Председник неће дозволити демократију

Током вечере одржане на двору 13. априла 1893. године, млади краљ Александар Обреновић – обавестио је намеснике да преузима власт, иако је још малолетан. Тиме је прекршио устав, и извршио државни удар! Следећи корак је убрзо уследио: на нелегалан начин је суспендовао либерални устав из 1888. године!

Док сам слушала говор председника Бориса Тадића, одржан 11. маја увече, пошто су стигли незванични резултати избора – помислила сам да нам се спрема нешто налик потезу некадашњег младог краља. Јер, како иначе разумети његове речи изговорене те ноћи. Борис Тадић је тада рекао: „Нека нико не покушава да прекроји бирачку вољу грађана. То им нећемо дозволити. То ћемо спречити свим демократским средствима!“ Па која су то демократска средства којима може да се спречи парламентарна већина да формира владу? А ако којим случајем сматра да она листа која добије релативну већину гласова – има право да формира владу, зашто је такву „демократску процедуру“ прекршио прошле године? Што тада није спречио ДС и њене тадашње коалиционе партнере да „прекроје бирачку вољу грађана“ – и тако СРС онемогуће да формира владу?

Штавише, када председник и има уставна права да нешто уради или спречи – у демократској земљи, у држави са политичком културом, он не виче: „То мора тако да буде“, „Нећу дозволити“, …. Тим пре, не назива медије који му нису по вољи – нацистичким! А Борис Тадић је и то урадио 11. маја. Није то смео, поготово што је председник странке која се позива на континуитет са оним истинским демократама, које су предводили великани наше политике Љуба Давидовић и Милан Грол. Људи који су своју политичку праксу, и речи, саображавали моралним принципима и хуманистичким опредељењима. Људи који ће остати симболи поштења и уљудности – вредности тако ретких на нашој политичкој сцени.

Нажалост, Борис Тадић политику није учио проучавајући њихова дела, и њихове мисли. Учио се на принципима комунистичке, тоталитарне државе. Државе чији сам крај, надала сам се дочекала. А деценијама се за то молила Богу, и од 1990. године, иако сам и тада већ зашла у године – чинила све што је у мојој моћи да дам макар и мали допринос крају њеног политичког наслеђа. Међутим, сада схватам да нисам добила оно што сам деценијама жела, и да ћу морати, иако сада имам 75 година, да потражим своју пиштаљку. Јер ако се председник усуђује да нам прети, да онемогућава изборну вољу већине, да застрашује медије – ми који смо привржени истинској демократији, морамо да будемо спремни да је бранимо „демократским средствима“. А кад је народ у питању јасно је шта је то, као што није јасно о чему се ради кад такву кованицу спомене Борис Тадић. Није јасно – јер он демократским средствима не може да спречи формирање владе коју не жели, а која има већину посланика уз себе.

Ипак, искрено се надам да је господин Тадић говорио еуфорично и непромишљено, а мања је штета ако имамо плахог председника него склоног тоталитарним методама. Још нешто, где су сада новинарска удружења, а пре свих НУНС? Где је сада Б 92? А морали би да се солидаришу са медијима које „први човек извршне власти“ назива погрдним именима, ако већ не би требало и да изразе своју забринутост због недемократских тенденција које он испољава? Да ли је и то тоталитарно наслеђе и недостатак медијске културе, или безочна пристрасност тзв. слободних медија и независних новинара – просудите сами!?

Олга Јанковић-Анђелковић