“ОНИ СУ НАША ДИПЛОМАТИЈА”

Комнен Коља Сератлић

Под наведеним насловом један двонедељник (излази четвртком) објавио је имена руководећег састава садашње дипломатије (не могу рећи српске, јер она то није) у МСП-у и ДКП-има. И поред непотребних грешака, што је иначе карактеристика тога листа када пише о дипломатији, текст и списак имају тежину управо зато што су фактографски, без коментара или анализе, што доказује да су и они коначно схватили да су чињенице битне.

Које су грешке у тексту примећене? Пре свега, подсећам да је читање врло опасно и да читаоци, ако у неком тексту открију једну неистину, цео текст узимају са резервом, па написано губи тежину. Овде је реч о погрешним квалификацијама попут “он је био близак СПС, близак ДС, близак ДСС“ итд. Уместо тога требало је написати “он или она су били чланови СПС, ДС, ДСС или других партија“, пошто појам “близак” у овом контексту не значи ништа.

Даље, појам “полудипломата” нема никаквог садржаја (неко је или дипломата или није), “он је непознате припадности и политичке оријентације, он је непознате професионалне каријере” (један озбиљан лист то не може да напише), затим следе грешке у неким именима и тако редом. Но, да поновимо, списак је врло значајан и представља повод да се неке ствари појасне. Нећу се бавити именима, а ако некога интeресују нека затражи од редакције “Видовдана” да пренесе списак из тог листа.

Оно што је врло значајно, из списка се види да Србија има 90 ДКП-а, што значи и толико шефова (амбасадора, генералних конзула, отправника послова), као и 34 функционера у МСП-у. Међутим, није наведено да је број укупно запослених много већи (од спремачице до амбасадора стоје разни адмнистративни службеници, возачи, безбједњаци, затим дипломати других рангова осим већ споменутих шефова - аташеи, III секретари, II секретари, I секретари, савјетници, први савјетници, министри савјетници).

Према слободној процјени, ако узмемо у обзир да свако ДКП има у просјеку 4-5 извршилаца (велика имају и до 15, а мања по 2-3), плус запослени у земљи, односно у МСП-у, садашњи број запослених је око 1500, што је близу броју из времена оне Југославије од Сежане до Ђевђелије. Министри ДОС-а – један свилени и двојица вукова, отпуштали су али и примали, не поштујући Закон о спољним пословима и велики број других нормативних аката, посебно Систематизацију која прецизира број запослених, рангове и услове ко може конкурисати на које радно мјесто. На основу Систематизације извршилаца и рангова, Влада одређује годишњи буџет МСП-а.

Анархија је од првог дана 2000. толико завладала да је свака ДОС-ова партија (18 партија плус црногорске у вријеме СРЈ) имала своју квоту дипломата, али не само дипломата већ и возача и другог особља које су слали у иностранство. У неким атрактивним амбасадама сва тројица министара “пробијали” су Систематизацију шаљући своје пулене, тако су у Лондон слали чак по 15 извршилаца мимо постојећег броја запослених. Аналогно томе ”пробијан” је буџет сваке године, тако да по 3 мјесеца нису примане плате у ДКП-има (није било ЕУР-а, односно у већини случајева Динкић је “завртао славину”).

О овим и другим проблемима, односно о кадровању, посебно о томе ко је и гдје је и да ли је уопште креирана спољна политика у Србији, толико је написано текстова (за 7 година лично сам написао више од 300 страница у разним листовима, часописима, износио чињенице на разним ТВ каналима итд) да нема смисла све то понављати. Једном ријечју кадровање – стварање дипломатског састава и спољна политика за ових осам година, ућиће једнога дана у све домаће и свјетске уџбенике као “похвала лудости” (неки примјери се већ сада проучавају у дипломатским академијама озбиљних земаља).

Шта нам још открива наведени списак? Од 90 шефова ДКП-а, 48 су бивши (или бивше) чланови СПС или ЈУЛ, затим СПО 21, ДС 9, ДСС 4, странаца има 4, а увео сам посебну статистичку ознаку “курвање” за њих 5. То су они који су потукли све рекорде, прелијетали у и из 3 до чак 5 партија. Знам једног дипломату који ми је показао 5 чланских карата од 5 партија (СПС, ЈУЛ, ДС, Г17 минус, ДСС).

Ових 48 СПС – ЈУЛ су посебан предмет мог разматрања (напомињем да је то број само на руководећим мјестима, а има их још макар стотинак на другим радним мјестима, а о онима који и даље раде за црногорску дипломатију да и не говорим, јер они су и Срби и Црногорци). Наиме, они су уочи и након петооктобарске анархореволуције прелијетали у партије ДОС-а, тако да су данас чланови неке од водећих партија, тј. ДС, ДСС-а, СПО (то је занемарива партија, али због министровања оног страшног брадоње прелијетали су, када је он дошао за министра, преко ноћи у СПО), Г 17 минус, ГС. Сви су они моје колеге и колегинице, све их познајем.

Шта би многи од њих данас дали да нису прелијетали да су знали да ће СПС поново ступити на сцену ове унесрећене државе? Но, нећу се зачудити (чак тврдим) да су се ових дана многи јављали вођама СПС или ЈУЛ-а, ранијим интимусима, онима који су их постављали за амбасадоре и на друга дипломатско-конзуларна мјеста, доказујући да су им увијек били вјерни и да су у ствари за свих ових 8 година били “уграђени њихови шпијуни”, дакако “шпијуни” против ДОС-а.

Утицајни кадровик послије 2000. године, страни амбасадор знате већ које земље, изјавио је на једном пријему те исте године да је потребно прихватати оне затечене дипломате који су се учланили у ДОС-ове партије, “јер ће они, с обзиром на стручност, знање језика, међународно искуство, бити оданији и вјернији него заслужни чланови ДОС-ових партија који су аматери”. Појаснио је: ”Они се морају дневно доказивати, а о послушности да се и не говори. Избаците из Министарства све оне дипломате који не припадају партијама, они су опасни јер су самостални и непоткупљиви, они су у старту одбијали семинаре на Палићу у организацији Института за стратешке студије из Вашингтона, они су против САД, они су патриоте, против су глобализма итд”. Први ДОС-ов министар спољни све је то слијепо извршио и избацио све нас који нисмо припадали ниједној партији и који смо се налазили на списку антиамеричких дипломата (ни данас се не зна ко га је сачинио и по ком критеријуму).

Службовао сам у једној земљи, након што ме је суд вратио у МСП 2005. године. Тужно је било гледати колеге и колегинице, као и оне који су долазили у делегацијама, бивше ватрене СПС-овце и ЈУЛ-овце колико су пузали и додворавали се руководиоцима ДОС-а, посебно министрима иностраних. О пљувачини претходног режима да и не говорим. Писао сам у једном ранијем тексту у “Сведоку”, касније на сајту “Видовдан”, да ме је питао бугарски дипломата “да ли ту пљувачину по претходном режиму, својој земљи, од њих тражи министар, Министрство, односно ДОС”? Просто су имали потребу, без обзира на тему, да наводе најцрње примере понашања ранијих министара и руководилаца СПС и ЈУЛ (посебно министра из Опарића, звали су га сељак, исмејавили су га због акцента, иако је тај човјек био солидан министар и дипломата). Измишљали су чак вицеве само да би доказали колико су вјерни ДОС-у. Дипломати ДОС-а су све чланове делегација или руководиоце у ДКП-има и МСП-у ословљавали са “ти”, чак су неке багателисали јер су такорећи до јуче заједено пиштарали по улицама, иако у свим старим и озбиљним дипломатијама мора да постоји субординација јача него она у војсци, а зна се зашто.

У руководству МСП-а, према наведеном списку, преовлађују кадрови ДС-а, њих 15 (као и други дипломати и разно особље, прим. КС), затим прелетачи из СПС-ЈУЛ (11), а онда чланови других партија. Међу 34 руководећа мјеста нема СПО-оваца, осим оних у иностранству које мали вук није вратио као да је “имао нос” да ће СПО доћи на политичку сцену Србије.

Такође, потребно је навести да главну улогу и даље играју чланови Форума за међународне односе Европског покрета Србије. Према једној статистици у дипломатској служби, углавном на амбасадорским и шефовским мјестима има их 18. Дакако, и они су чланови разних ДОС-ових партија. Против свих чланова Форума, посебно њиховог идејног и оснивачког оца, да су дошла нека друга времена, биле би подигнуте кривичне пријаве.

Списак захтијева да се још чињеничари, али то другом приликом, односно ако то читаоци буду тражили. Умјесто закључка: дипломатија је занат. Дипломата, од аташеа до амбасадора, мора да има факултетску спрему, и то прије свега, правни факултет или ФПН или економски, а не да буде хемичар (генерална конзулица у Вуковару, СПО, види списак), или музичарка или музичар, или непознатог занимања. Дипломата уласком у кућу дипломатије треба да положи разне испите, међу којима специјалистички испит, а посебно, што се сматра мотиком, да зна најмање два дипломатска језика, те да је патриота. Мора имати широку културу, да је добро информисан, да познаје историју своје земље и повећег броја других земаља (ко не зна историју, а бави се дипломатијом, исто је као и хирург који хоће да оперише а не зна да влада скалпелом), историју и технику дипломатије.

Обавезна је безбедносна култура, јер је то углавном повјерљив посао, а не посао ДОС-ових менаџера (то је једина дипломатија на свијету у којој је уведено звање “менаџер”, што не познају Бечке дипломатске и конзуларне конвенције). Мора бити здрав, мора проћи строге специјалистичке прегледе из свих грана медицине, посебно када одлази на рад у ДКП, јер се ради о пословима који то захтијевају (у неким временима које сматрамо диктаторским, а ја сам за диктатуру, сјећам се имао сам само један зуб непломбиран и није ми дозвољен одлазак у ДКП док то нисам средио; данас има много крезубих дипломата).

Када се ради о здрављу, дипломата не може бити хомосексуалац, лезбејка, иако велике обавјештајне службе шаљу и такве (посебно ЦИА), како би врбовали хомосексуалце друге земље, односно Амбасаде (примјера има и из наше дипломатије у свим досадашњим режимима од II свјетског рата). Дипломати посебно морају проћи психотест. Када је 2001. год. примљено првих 35 младих активиста ДОС-ових партија, тадашњи замјеник начелника Персоналне службе показао ми је резултате. Њих 27 од 35, нису прошли психотест, али су сви примљени и данас се налазе у дипломатској служби.

Један од њих, који је био у Конзуларној служби гдје сам радио, на обуци како се пишу ноте, није могао да напише ниједну врсту ноте. Не само то, није знао да склопи реченицу, није знао интерпункцију. Рекао сам му да су ноте основ комуницирања међу државама, владама, министарствима, да су огледало дипломатије и земље, те да су грешке у нотама катастрофалне за односе међу земљама. Одговорио је: “Нисам ја овде дошао да стављам интерпункцију, већ да креирам спољну политику”. Сматрао сам да је нормално да га удаљим са обуке (дипломати не креирају спољну политику). Пожалио се својим менторима, па је и то утицало да ме онај први министар, страни држављанин, избаци из дипломатске службе. Колико је касније таквих примљено, то нико за сада не зна.

Да је побиједила нека друга коалиција, велики број садашњих назовимо дипломата морали би напустити то занимање. То не би била освета, чега је добрано било ових 8 година, већ би били само примијењени закони и правилници (замислите дипломату који је већ 3 године у сусједној земљи први савјетник за штампу, културу, науку, и који не зна ниједан језик, а прима плату од 2900 ЕУР, плус још толико за стан, затим осигурање ПИО и слично, а о једном бившем ДОС-овом амбасадору (ГС) са улице, који је сада високи функционер у МСП-у, у земљи у којој је службовао круже такве приче које се граниче са фантастиком).

Против таквих и једног још повећег броја, држава би покренула кривичне пријаве, јер су оштетили и државу и пореске обвезнике за милионе ЕУР. Наравно, прелетачима не би било мјеста више у дипломатији.

Недавно на једном пријему, страни дипломата ми каже “да је ова коалиција направљена и због дипломатског састава који мора да остане”. У праву је тај дипломата, Америка и Енглеска, као и многе земље ЕУ, знају да се једна тако створена мрежа гради годинама и да би нову тешко могли брзо створити након растурања садашње.

Но, шта је ту је, ми прогањани и избацивани нисмо имали ни овога пута шансу да урадимо нешто добро у тој важној сфери државе: родило се непринципијелно, накарадно дијете, треба га љуљати. Није ми жао и не би требало да се ишчуђавамо што га љуљају очеви - разне Солане, Ренови, амбасадори ВБ, САД итд, него што га љуљају и партије које одоше у тзв. опозицију. Њихово понашање у Скупштини, након свега што се десило послије избора, за мене је несхватљиво, јер прихватају мрвице у одборима, потпредсједничка мјеста, а о томе шта причају, нема смисла писати.

Све ово и много штошта другог произилази из проблема српске цивилизације (а ништа мање и националних мањина, које врло често делују политички деструктивно и недржавотворно, а имају права каква немају друге националне мањине у свијету, то макар ја знам), односно пада морала. Склони смо да све бацимо под ноге: не постоји ни патријарх, ни шеф државе, ни предсједник Владе, ни славне и знамените личности – наше као ни туђе, ни породица, ни родбина, ни пријатељи, ни знање, ни стручност (ако неко одскочи у нечему, одмах га понижавамо, исмијавамо, оговарамо, а оговарање је одгођена агресија), ни саобраћајни знаци, ништа. А држава без ауторитета и народ без светиња не могу имати оптимизам у погледу своје будућности.