце), понајвише у вријеме чувеног министра Свилановића, односно првог досовог министра након петооктобарске партиократијске револуције. Тај министар је у првом интервјуу након инаугурације изјавио: „Ми немамо никакве тајне за наше западне пријатеље”.

Велики Вук је био срамно сервилан пред Американцима да је то било просто тужно гледати га, а мали Вук је изјавио: ”Извршили смо еврозију спољне политике и дипломатије” (Да још једном и у овом тексту појаснимо: једно је дипломатија – дипломатски апарат, а друго је спољна политика. Дипломатски састав може бити добар, а спољна политика лоша и обрнуто. Чак и нека научна имена, да не говорим о политичарима и нажалост један број колега новинара, често говоре да је „наша дипломатија лоша“, да „нисмо водили добру дипломатију“, мислећи на спољну политику).

Иако антисрпска, занатски и професионално гледано, дипломатија је пала на најниже гране. Истраживачки тим „Стандарда” је, између осталог, дошао до слиједећег закључка: „Дипломатија (дипломатски састав, прим. КС) је састављен по рођачкој линији, као и од заслужних страначких првака, необразованих људи, разних туристичких службеника, баштована, лимара, кафеџија, возача, људи са кривичним досијеима (само један партијац ДОС-а био је амбасадор против кога се водило или се још води 5 судских кривичних процеса), особа за чија се имена везују највећи скандали, припадниика тајне полиције, писаца који су испијали виски, писали романе, пјесме, позоришне комаде и долазили у земљу по три и више мјесеци да режирају своје позоришне комаде, уз девизну плату”. Ако је то тако, а јесте, поставља се једно битно питање: како ће конкретно Србија створити професионалну дипломатију? Да ли можете замислити једну Италију, која је од краја II свјетског рата промијенила више од 60 влада, да сваки пут мијења комплетан дипломатски састав? Испада да би сви становници те земље били у дипломатији.

Да подсјетимо: након увођења вишепартијског система прво кадровање је било у доба СПС и ЈУЛ. Тада је из дипломатије отишао велики број неподобних из Србије и Црне Горе, а треба урачунати и оне који су отишли у своје новостворене државе за које су годинама тајно радили и шпијунирали. Све своје кадрове и Туђман и Кучан и Глигоров и Изетбеговић су примили и унаприједили у амбасадоре, помоћнике министара, генералне конзуле. Знали су они, за разлику од несрећне Србије и Црне Горе, да ће их ти кадрови најбоље представљати у свијету (професионални, са знањем више језика и разгранатом мрежом пријатеља које су стварали за вријеме службовања у иностранству), а не партијски кадрови и кадрови са улице.

Друго кадровање је било након петооктобарске рушилачке револуције. ДОС је избацио више од 300 професионалаца и то, да чудо буде веће, одмах су „летјели” из МСП-а дипломати који нису припадали ниједној партији. Нови дипломати (а богами и сви други запослени, до домара и спремачица) довођени су према квоти из 18 досових партија, плус деветнаесте СНП из Црне Горе која није била на власти у Црној Гори, али је на савезном нивоу (СРЈ) правила непринципијелну коалицију (владе Жижић-Пешић). Први пут, надамо се и последњи, уведени су у ДКП-има тзв. менаџери. Замислите - дипломатија и менаџерија.

Треће кадровање је било у доба ДЗ СиЦГ. Сви СНП-овци су враћени, а настало је СПО-ово и владајуће партије ЦГ кадровско лудило. Примљено је 280 нових дипломатских незналица, углавном ван систематизације. Четврто кадровање наступило је доласком Малог Вујице, односно одласком једног броја црногорских кадрова након референдума (подвлачим једног броја, зато што је у српској дипломатији остало око 100 Црногораца који су се изјаснили за Србију, а све то из личних и финансијских разлога; за кога раде то нико још није утврдио). Нису познати тачни подаци колико је отпуштено, враћено из иностранства, а колико је примљено нових са улице. Зна се једно да је Мали Вујица примио и неке кадрове који су били дипломати других отцијепљених држава и то по босанској рођачкој линији (помоћник министра за међународне организације је Хрват из Босне).

РЕФОРМА НУШИЋЕВСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Шта ће нам послије избора 11. маја донијети пето кадровање, изузетно је важно питање. Једном се мора направити рез како би се створила плејада дипломата професионалаца који неће припадати партијама (осим министра и евентуално замјеника министра), тако да након промјене оних који владају остану професионалци. А шта то значи? То значи да ће дипломата, од аташеа до амбасадора у земљи пријема, само спроводи политику која је креирана у земљи одашиљања. Тако је у цијелом нормалном свијету.

Чак и министар спољних не креира спољну политику, већ учествује у креирању и координацији рада МСП-а са другим министарствима, а за свој рад и за рад дипломата у ДКП-има одговара центру у земљи гдје се креира спољна политика. Мора се створити плејада модерних дипломата у најљепшем смислу те ријечи, оних који ће бити свјесни услова у којима се води спољна политика Србије.

Иако су ти услови разноврсни, они су усмјерени у истом правцу. Дипломата мора имати скуп знања и познавање начела која су потребна за спровођење спољне политике своје земље у земљама пријема. Они морају бити прије свега патриоте (не да исмијавају ту ријеч као оне несрећнице из невладиних организација, или као неки политичари, или као недавно љеворуки потписивач из Луксембурга, који се у ствари спрдао када је узвикивао: „Ја сам патриота“).

То морају бити људи посебног кова, како је писао Андрић. Не би требало дозволити да се сваки пут диже прашина у масмедијима поводом одстрањивања једног броја дипломата. Једноставно - све то може да уради компјутер. Наиме, притиском дугмета добиће се сви они дипломати у земљи и ДКП-има који нису верификовали знање најмање два свјетска језика, како то захтијевају интерни правилници. Затим дипломати које је школовао Сорош или други непријатељи српског народа (то су углавном страни сарадници, обавјештајци), дипломати који немају одговарајућу школску спрему за висока звања, посебно у ДКП-има. Сви су они оштетили земљу и пореске обвезнике. Морају вратити новац, односно морају се поднијети кривичне пријаве против оног или оних који су кадровали и кршили законе и правилнике, посебно Правилник о систематизацији МСП-а.

ПИКАНТЕРИЈЕ НУШИЋЕВСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Овај текст би за читаоце био сухопаран и чак незанимљив уколико не бисмо навели и неке пикантерије из осмогодишњег дипломатског и спољнополитичког хаоса. Прва се односи на недавно потписивање ССП-а у Луксембургу. Такав спољнополитички потез не могу предузимати тзв. европејци, јер су га предузели само због избора. „Моје разумијевање (и моје, прим. КС) је да смо потписали Споразум само са Србијом, без Косова”, изјавио је белгијски министар спољних послова Карл де Гухт. Даљи коментари су непотребни. Ово је најјача пикантерија када се ради о вођењу спољне политике, а заправо је много гора ствар од пикантерије.

Друга се односи на Ст. Протића. Он и амбасадор бившег СССР-а Новотни ушли су у дипломатску историју. Овај први провео је само 6 мјесеци у Вашингтону, а Рус 24 године. Ст. је говорио Америма да он креира спољну политику, а не тадашни предсједници СРЈ и Владе. Зато су нас Амери замолили да га повучемо, јер нису знали шта су службени ставови СРЈ о битним питањима из билатерале и међународних односа, а шта су његови.

Трећа пикантерија је за Риплија. Наш амбасадор у једној омањој али лијепој земљи дао је интервју водећем новинару када је тамо стигао. На питање које мјере ће предузети за унапређење односа двије земље, одговара: „Ја сам овдје дошао да се одмарам”. Новинар каже „да, да, ово је лијепа земља за одмарање, али шта ћете Ви конкретно радити?“, а амбасадор поново: „Ви човјече не схватате, ја сам дошао са пријатељицом да се одмарам”. Та је земља послала Србији оштру протестну ноту због наведеног безобразлука.

Четврта није ништа мање пикантна. У једној европској земљи истиче мандат дами амбасадорки. Добија један, затим други, па трећи и на крају четврти телеграм гдје јој се даје налог да заврши мисију. Она упорно не одговара и то мјесец дана. На крају јој пријете суспензијом. Амбасадорка шаље телеграм: „Не могу да дођем, њено величанство краљица је болесна, не могу да је оставим“ (да ли се смијете драги читаоци?). Пета пикантерија. Један амбасадор испуњава Curriculum vitae и наводи да говори свјетски језик - македонски. Шеста. Један шеф мисије отвара у познатој земљи културе ретроспективну изложбу Надежде Петровић. Питају га о сликарици, а он као из топа одговара: „Није могла доћи, заузета је обавезама у земљи” (драги читаоци да ли сада плачете, с обзиром на то да је Надежда умрла од тифуса у Ваљевачкој болници 1915? Ово је напомена за еврослинавце који нису ни чули за Надежду). Седма - комична. Амбасадорка на пријему представља свога мужа и каже: „She is my husband” (она је мој муж).

Осма: књижевника, кога су иначе на једном острву често пијаног скидали са ограде Амбасаде, новинарка пита да опише један радни дан, а он одговара: „Дођем у Амбасаду, потпишем неколико налога, углавном за тоалет папир, ха, ха...” (ето радног дана амбасадора који пореске обвезнике мјесечно за плату, резиденцију и друге привилегије кошта око 15 хиљада евра. Једног амбасадора страни бизнисмен моли за пријем ради сарадње на економском плану са Србијом. Он упорно одбија. Када је прошло неколико дана бизнисмен пита шта је разлог, а секретарица одговара: „Он је поручио да се још прилагођава и да учи језик”. Напомена: амбасадор је у тој земљи на дужности већ двије године. Неукусно је да наводим друге примјере, не пикантне већ оне који спадају у криминал.