ЛатиноСрбија и Вожд Че

Горан Стефановић, угледни трговац из Смедерева, 1459. године избегао је пред најездом Османлија, на територију Дубровачке републике. Одатле се, окупивши неколик стотина српских породица, у потрази за прибежиштем отиснуо на далек пут – у земље владара Кастиље. Горан је рачунао, ако већ муслимани отимају нашу хришћанску земљу – идемо на поседе оног хришћанског владара који њима одузима земљу. Тако је неколико стотина српских породица стигло на југозапад Европа.

Међутим, ни ту се Срби нису дуго задржали. Горан се прибојавао да католици, без обзира на позивање на европску и хришћанску солидарност, неће бити много бољи према православцима од мухамеданаца – и био је у праву. Стога се после неколико деценија, већ под вођством његовог сина – неколико бродова са Србима отиснуло у правцу Нове земље. То је било рођење Латинске Србије – области на источној обали Јужне Америке која је до 1818. године признавала врховну власт шпанске круне – а тада је прогласила независност.

Тако је започела репортажа Џона Холборна, чувеног новинара BBC-а, 28. септембра 1973. године, трећег дана пошто су тенкови и борна кола изашли на улице престонице Латинске Србије – Новог Призрена. Репортаже која је настајала док су биле у току масовне егзекуције припадника и симпатизера партија удружених у „Покрет за суверенитет и правду“, у коалицију која је на демократским изборима почетком 1972. године преузела власт од америчких експонената. И затим започела опсежне реформе са циљем да се успостави, по европском узору, држава права и да се реализује опсежан економско-социјални преображај.

Патриоте – реформатори прижељкивали су друштвени преображај који не би нарушио основне постулате капиталистичког система, али би ограничио самовољу америчких корпорација, локалних латино картела те допринео успостављању социјалне правде за латиносрпску сиротињу у фавелама. Но, Вашингтонским круговима се „дизала коса на глави“ и од помисли на рађање државе која би се руководила принципима правде и слободе – у „забрану“ који су сматрали својим, и то колонијалним поседом! У региону где земље нису требале да буду демократске и напредне, већ покорне и експлоатисане!

Нису се они бојали ове мале српске банана државе већ су страховали да би то могао бити заразан пример и за друге у региону. По мишљењу вашингтонских стратега најгора ноћна мора за њихову неолибералну парадигму је комбинација хришћанског персонализма, идеја социјалне правде те патриотског антиглобализма. Комбинација балканског православља са латино антиглобалистичким левичарством чавезистичког стила у савезу са ојачалом Русијом би могло да угрози грађевину глобалног поретка далеко озбиљније но било која досадашња алтернатива (комунизам, исламизам, конфучијанизам). Стога је комбиновање идеја видовданске Србије и латиноамеричке левице – илити Карађорђа и Чеа је заправо најопаснији молотовлљев коктел бачен на светски поредак који би могао упалити глобалну ослободилачку револуцију.

Зато је, пар дана пошто је Пиноче извршио пуч у Чилеу, и начелних латиносрпског Генералштаба – генералисимус Боки, охрабрен из Вашингтона да повуче исти потез. Додуше, очевици тврде да је био уплашен и изгубљен када се примакао тренутак за акцију, но локални нарко каретели и тајкуни којима је било јасно да више неће моћи да раде шта хоће, па и да ће морати да стану пред лице правде – присилили су га да делује. А знајући да је неспособан да спроведе операцију како треба, исфорсирали су да оперативну команду препусти пуковнику Динку Млађеновићу – познатом по тајним операцијама које је CIA раније организовала у суседним земљама против, тамошњих ослободилачких покрета.

Резултат није изостао – после 24 сата жестоких борби, пучисти су преузели власт а ЛатиноСрбијом је завладала врховна демократска хунта. Најдемократскија од свих хунти у историји латинске Америке. Њен председник, генералисимус Боки обратио се преко свих ТВ и радио станица нацији са речима: „Нећу дозволити да нашом земљом влада антиамеричка очу речи антидемократска влада, нећу дозволити да они раде упркос вољи финансијског капитала то јест мимо воље напредно оријентисаних грађана. Зато сам тешка срца и лаке руке морао да прибегнем свим војно-демократским средствима како би успоставио истински либерално-демократски поредак. Живела Латинска Србија. Живела наша братска Америка и напредни свет чије су очи упрте у нас у овоме историјском моменту“.

Док се он обраћао нацији – већ је „пуном паром“ деловали „либерални стрељачки одреди“ под руководством пуковника Чеде. И то уз несебичну помоћ припадника Титове УДБЕ, који су из СФРЈ стили у „Нови свет“ како би својим саветима и умећем подржали акцију „спасавања демократије од народне воље“. На изглед, радило се о парадоксу, о сарадњи идеолошких непријатеља – али изгледа да није тако. Џон Холборн тврди, да је из поузданих извора сазнао, да је балкански диктатор ЈБТ сматрао да је за њега највећа опасност да Латинска Србија, ослобођена протектората његових пријатеља из САД – постане прибежиште српске националистичке емиграције из европске Србије. И да им пружи подршку у њиховом деловању, у тренутку док је Титов верни сарадник Едвард Кардељ, потпомогнут лојалним србијанским кадровима – намеравао да до краја спроведе акцију названу „Кичма“; операцију чији је циљ био дефинитивно сламање Србије, односно доношење устава којим би било потврђено фактичко издвајање АП Косова и АП Војводине из састава Србије, и успостављање њиховог протектората над тзв. ужом Србијом.

Господин Холборн је завршио своју репортажу речима: „Изгледа да је ово крај независне латиносрбије али можда почетак једне нове епохе интеграција без граница и мере. Изгледа да овдашње проамеричке снаге потпомогнуте Титивоим „егзекуторима демократије“ из европске Србије – задају жестоке ударце по локалним патриотама који нису по вољи Вашингтона, као што је то некада чинио Тито по Србији негде крајем онога Другог европског рата. Но ако не буде великих финансијских донација и кредита тешко да ће бити одржива победа Бокијевих проамеричких цивилних снага на терену.

Изгледа да су Срби са ове стране океана, исто као њихова браћа са друге стране, народ који у својим недрима има много људи који пате од националног мазохизма, од мржње према сопственој нацији. Јер како другачије објаснити речи Наташе Кандински, председнице Атлантско-пацифичког комитета за преваспитавање латиносрба – да српски патриотизам треба искоренити јер својим примером може да буде сметња успостављању глобалног поретка хуманизма и ренесансе, а уз то и смета интересима Америке. А оно што је лоше за Америку не може бити добро за нас, или беше обрнуто, но то и није битно! Битно је да буде скршен латиносрпски национализам.

Прослављени новинар, познат по својим хуманистичким ставовима, још је додао: „Ипак, све што изгледа на први поглед, на један начин – не значи да је тачно. Не знају ни Американци ни домаћи колаборационисти – довољно добро српсколатински народ. Уме он да буде пасиван, уме да буде кротак, има у својим редовима немало оних који су склони да се зарад мало привилегија или зарад шаке долара продају Вашингтону, али верујемо да постоји јак слободарски латиновидовански ген (ма шта то значило) који би врло лако могао покренути побуну обесправљених маса и усправљање понижене нације. Међу овим људима иако живе у беди и сиромаштву као и остали у латиноамерици је још жива латинокосовска идеја борбе за "слободу и крст часни" која би могла задати велике проблеме нашој влади (мисли на Вашингтон прм прев.). Стога је лако могућ сценарио општенародне побуне портив проамеричких снага које немају подршку већине у народу, а ни чини се ни у војсци. Чини се да је вероватан сценарио да ће латиносрпски народ путем ослобођења од неололонијалног ропства повести неки нови Вожд Че.