Dr Vladimir Umeljić

             Aktuelna  situacija na Kosovu i Metohiji i u centralnoj Srbiji

(Predavanje na skupu Filoksenija, Minhen, juni 2008)

Zahvaljujem se - sa jednim delimičnim ograđivanjem - na časti ovog poziva da odrzim jedan kratak govor pred ovim, u ime Isusa Hrista sazvanom skupu. Ovo ograđivanje se odnosi samo i jedino na činjenicu, da je uvek izuzetno teško kada se ljudski jezik  odvaži da govori o Svetosti. Jer - Kosovo i Metohija  jeste srpska Sveta zemlja  i, istovremeno, živi spomenik citavog hrišćanstva. Stoga će  moja ponuda  za sledstvenu  diskusiju sadržati ne samo  političke i istorijske već i hrišćansko-etičke a time i teološke aspekte.

Razlog je isto toliko jednostavan koliko i neizbežan - “aktuelna” situacija, koja je naslovnom  temom determinisana,  je, istorijski-razvojno posmatrano, u suštini  jedno diahrono stanje. To je jedna trajuća sadasnjost, koja u sebi  objedinjuje kako prošlost tako i budućnost.. Jer preko 1 600, delimično jedan milenium starih sakralnih spomenika srpske pobožnosti, ne mogu jednostavno da se odlože u pregradu   jedne „večernje revije aktuelnih želja“.

Večna “politička dimenzija” odnosi se u konkretnom slučaju na odnos izmedju  Albanaca i Srba…. i  aktuelnih svetskih moćnika u datom vremenskom trenutku (Vizantija, Osmanlijsko carstvo, Habsburzi, Adolf Hitler i sada NATO), jer su se ionako kompleksni odnosi izmedju Srba i Albanaca - to svedoči čitava istorija - usijavali  i eksplodirali naročito tada, kad god su tuđi moćnici  unosili svoje sopstveno  nasilje  u ovu oblast. Time se potvđuje premisa dijahronije i u oblasti profane istorije Kosova i Metohije.

.

 Istorijski aspekti

Srbi su došli sa ostalim Slovenima u 6. i 7. veku na vizantijski Balkan i potisnuli starosedelačko, ne naročito brojno i dobrim delom romanizovano stanovništvo, koje bi moglo da potiče, pored ostalih, i od Vlaha i /ili Ilira[1]. Istoričar Ptolomäeus, doduše, pominje u starorimsko vreme jedno “pleme Albana” izmedju Skadra, Prizrena, Ohrida i Valone, Srbi se, međutim,  naseljavaju na  vizantijskoj drzavnoj teritoriji, jer “… Albanci nisu nikada osnovali  sopstvenu državu, oni u istoriju ne  ulaze kao nacija, već kao grupa plemena, kojima je osećaj zajedništva bio potpuno nepoznat…”[2]

Učeni vizantijski car Konstantin Porfirogenit (913-959) pominje u svom kapitalnom istorijskom delu “De administrando imperio” samo Srbe kao državotvornu naciju u tim oblastima, kao i “potkavkaske Albance”.[3] Vizantijska istorografija pominje inače Albance po prvi put  u 11. veku, kao nove vizantijske plaćeničke trupe (Alvanoi[4] odnosno Arvanite[5]) kao i izmedju  12 i 15.veka (Arvanite, Alvanite, Alvani[6]). I srpska istoriografija poznaje u ovo vreme Albance. Oni bi morali da su u to vreme već postali prilično brojni, s obzirom da je srpski vladar Dusan u 14 veku nosio titulu “Car Srba, Grka i Albanaca”. U to vreme, naravno,  Kosovo i Metohija je vec više  vekova ne više vizantijska, nego srpska drzavna teritorija i puna srpskih pravoslavnih crkava i manastira.

Sledeća istorijska činjenica je da  je prva  albanska nacionalna drzava  nastala tek 1912 god., nakon što su  Srbi, Grci i Bugari konačno proterali osmanlijske osvajače. Kosovo i Metohija nije nikada bio legitimni deo ove albanske države. To znači da se srpska Sveta zemlja samo jednom našla  pod “albanskom drzavnom upravom”, naime za vreme Drugog svetskog rata u onoj po zlu poznatoj  “velikoj Albaniji”, nastaloj po milosti  Hitlera i Musolinija….

Na ideju o “Velikoj Albaniji” je najpre dosla Austrougarska[7]. Albanci su je, naravno, rado prihvatili i 1878 osnovali “Przrensku Ligu” (“Prizrenska kongra”), koja je odmah najavila teritorijalne zahteve nad Skadrom, severnom Albanijom, oblastima oko Peći, Prištine, Prizrena, Kačanika, Skoplja, Bitolja, Debra, Florina, Krebena, i Janjine, sve  do uvale Preveza[8]. Ovim i danas važećim ideoloskom  projektom se trenutno ugrožavaju granice i državni suverenitet ne samo Srbije  nego i Crne Gore, Makedonije, Grčke  i Bugarske.

Sme li se u istorijskom delu   pomenuti i  za srpski nacionalni identitet enormi značaj Kosovske bitke (1389), bez  da čovek odmah bude žigosan kao “večno jucerašnji”, kao “mitoman”, kao  “zaljubljenik u sopstvene poraze”?

Da, to se sme i to se mora, jer ne postoji nikakav srpski “kosovski mit”, već postoji samo jedan srpski Kosovo-Etos, koji nalaže da  se svakom napadaču - i nezavisno od trenutnog odnosa snaga - mora stati na put! Sem toga, zaista bih želeo da čujem od  svakoga, ko Srbe toga radi  kori ili ismeva, da li se on usuđuje i da Jevreje isto tako kori ili ismeva radi njihovog  živog sećanja  i stalnog podsećanja na - isto tako izgubljenu - bitku u Masadi a isto tako protiv  mnogobrojnijeg tuđinskog agresora?

Onome, kome (strane) bitke i nesprečiva prateća patetica - pri svoj pretpostavljenoj ksenofiliji - ipak ostaju tuđe, predlažem  da se tim povodom podseti na grandiozne srpske narodne pesme, koje su nastale i povodom Kosovske bitke  a koje su i jednog Johan Wofgang v. Goethe oduševile:

U vremenu između 1823-1827 Goethe je srpskim narodnim pesmama vise puta iskazao  najdublje poštovanje, tako na pr. i u svom  delu “Srpske pesme” od 1825[9], gde ih on naziva “čudesno lepim”, “pesme beskrajne lepote”, “mogu se uporediti sa Pesmom nad pesmama…” .Kada se poznaje Goetheova oduševljena ocena  Solomonove “Pesme nad pesmama”, koju je on sam 50 godina ranije preveo, onda se može ispravno vrednovati i  njegova sledeća izjava o srpskim narodnim pesmama: ”Pesme su  izvanredne! Među njima se nalaze neke koje se mogu staviti  na isti stepen sa “Pesmom nad pesmama” i to zaista nesto znači!”[10]

Istorijsko obrazloženje, dakle, zašto NATO želi da Albancima sada podari jednu drugu nacionalnu državu i to na srpskoj državnoj teritoriji a uz to jednim tako masivnim  gaženjem medjunarodnog prava, teško da  može  da se akceptira. Kulturološki razlozi u odnosu na ovo? Isto tako - tesko da mogu da se navedu – jer s jedne strane preko 1 600 srpskih sakralnih spomenika (pisana kultura, arheološki nalazi, umetnosti, itd.), čemu s albanske strane ne  stoje  ni sopstvene crkve ni džamije, ni pismena svedočanstva a  ni arheoloski nalazi, ni  stara arhitektura, ni zanatstvo odnosno umetnost, koji bi mogli da govore o nekakvoj “ravnoteži” kulturno-istorijske zaostavštine.

Tako ostaje samo demografski faktor i, naravno,  nedavna prošlost sa ratovima i ratnim zločinima kao teoretsko  “opravdanje”  “NATO-Demokratija” za ovaj  nesrećni  i zlokobni korak  protivzakonitog komadanja Srbije. Satanizacija Srba narocito u zapadnim medijima od početka raspada  druge Jugoslavije (“etničko čišćenje”, srpski “genocid” nad drugima, etc.) je bila izuzetno uspešna.  Naročito aktivna nemacka ministarska grupa na pr. (Josef Fischer, Rudolf Scharping, itd.) je za vreme - isto tako  u suprotnosti sa međunarodnim pravom  vođenog - NATO-rata protiv ostatka Jugoslavije, u  nemačkoj javnosti tim povodom pobrala mnogo aplauza. Da su ti isti ministri pak istovremeno  od “Udruženja preživelih iz Aušvica” ove zemlje zbog toga s pravom stavljeni na stub srama  kao protagonisti jedne nove (i u Nemačkoj krivično kažnjive) “Laži o Aušvicu” - interesuje li to nekoga?

Ovoj temi cu se kasnije kratko vratiti, najpre bih želeo da ukažem na činjenicu da između demografske nadmoći Albanaca na Kosovu i Metohiji (što takođe ne može da bude  dovoljan razlog za  jednu protivzakonitu secesiju, jer  ova brojčana većina u jednoj državnoj provinciji predstavlja jos uvek jednu manjinu u jednoj državi) i “etničkog čišćenja“zaista postoji  jedna kauzalna veza. Istovremeno bih izveo i jedan dokaz za moju početnu tvrdnju, da “ionako kompleksni srpsko-albanski odnosi su se naročito tada negativno razvijali, kada su strani moćnici unosili svoju silu i nasilje  u ovu oblast.”      

Kako izgleda - sasvim kratko- ova kauzalna veza pod pokroviteljstvom stranih sila?

U 17. i 18. veku je proterano (u Austrougarsku) od strane  Osmanlija i Albanaca  oko 160 000  Srba  sa njihovim patrijarsima Arsenijem III: Čarnojevićem  i Arsenijem IV. Jovanovićem Šakabentom sa Kosova i Metohije. Ovo “etničko čišćenje” Albanci negiraju (ovde bivši  rektor univerziteta u Pristini Idriz Ajeti, 1982) izmedju ostalog i  “naučnom” tvrdnjom - ovo nije tacno, jer  tada “…vise uopste nije ni bilo Srba na Kosovu i Metohiji…”[11]

Izmedju 1876-1912 je “kroz albanske zločine proterano preko 400 000 Srba sa Kosova i Metohije”[12]. Ovo, kao i neosporno visoki natalitet Albanaca su postepeno menjali  etničku strukturu provincije: oko 240 00 Albanaca  je 1880 god. živelo ovde, 1890 ih je bilo 301 000,1900 skoro 475 000 a 1931 vec 552 352[13]. Srbi su, inače, u toj godini još uvek činili 61%  ukupne populacije.

Kada su Hitler i Musolini okupirali Srbiju, Albanci su proterali 100 000 Srba i naselli na Kosovu i Metohiji oko isto toliko svojih zemljaka iz Albanije[14].

Titova komunistička autokratija je zabranila povratak proteranih Srba i naselila 1945-1948, kada je on još gajio nadu da će proširiti svoju diktatorsku vlast i na “bratsko-.komunističku” Albaniju, oko 350 000 Albanaca iz Albanije na Kosovu i Metohiji[15].

U poslednjih 40 godina pre građanskih ratova i nasilnog raspada druge Jugoslavije, oko 400 000 Srba je bilo prinuđeno da napusti  Kosovo i Metohiju. Samo izmedju 1968-1988  oterano je 220 000 ljudi i tako je  oko 700 gradova i naselja  ostalo bez i jednog jedinog  srpskog stanovnika[16].

Tako se relativna demografska nadmoć Albanaca na Kosovu i Metohiji  (većina u provinciji = manjina u državi) ne može  ni u kom slučaju navesti  kao  bilo koja mađionicarski stvorena “pravna“ osnova  za primenu   prava na samoopredeljenje.. Ovo ne samo, jer bi  na  pr. Kurdi, Baski, Severni Irci, Tamili, Korzikanci, Katalanci, Flamanci, itd. ovo jedva dočekali, već jer bi time internacionalni sigurnosni sistem automatski ustupio mesto jednom  zabrinjavajućem  pravnom vakuumu.. Ova demografska većina  je uz to  nastala najvećim delom primenom nasilja i poznat je neprikosnoveni pravni princip da iz  neprava ne moze da nastane pravo (Ex iniuria ius non oritur).

Poslednje i vise nego nedostatno obrazloženje NATO-moćnika je već pomenuta konstrukcija o “srpskim  zverstvima, etničkim čišćenjima,  genocidu” i ja sam već  naveo   procenu (ili pre osudu) “Udruženja preživelih iz Aušvica” ovog strašnog difamiranja.

Brojne knjige se mogu ispuniti odgovarajućim argumentima (sto se u međuvremenu i čini) o tome, kako je došlo do ove beskrupulozne satanizacije Srba, čitave biblioteke se mogu posvetiti ovoj temi. Ulaženje u detalje bi, međutim, beznadežno prevazišlo okvir ovog  predavanja i  tako bih želeo samo da  podvučem, da vlast nad definicijama od 2. Svetskog rata pa do danas još nikad nije bila  tako masivno uzurpirana i - oslobođena svake etike - zloupotrebljena (bad guys versus goog guys), kao sto su  to zapadni političari i mediji činili u  odnosu na Srbe. Ovim se misli, da je stari princip “Veritas facit pacem” vrlo konskventno i namerno stavljen van snage.

S obzirom da se zainteresovani danas, dakle, relativno lako sami mogu informisati, daću ovde  samo jedan impuls u odnosu na vrstu  tada  primenjenog metodološkog   postupka (Nemačka i SAD):

Negativna NATO-semantika počinjala je  već jednom naizgled “bezazlenom” zamenom (re-definicija) govornih pojmova. O tome su se izrazili i nemački lingvistički analitičari Heidrun Kämper (Institut für Deutsche Sprache, Manheim) i Martin Wengeler (Düsseldorf) na sledeći način:

“Pojedinci u vladi zastupaju sada stvari, protiv kojih bi ranije protestno izlazili na ulice. Tako se primenjuje distancirana reč “borbeni postupci” a ne razdražujuća  reč “rat”. Ne usuđuju se da dete nazovu njegovim pravim imenom… Ne  kaže se dakle “rat”, nego se govori o  cilju “stvaranja mirnog Kosova”, ili naročito avanturisticki o “misiji iznuđivanja mira”… (biraju se) “meke” reči, da bi se opravdalo vojno dejstvo. Kada se govori o “humanitarnoj intervenciji”, to je jedan pokušaj strateškog legitimisanja svojih postupaka… a kada se protivnik okrivi zbog genocida, time se  naglasava “ispravnost” sopstvenog delanja…”[17]

U odnosu na “genocid” Srba nad Albancima pisao je i Noam Chomsky: „Razjasnimo najpre proporcije. Po NATO-podacima, do početka bombardovanja ubijeno je na Kosovu 2000 ljudi, većina njih od strane srpske vojske, koja je reagovala  na - od leta 1998 godine trajuće - gerilske napade na policijske stanice i civilna lica, a izvedene od jedne iz inostranstva finansirane UCK (OVK)… Već ovde bismo mogli da postavimo pitanje - kako bi  vlada SAD reagovala  u slučaju  napada na policijske stanice i civile u Njujorku, izvedene  od jednog  gerilskog pokreta, finansiranog od strane Libije?”[18]

No, kao što je poznato, NATO je vojno napao i okupirao južnu srpsku pokrajinu, Svetu zemlju Kosovo i Metohiju u okviru  svoje “misije iznuđivanja mira i od tada  je preko 160 000 ne-Albanaca, pretežno Srba nasilno proterano, hiljade su pobijene i stotinama Srba su  albanski kriminalci  iz žive utrobe  povadili vitalne organe i prodali ih na  crnoj berzi “internacionalne zajednice vrednosti” (EU i SAD), kako je objavila bivsa glavna tuziteljka Haškog tribunala Carla  del Ponte.

Skoro jedna desetina od 1 600 srpsko-pravoslavnih Božijih kuća - delimično iz 10. veka - su od tada  i pred očima do zuba naoružanih NATO-vojnika razrušene i spaljene, jedna Sveta  zemlja hriscanstva se konstantno teroriše i obeščašćuje... Viktor  Igo je svojevremeno  saosećao sa Srbima i javno uzviknuo :”Ubijaju jedan narod! Gde? U Srbiji, usred Evrope! Ko je svedok? Čitav svet !” Sta bi on danas uzviknuo?.

Da li je uteha (i za koga?), kada se konstatuje, da se i ovim  potvrdjuje diahronija istorije kao i istovetnost postupanja  po očigledno zajedničkom  principu, uvek  kada su Srbi  nasilno učinjeni podanicima  u sopstvenoj zemlji? Da li je možda za NATO neka uteha, kada poređenje sa osvajačkom Osmanlijskiom imperijom, Habsburzima, Adolfom Hitlerom, itd. pokazuje stalno nove (stare?) paralele?

Da li je još uvek nezavidna situacija na Balkanu u krajnjoj liniji samo posledica činjenice, da je zastavu pri - po svemu sudeći permanentnom - “Drang nach Osten” (stremljenje zapada ka istoku) sada preuzela NATO-imperija  ?

Pre nego što dođem do zaključnog dela izlaganja, želeo bih da, izvodima iz jednog otvorenog pisma, koje sam poslao nemačkom šefu vlade  povodom priznavanja ilegalne “države Kosovo”, ilustrujem  tematski  odredjeno  pitanje o aktuelnoj situaciji i raspoloženju  u Srbiji i među Srbima.

Gospođa Bundeskanzlerin

Dr. Angela Merkel

Poštovana  gospodjo Bundeskanzlerin,

kada su krajem 12 veka srpski vladar  Stefan Nemanja i nemački car Friedrich II. Barbarosa  u Nišu zajednički  potpisali  prvi međudržavni ugovor izmedju Srbije  i Nemačke,  Kosovo je  već pripadalo srpskim zemljama i od tada je -  po međunarodnom pravu - kontinuirano deo srpske države. U tome nije  ništa promenila ni  privremeno  uspešna  osmanliska invazija hrišćanske Evrope.

Apsolutno jedini primer, u skoro hiljadu godina, da se ova srpska  državna, kulturna i verska kolevka nalazila u jednoj albanskoj „državi“, bila je ozloglašena „Velika Albanija“ po Hitlerovoj i Musolinijevoj milosti, nastala za vreme 2. Svetskog rata.

Sada su  kosovski Albanci  proglasili jednostranu secesiju od Srbije  i time flagrantno prekršili medjunarodno pravo, pogazili UN-Povelju,  Rezoluciju  Ujedinjenih nacija br. 1244 od 1999 god., Helsinški sporazum iz 1975. god., itd.

Mi smo  od Vas, veoma poštovana  gospodjo Bundeskanzlerin, već jednom pismeno zahtevali da ne  date Vaš „blagoslov“ ovom  teskom kriminalnom aktu i da ovoj nelegitimnoj pseudodržavi  uskratite priznanje Savezne Republike Nemačke. I to ne samo zbog toga, jer Vi  time zatvarate  puteve, koji bi morali da  vode  ka dialogu, neophodnom za  preživljavanje neposredno pogodjenih na Balkanu. Jer, složićete se,  bolje je sto godina  međusobno razgovarati  nego jedan dan  jedan na drugog pucati!

Mi nismo mogli i hteli da verujemo, da Vi  hoćete da ostavite utisak, da postoji jedan -  iako samo parcijalni - kontinuitet u nemačkoj politici izmedju  najstrašnjihih godina evropskog 20. veka i našeg vremena.

Mi smo dalje ukazali na to, da će ovo ne samo dovesti do jednog fundamentalnog  konflikta lojalnosti onih 600 000-700 000 Srba i Nemaca srpskog porekla, koji već  decenijama  mirno žive u Nemačkoj, već i do masivnog gubitka ugleda  Savezne Republike Nemačke u čitavom svetu. Kako bi  posle toga trebalo da  se  pokaže  demokratski i  pravni karakter  Nemacke? I kako bi posle toga mogla da se dokaže politička verodostojnost Nemačke, kada potom  Baskijci, Korzikanci, Severni Irci, Flamanci, Katalanci, Temili, itd.  najave sopstvene (i odavno poznate) secesionisticke namere.?

Kakva  se to (nova? stara?) Evropa ponovo budi?  Evropa, okrenuta istorijskom propadanju i  nesrecnom rasulu? Evropa nekoliko arogantnih velesila i bezbrojih, od ovih prvih potpuno zavisnih malih država? Nismo li to već jednom svi zajedno doživeli, odnosno propatili i jedva preživeli?

Postovana gospođo Bundeskanzlerin,

Vi ste, nazalost i čak „u ime naroda“,  ipak priznali ilegalnu pseudodržavu Kosovo i kroz to  lično,  svesno i voljno prestupili protiv međunarodnog prava, protiv  povelje Ujedinjenih nacija, Rezolucije 1244 od 1999 godine i protiv  Helsinškog ugovora od 1975. Time ste počinili ne samo jedan eklatantni prekršaj međunarodnog i nemačkog nacionalnog prava, već ste istovremeno postupili krajnje nemoralno kao i - istorijski i politički -  kratkovido i dezorijentisano. Ponavlja li se priča sa anektiranjem zapadnih oblasti Češke (“Sudetenland”) pred 2. Svetski rat, kao što je to u Lisabonu nedavno izjavio predsednik češkog parlamenta dr Miloslav Vlček?

Time se samo po sebi nameće i sledeće pitanje: Da li je  konkretna i neprevidiva revizija svih  rezultata  svetskih ratova na Balkanu zaista  inspirisana i inicirana jednom novom i  potajnom  verzijom „Laži o Aušvicu“ na najvišem političkom nivou Nemačke, za šta  je  „Udruzenje  preživelih Aušvica, Nemačka“ već javno  optužilo prethodnu vladu Savezne Republike Nemačke?.

Nedavno je Vaš ministar spoljnih poslova, Steinmayer obznanio, ovim je povučen poslednji potez, ovo je  kraj i on sada svečano poziva Srbiju u Evropu. Time on, doduše, sledi liniju jednog od svojih prethodnika, Klausa Kinkela, koji je vec 1992 javno  izjavio:“Mi moramo Srbiju baciti na kolena!“ i, istovremeno, on podseća na jednog izuzetno maštovitog  siledžiju, koji svojoj  žrtvi najpre nasilno otkine obe noge, da bi je  potom svečano pozvao u jednu prijatnu šetnju u pravcu svoje (siledžijine) svečane trpeze..

Oba ova gospodina se, međutim, varaju.

Istina je, Srbija se moze privremeno baciti na pleća ali ne i baciti na kolena. Ovo žalosno  iskustvo su morali da naprave već i Osmanlijski Sultanat,  carstva Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske, Adolf Hitler i Josif Staljin - gde su sve te imperije danas?. Da li Vi zaista verujete, kao i svi istorijski  prethodnici NATO-imperije, da se kraj istorije može jednim dekretom  iznuditi? Da li je moguće, da ni Vi niste ništa naučili iz prošlosti?

Ovaj svesni i teški prekršaj međunarodnog prava kao i nemoralni postupci sa Vaše strane, naime, ni u kom slučaju ne znače  kraj, već samo jedan novi početak i (ne samo) mi  primamo to sa velikom brigom i dubokim žaljenjem k znanju. Jer, od posledica ove začuđujuće  neodgovornosti  neće  imati da pate samo Srbi - kako je očigledno prvobitno bilo planirano – ili Vi zaista mislite da ste  pronašli put i način da samovoljno i bez posledica uvek iznova otvarate i zatvarate Pandorinu kutiju?

Veoma poštovana gospođo Bundeskanzlerin,

mi Vas usrdno molimo i hitno zahtevamo - povratite se moralnim principima i demokratskoj pristojnosti, pravnoj svesti i političkoj  dalekovidosti, i povucite tu zlokobnu  i pogrešnu odluku o priznanju! Dozvolite da zajednički i nikada više jedni protiv drugih radimo, da bismo jednom za sva vremena ugasili fitilj balkanskog bureta baruta! Prepustite Evropljanima Balkana da zajedno i nikada više jedni protiv drugih savladaju aveti prošlosti, da dogovorom kreiraju sadasnjost i grade buducnost!

Zaključna primedba

Je li čovek ikada čoveku nanosio patnju, progonio ga i čak i zlocine nad njim počinio? Da. Jesu li Srbi Albancima ikada donosili patnju, jesu li ih proganjali i čak zločine počinili? Da. Jesu li ikada Albanci Srbima nanosili patnju, jesu li ih progonili i takodje zločine počinili? Da..

Toliko samo o suvoj i trezvenoj (analitickoj) blizini teorije i prakse, o uopštavanju i  primamljivom iskušenju racionalnog pojednostavljenja, odnosno opravdanja u prvoj liniji i u krajnjoj konsekvenci – samog sebe… Osim toga i s obzirom da je krivica - kvalitativno i kvantitativno - uvek individualna  i nikada kolektivna ili čak nasledna, time je  stvar nezavisnih pravnih institucija  da sankcionišu sve konkretne prestupe i zločine.

Pri tom,  svakako,  nedozvoljivo je bilo kakvo interpretiranje u sopstvenom interesu ili izjednačavanje zla čak i ako za trenutak zanemarimo činjenicu da jedno zlo delo nikada ne može jednim povratnim zlim delom da pređe na stranu dobra! I u gornjem ne leži nikakav skriveni razlog, argument ili čak poziv, koji bi smeo da se usudi  da relativiše istinu i osramoti pravdu!

Jedan viši sud  čeka bez daljnjega na sve nas i cena naseg oslobođenja za slobodu kroz Isusa Hrista je ponekada vrlo visoka, to je zlo iskušenja i iskušenje zla, to je stvar vere, etike i morala da se - i pre svega u konfliktnim situacijama - pravilno postavimo, nezavisno od nacionalnosti, religije ili boje kože, itd. kako u odnosu na  žrtve tako i na počinioce zla.

Sa ovim Najvišim sudom se mora - po prirodi stvari prevashodno - računati i u odnosu na podignute optuzbe sa strane  mnogobrojnih razrušenih Božijih  kuća na Kosovu i Metohiji, to su naime optužbe, koje nikada ne mogu i neće zastareti…

Da li se, dakle, i NATO ovde učinio krivcem ili čak ogrešio? Da. Ali - kako se NATO može individualizovati i ko bi trebalo da ga pozove na odgovornost? Jer, za bojati je se da zemaljski sudovi sve više  pripadaju zemaljskim moćnicima  i sve više samo njih slušaju.

Ovo je jedno goruće pitanje naročito jer merodavne “NATO-demokratije”- kao i svi njihovi imperijalni prethodnici - opet jednom pokušavaju da  jedan citav narod bace u kolektivnu tamnicu, da ga neselektivno kazne i  nasilno mu otmu  njegovu istoriju i kulturu, njegovu veru i njegov identitet.

Ja znam - i pretpostavljam i Vi svi to znate - šta bi Viktor Igo danas rekao, naime: “Jedna Sveta zemlja se ubija! Gde? U Srbiji, usred Evrope! Ko je svedok? Čitav svet !” 

Stoga Vas sve molim, pomozite nam u ovoj borbi, pri kojoj je naše jedino oružje - reč.

Reč, koja je bila na početku, koja traje i opstaje. Jer, opštevažeća diahronija našeg zajedničkog i ograničenog trajanja, kao i otpor prema (u prvoj liniji sopstvenim) demonima u večnoj sadasnjosti i prisutnosti Tvorca je jedina istinita koinonia, jedina istinita  “zajednica, koja nastaje kroz deljenje”… Samo ova koinonia je u stanju da ukloni sve veštačke i interesne prepreke medju nama i da  nas učini dostojnim  čoveku poklonjenog lika. Molimo Vas, pomozite nam da sačuvamo i održimo - nama isto tako poklonjenu - Svetu zemlju Kosovo i Metohiju…