Doktrina Novo-kolonijalizma i Nas Zakon o Privatizaciji

*****

Hvala Bogu za alternativne medije. Ovaj rada je jos 2001. bio poslat svim vodecim medijima i parlamentarnim strankama u Srbiji povodom izglasavanja Zakona o Privatizaciji. Nikada, ni od koga nisam primio odgovor. Njihov pravi odgovor je ocevidno unistenje kapitala Srbije i nametanje nam potpunog ropstva stranom kapitalu. Ova tema je jos uvek sudbonosna za nas jer, temeljna revizija dosadasnje doktrine Privatizacije (vs. Zajednicog Kapitala) je kljuc opstanka naseg naroda. Kada citate ovu moju analizu i idejna resenja imajte na umu da su vam poklonjeni ali zato, mi smo platili (kroz “restructuring” zajmove SB, IMF,...) desetine miliona $ stranim “finansijskim savetnicima i ekspertima” i njihovim lokalnim “tezgama” za ocigledno pogubna resenja.

*****

U magli naseg politickog cirkusa, ispod radara kriticke javnosti, odvija se absolutno najvazniji proces po sudbinu naseg naroda – privatizacija drustvene/zajednicke imovine. Kada nam najzad budu dodijali vladajuci politicki sarlatani, kuka i motika ih moze lako smeniti - ali zato, ako mi sada u bezcenje izgubimo nase nasledje zajednickog kapitala, mi i nase buduce generacije nikada to necemo moci nadoknaditi. Ono malo sto nas narod zna o procesu privatizacije, bazira se na povrsnom senzacionalizmu zute stampe. Moramo daleko ozbiljnije tretirati ovaj Zakon o Privatizaciji, jer on ce nas gurnuti u kolonijalnu propast. Ako hocemo pravog krivca za novi kolonijalni jaram nad nasim glavama, okrenimo se ljudima koji stoje iza ovog zakona.

U izglasavanju Zakona o Privatizaciji, nasim "narodnim poslanicima" je glavni kriterijum kratkorocno dodvorivanje zapadnim/medjunarodnim faktorima a ne dugorocni ekonomski interesi naseg naroda. Kao vazalsko jevandjelje, prihvacen je zapadni sablon privatizacije "zemlje u tranziciji" koji nije nista drugo do prinudno, doktrinsko instaliranje veoma primitivnog oblika kapitalizma - koji je zapad prevazisao jos pre stotinak godina. Koliko god smo kriticni prema utopiji komunizma, moramo biti kriticni i prema utopiji kapitalizma. Koliko god je neodrziv aksiom “svako uzima prema potrebi i daje prema mogucnostima”, toliko je neodrziva i utopija neotkrivenih zemalja gde ce Robinson Kruso svojim preduzetnistvom ni iz cega stvoriti kapital i novi svet. Neotkrivenih zemalja vec davno nema, a nova akumulacija i ekspanzija kapitala se danas svode na genocid nad domorodcima i pljacku njihove imovine.

Prinudno, doktrinsko instaliranje primitivnog oblika kapitalizma u egalitarnom drustvu, neminovno diktira i pseudo-legalizaciju individualnog kriminalnog prisvajanja pocetne akumulacije kapitala. Stoga, umesto na rad i uvecanje kapitala, svi napori se usresredjuju na prinudno prisvajanje tudjeg rada i kapitala. U takvim uslovima, kriminalne strukture imaju nedostiznu "poslovnu" prednost. Na konkretnim primerima “zemalja u tranziciji” vidimo da se sablon ove privatizacije svodi na likvidaciju kapitala zemlje za veoma malu vrednost u kesu, koju vladajuci rezim koristi za svoju kratkorocnu budzetsku potrosnju i odrzanje vlasti. Takva kratkorocna, razarajuca politika se obicno pravda nekom sarenom-lazom dugorocne globalne integracije koja ce navodno sve tekuce zrtve i probleme naroda “pozlatiti” u nekoj dalekoj buducnosti. Zajednicki kapital naroda, koji se generacijama stvarao, jednokratnim politickim aktom, u bezcenje, postaje svojina domace kriminalno organizovane nekolicine koja to kasnije profitabilno legalizuje prodajama stranim investitorima. Od naroda, istinskog vlasnika kapitala, zahteva se da potpuno absorbuje gubitak vrednosti tog kapitala i prihvati status gole, najamne radne snage u novom kolonijalnom poredku.

U modernoj svetskoj ekonomiji, sitnu privatizaciju je davno pregazila globalna koncentracija kapitala. Integracija u velike sisteme potpuno je istisla sitni individualni kapital kao trzisnu konkurenciju. Danas, 99,99% svetskog kapitala se nasledjuje a tek 0.01% se stvara van te nasledne osnove. Preko 90% likvidnog svetskog kapitala je u vlasnistvu manje od 0.01% stanovnistva - rezultat drasticnog povecanja koncentrcije kapitala u zadnjih 20 godina. Moderni kapitalizam i sam negira klasicni doktrinski aksiom da je individualna svojina kapitala superiorna nad zajenickom svojinom kapitala. Od kojeg je zaista znacaja i uticaja individualni vlasnik US$100,000 deonica u nekoj modernoj multi-nacionalnoj korporaciji cija kapitalna vrednost je US$20 milijardi, a bruto prihodi prevazilazi nacionalni bruto proizvod 80% zemalja u svetu? Zbog kompleksnosti tokova, investiranja i menadzmenta (tako visoko koncentrisanog kapital) on je danas u rukama specijalizovanih, profesionalnih institucija/korporacija a ne individualnih vlasnika. Mozemo slobodno reci da nekoliko hiljada profesinalnih menadzera vodi skoro celokupni svetski kapital. Koncentrisani kapital, u nekolicinu multinacionalnih korporacija, postao je totalitarni monopol nad svim ostalim ekonomskim faktorima svetskog trzista. Zasto bi onda mi sami, ovom nametnutom privatizacijom, razbili i obezvredneli nas koncentrisani zajednicki kapital -- i sebe dali u ropstvo spoljnjem monopolu kapitala?

I. Treba Poboljsati Alokaciju/Gazdovanje Naseg Zajednickog Kapitala

Sa stanovista modernog ekonomskog razvoja, privatizacija je zanacajna samo kao metod poboljsanja alokacije kapitala. Stoga, umesto primitivne grabezi doktrinske privatizacije, nas nov Zakon o Privatizaciji se mora u potpunosti okrenuti poboljsanju naseg gazdovanja/alokacije zajednickog kapitala. Uspesnost Zakona o Privatizaciji, tacnije nase alokacije kapitala, treba meriti kumulativno prema pet osnovnih ekonomskih kriterija:

1. Efekat = Dugorocni, ukupni (mikro i makro ekonomski) maksimalni povrat na dati ulog

2. Sigurnost = U kojoj meri je data alokacija zajednickog kapitala osigurana od osipanja i gubitka

3. Pravednost = Otvoren i jednak pristup zajednickom kapitalu uz ravnotezu prava i odgovornosti korisnika kapitala

4. Fleksibilnost = Mogucnost efektnog i lakog pretakanja kapitala iz nisko-profitnih u visoko-profitne aktivnosti

5. Efikasnost = Profesionalni (ne-politicki) menadzment alokacije kapitala sa minimalnim troskovima (maksimum1-2% od ukupne vrednosti kapitala)

Nas Zakon o Privatizaciji uopste ne zadovoljava ni jedan od ovih ekonomskih kriterija. Njegov kumulativni efekat uopste nije uvecanje vec samo prelivanje zajednickog kapitala u dzepove nekolicine a na racun trajne bede i siromastva ogromne vecine.

II. Likvidacija Nije Alokacija kapitala

Univerzalni cilj domacinske alokacije kapitala je da ocuva i oplodi ulozena sredstva. Normalno je da se deonice/akcije kupe po nizoj a prodaju po visoj ceni, tako da se izvuce maksimalna dobit. Zasto bi onda mi kao vlasnici/deonicari, naterani Zakonom o Privatizaciji, svaki Dolar naseg ulozenog kapitala, prodali za 5 Centi kesa? To je likvidacija a ne alokacija! Ko od nas jos i ima tih 5 Centi u kesu? Svima je jasno da iole znacajnija individualna akumulacija kesa kod nas (osim lutrije i gasterbajtera) uglavnom jeste kriminalnog porekla. Dakle, Zakon o Privatizaciji se sveo na mehanizam individualne pohlepe, legalizacije korupcije, i prava otimacine zajednicke imovine bez ikakve odgovornosti. Jos je pogubniji cin sto se tih 5 % kesa iz likvidacije direktno stavlja u sake vladajuceg rezima. Racunaju da je narod u toj meri ubijen u pojam pa ce mirno prihvatiti i absorbovati taj gubitak od 95%, a kada se bude osvestio bice vec kasno jer elita "novokapitalista" ce imati svu vlast i sve mehanizme drzavne represije u svojim rukama - naravno, to sve finansirano od tih 5% iz kes-likvidacije zajednickog kapitala.

III. Trzisna Vrednost Nije Bogom Data

Nema pogovora o tome da se vrednovanje naseg zajednickog kapitala mora uraditi putem trzisnih mehanizama ponude i potraznje. Medjutim, funkcionisanje tih mehanizma ponude i potraznje nije Bogom dato vec je uslovljeno nizom faktora - pocevsi od ekonomskog stanje, politicke stabilnosti, programa ekonomskog razvoja, poreske politike, finansijskih i kreditnih mehanizama, pravnog poredka,... pa do cisto subjektivnih procena i aktivnosti pojedinaca. Promenom nekog od ovih faktora menja se i funkcija mehanizama ponude i potraznje a time i trzisna vrednost naseg zajednickog kapitala. Ocigledno je onda kakve mehanizme ponude i potraznje imamo u drzavi koja je kidnapovana od strane kriminalne nekolicine, pa nezna ni kako se zove, ni kojem narodu pripada, ni koje su joj teritorije ni institucije. Kakvo trzisno vrednovanje naseg zajednickog kapitala mozemo imati u ratovima i embargom iscrpljenoj, izbombardovanoj ekonomiji, sa pokradenim bankama, sa ogoljenom radnom snagom - koju sadasnji rezim tretira po 3P-receptu Ante Starcevica (pobiti-pomoriti, proterati, pokrstiti-porobiti).

Sa izuzetkom nekoliko “cash cow” preduzeca sposobnih da vrate ulog za par godina, rizik kupovine nasih preduzeca je prevelik za strane investitore. Treba imati uvidu da se tu radi o profesionalnim menadzrima kapitala koji su i te kako odgovorni za gubitak uloga. Svi oni kazu da im rizik gubitka uloga od US$1miliona preteze svaku potencijalnu dobit od US$20 miliona pri kupovini neke nase firme cija je realne trzisna vrednost vrednost US$20 miliona. Povrh toga, strane korporacije i same muce muku sa viskovima svojih proizvodnih kapaciteta i radne snage u kalsicnim industrijama/tehnologijama koje mi uglavnom nudimo. Stoga, ne mozemo govoriti ni o kakvim ozbiljnijim mehanizmima trzisne potraznje u nasoj privatizaciji. Da situaciju ucini jos gorom, vladajuci rezim (gladan svezih potrosnih sredstava za svoje odrzanje), nalaze Ministrastvu za Privatizaciju da ispuni kvote u rasprodaji nase imovine. Uz takvu ogromnu kratkorocnu ponudu preduzeca za privatizaciju, bez potraznje, nemoguce je ostvariti cak i likvidacionu cenu za nasu imovinu. Zasto to dozvoljavamo - zar samo da bi finansirali opstanak sadasnjeg rezima i ustolicili vlast nove elite?

Umesto likvidacione (aukcione/tenderske) trzisne vrednosti, nasa preduzeca treba vrednovati prema trzisnom "replacement cost" metodu = koliko US$ bi kostalo da se dato preduzece sada u celosti ni-iz-cega stvori. Naravno da bi se nova vrednost korigovala za propisanu amortizaciju objekata i opreme. Primera radi, koliko bi nas kostalo da sada kompletnu i potpuno funkcionalnu cementaru Beocin osnujemo negde u Evropskoj Uniji?

IV. Resenje je u Zajednickom Investicionom Fondu (ZIFu) Svih Gradjana/Deonicara

Uzmimo da je nasa drzava korporacija 10-tak miliona gradjana deonicara/vlasnika naseg kapitala. Realno procenimo ukupnu vrednost tog zajednickog kapitala na US$100 milijardi (plus nadoknadu za US$30 milijardi namerno nanete stete i razaranja). Po velicini, bili bi tek iza 100-te na listi najvecih svetskih multinacionalnih korporacija. Svetske korporacije te velicine imaju godisnji bruto prihod oko US$100 milijardi, dok mi sada nemamo ni US$20 milijardi bruto proizvoda. Razlog za ovakav disparitet je prost. Kapitalom svetskih korporacija upravljaju vrhunski profesionalni menadzeri odgovorni za njegovog uvecanja. Nasim kapitalom raspolazu nesposobni rezimski politikanti odgovorni sami sebi u cilju licnog bogacenja. Jos crnje i gore, njihov krajnji cilj je da se sto vise dodvore gazdama novog globalnog poretka kako bi ih oni imenovali vazalima nad ovim porobljenim narodom. Da bi prvo sacuvali, a potom i uvecali nas zajednicki kapital, pod hitno moramo:

1. iskljuciti rezimske politikante iz direktnog raspolaganja nasim kapitalom

2. formirati Zajednicki Investcioni Fond (ZIF) - kao deonicarsko drustvo “mutual fund” svih nasih gradjana - za nominalnog vlasnika naseg zajednickog ("drustvenog") kapitala

Uprava / clanovi Upravnog Odbora ZIFa moraju biti direktno izabrani od naroda i direktno odgovoran narodu, a nikako ne smeju biti posredno/politicki naimenovan od strane vladajuceg rezima ili stranaka. Prvi zadatak Upravnog Odbora ZIFa bi bio izbor ili formiranje profesionalane agencije koja bi, pod nadzorom Upravnog Odbora, vodila operativni menadzment zajednickog kapitala ZIFa - investiranog u kojih 10-tak hiljada nasih firmi. U roku od samo nekoliko meseci, profesionalna agencija za menadzment ZIFa bi trebala formulisati i (po nalogu Upravnog Odbora) sprovesti:

<!--[if !supportLists]-->Ÿ Metodoligiju vrednovanja ("replacement cost") zajednickog kapitala u preduzecima i prenos te vrednosti u standardne/univerzalne deonice.<!--[endif]-->

<!--[if !supportLists]-->Ÿ Knjigovodstveni format, racunovodstvena pravila i procedure, definiciju prihoda i poreske osnovice i revizorski postupak<!--[endif]-->

<!--[if !supportLists]-->Ÿ Organizaciju preduzeca po standardnom pravnom formatu korporacije, sa standardnim statutom i upravnim odborom preduzeca<!--[endif]-->

<!--[if !supportLists]-->Ÿ Formiranje baze profesionalnih kandidata za clanove upravnih odbora firmi. Ta baza bi se satojala od kojih 50-tak hiljada kvalifikovanih kadrova (strucnost + iskustvo). Dobar deo ovih kadrova bi mogao doci iz redova penzionera. Iz te baze kadrova, agencija za menadzment ZIFa bi jednom godisnje imenovala clanove upravnih odbora preduzeca. Ovi clanovi upravnih odbora bi bili u honorarnoj sluzbi ZIFa, i direktno bi odgovarali za procenu vrednosti firmi, postavku knjigovodstva, ispunjenje obaveza firme, i nadzor menadzmenta preduzeca. <!--[endif]-->

Drugi, kljucni zadatak Upravnog Odbora ZIFa bi bio angazovanje profesionalne agencije koja bi dokumentovala kretanje naseg zajednickog kapitala od 1990 do danas, i time nam dala mogucnost povrata "zagubljenog" kapitala. U tu svrhu, kao i svaka vrhunska svetska korporacija, ZIF mora imati konsolidovani bilans stanja nase privrede za kraj svake godine. Isto tako, uvodjenjem dvojnog (ulazno-izlaznog) knjigovodstva moramo imati i konsolidovane bilanse poslovanja (izmedju dva bilansa stanja) koji ce dokumentovati i kretanje naseg likvidnog kapitala u tom periodu. U dvojnom knjigovodstvu, prava vrednost likvidnog kapitala se ne gubi, ona samo legalno ili nelegalno menja racunovodstvenu i bankarsku sifru.

V. Cena Kapitala i Kreditiranje Odkupa Firmi

Pravo raspolaganja zajednickim kapitalom se dobija samo ako se plati realna trazisna cena tog kapitala. Mi sada nemamo, a niti mozemo adekvatno formirati, sopstvena trzista/berze kapitala. Daleko je efikasnije uzeti trzisnu cenu likvidnog kapitala razvijenih ekonomija (recimo “US Prime Rate”) sto sada predstavlja realnu (inflacija=0) kamatnu stopu od oko 5% godisnje na kreditna sredstva. U sustini, ZIF bi kreditirao odkup/privatizaciju naseg zajednickog kapitala preduzeca od strane zaposlenih po ovoj kamatnoj stopi sa terminom odplate od 15 do 30 godina. Za odkup preduzeca od strane zaposlenih, zaposleni bi bili duzni prvo formirati i licnim ulozima inicijalno kapitalizovati Akcionarsko Drustvo (AD) po standardnom, propisanom formatu. Menadzment AD bi zatim predlozilo poslovni menadzment firme i plan poslovanja. Upravni Odbor datog preduzeca (80% clanova postavljenih od strane ZIFa, a 20% od strane ADa) bi verifikovao validnost ADa, menadzmenta, i plana poslovanja. Agencija za menadzment bi ZIFu dala svoj sud o validnosti preduzeca kao investicije.

Izvrsenje odplate (odkupa) bi bilo kvartalno i imalo bi posebnu knjigovodstvenu stavku i absolutni prioritet nad svim ostalim rashodima (ukljucujuci plate) i obavezama preduzeca. Prenos vlasnistva bi se vrsio na kraju svakog knjigovodstvenog (odplatnog) kvartala i to smo na uplacena sredstva.

U slucaju otezanog poslovanja, kao absolutni minimu za ocuvanje svoga prava koristenja zajednickog kapitala, preduzece mora platati deo kvartalne rate koji se odnosi na realnu kamatu + deo koji se odnosi na propisanu amortizaciju. Odplata glavnice se moze odloziti na odredjeno vreme. Ako preduzece nije sposobna platiti ni ovaj minimum, onda mora biti likvidirano aukcijom.

Na primeru preduzeca vrednog $10 miliona (100,000 deonica od po $100, sa 60 kvartalnih rata tokom 15 godina, sa realnom kamatom od 5%), nakon propisane kvartalne uplate od $237,000.00 AD-zaposlenih bi dobio od ZIFa certifikat za 2,373 deonice, odnosno 1.7% vlasnistva firme. Sa dozvolom deonicara ADa, taj cerifikat bi menadzment preduzeca mogao da zalozi kod komercijalnih banaka za obrtnu kreditnu liniju. Trzisni standard za velicinu komercijalne kreditne linije bi trebao biti 80% od vrednosti zalozenih certifikata deonica sto bi garantovao ZIF (u nedostatku funkcionalne potpuno kapitalizovane berze deonica) . Na kraju svake godine broj glasova/sastav upravnog odbora bi bio proporcionalan izvrsenim odplatama ADa. U slucaju minimalne odplate, odnos glasova u Upravnom Odboru se ne menja. U slucaju da uopste nema uplate, ZIF (agencija za menadzment) preuzima preduzece i resava njegovu sudbinu.

VI. Drustveni Kapital Pripada Narodu a Ne Rezimu na Vlasti

Prepostavimo da po predlozenoj metodologiji ZIF kreditira privatizaciju 10-tak hiljada preduzeca (ADa) i ocekuje ukupan (sa kamatom) povrat od US$150 milijardi tokom 30 godina.

To bi predstavljalo prosecan priliv od oko US$5 milijardi godisnje. Sta sa tim prihodom? Ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da ta sredstva slepo odu u budzetske (potrosne) fondove (kako to trenutni zakon nalaze) jer nasi politikanti ce jednokratno potrositi i nase nasledje i nasu zaostavstinu. Sa izuzetkom generalnog penzionog fonda, ovi prihodi/kapital iz privatizacije moraju namenski ici za dalje fleksibilno investiranje i kreditiranje naseg privrednog razvoja pod odgovornim profesionalnim menadzmentom ZIFa (preko institucija za finansijski menadzment i komercijalnih banaka.)

Bez sistematskog, planskog ozivljavanja nase sopstvene trzisne ponude & potraznje, nemoguce je definisati nasu trzisnu ponudu i ukljucenje u svetsko trziste. Na razorenom i umrtvljenom trzistu kao sto je nase, rudimentarni, sablonski mehanizmi monetarne politike sami nisu dovoljni za ozivljenje trzista i neophodan uravnotezen rast ponude i potraznje. Dugorocnim planskim pokretanjem javnih projekata (poput FDR "New Deal" u Americi tokom 1930-tih) moramo zaposliti visak radne snage otpustene na ulicu. Realizacija nasih javnih projekata (zajednicke, moderne makro i mikro infrastrukture) bi zahtevala ne samo zaposljavanje vec i sistematsko i plansko doskolovavanje radne snage, kreditiranje razvoja novih tehnologija i preduzeca. Time bi i zazivela ekonomsku aktivnost ogromnog segmenta naseg naroda koji bi drugacije bio bez posla i prihoda.

Sa monetarnog i finansijskog aspekta, investiranje u takve projekate iz nase zajednicke mase kapitala je moguce jer se te investicije vrednuju trzisnom cenom kapitala i u zatvorenom (van-inflacijskom) ciklusu, vracaju kao realno uvecana (radom sada nezaposlenog naroda) materijalna dobra u tu nasu zajednicku masu kapitala. Nama uopste ne treba strani kapital za realizaciju ovoga programa javnih projekata i zajednicke infrastrukture. Zasto da strani fiktivni kapital (stampanih novcanica bez podloge) ubira i iznosi profit od nas, kada se mi sami mozemo lako organizovati i sacuvati taj profit za nas same.

Nas sadasnji, nezaposleni visak radne snage (zajedno sa svojim porodicama) ni pokoju cenu ne sme biti svedena na bezimenu, golu masu prosjaka na milosti stranih/domacih zelenasa. Svako od nas je proporcionalni vlasnik naseg zajednickog kapitala i svi mi imamo neotudjivo pravo i interes za njegovo ocuvanje i uvecanje. Nas osnovni problem je sto, umesto organizovanog naroda, mi imamo jedino organizovanu, korumpiranu, rezimsku kvazi-elitu koja interese naroda potpuno podredjuje svojim licnim, vazalskom interesima u novom globalnom poretku.