Ко сноси одговорност за највећи злочин 21. веку, трговине људским органима у Албанији?

Монструозни лов на Србе!!!

Обратили смо се још 2001. Међународном комитету Црвеног крста у Женеви, затим КФОР-у, УНМИК-у. Сви они су нам одговорили да је њихов мандат искључиво везан за подручје Косова и Метохије, да немају овлашћења да прате шта се дешава са Србима у Албанији. Од Међународног тужилаштва за заратне злочине у Хагу смо добили исти одговор, уз напомену да ће предузети кораке уколико се деси да то можемо да докажемо - каже Гвозден Гагић, пензионисани пуковник МУП-а.

Пред саме изборе, тако је ваљда „некоме” одговарало, снажно је у српској јавности одјекнула информација да Карла дел Понте у недавно објављеној књизи провокативног наслова „Лов” говори, додуше не баш прецизно, о великој вероватноћи да се на подручју Космета у послератмом периоду, сем убистава, отмице Срба и другог неалбанског становништва, тајно, али изгледа вешто, препредено, монструозно организовала у Албанији трговина људским органима. Наравно, српским. Бројне жртве су, према казивањима појединаца који за сада не желе да открију свој идентитет, пребациване камионима у суседну Албанију. Понтеова чак помиње „жуту кућу” у којој је обављао чин који је само још у прошлости лудачком мржњом нациста Менгеле могао да уради.

Истине ради покушавамо да дођемо до што више података, чињеница и саговорника на ову тему, барем код особа које би могле да пруже релевантне податке, или неке догађаје, и тако коначно кренемо с мртве тачке. Наш саговорник је Гвозден Гагић, пензионисани пуковник МУП-а, сада саветник председника комисије за нестала лица Владе Републике Србије. Подсећамо га на један податак до којег је пратећи стране медије дошла наша обавештајна служба. Наиме, крајем септембра 2001. године на ирачкој државној телевизији емитован је интервју са извесним шеиком Бехрамијем, којем је успешно урађена трансплатација срца у једном медицинским институту у Турској! Бехрами је тада изјавио, према обавештајним службама, да се одлично опоравља и да је скоро потпуно здрав, једино „жали” што у његовим грудима куца српско срце!!

У шеика „ српско срце”

– За ту емисију сам чуо и сасвим је могуће да је у вези са случајем трговине љуским органима. Можда би баш требало кренути од тог податка јер ето, ова изјава је наизглед свима промакла, изузев појединцима. Чак у том моменту то није привукло посебну пажњу ниједне организације, нити је побуђивало сумњу. Међутим, како ствари сада стоје, требало би трагом ове приче крунути даље. Да будем јаснији, можда баш одатле - објашњава пуковник Гагић. „Тужилаштво за ратне злочине у спској престоници отворило је крајем марта ове године истрагу о трговини људским органима недужних људи, Срба са Космета, које су шиптарски терористи киднаповали за време, а поготово после бомбардовања, односно НАТО агресије и одвозили за Албанију. Тужилаштво озбиљно ради на прикупљању што више информација, али траже и сведоке, које знају на посредан начин, о поменутим злочинима према нашим сународницима”.

Са колико података је раполагала Комисија за нестасла лица и када је први пут посумњало да постоји могућност трговине љуским органима? И уопше одвођења нашх људи у Албанију.

- Још крајем 2000. и почетком 2001. године на основу неких прича, које је у то време из више разлога било тешко проверити, појавиле су се сумње да су српске жртве киднаповане и биле одвођене, пребациване у Албанију, и да су у појединим подручјима, локацијама завршавали ужасом смрћу. Вађени сиу им органи, убијани су и потом затрпавани, сахрањивани. Информације су долазиле из различитих извора, преко неких Срба, а нешто и од Албанаца који су то наводно видели. Када смо покушали да ступимо у контакт са неким од њих, нико није хтео, нити желео да говори о томе. Вероватно због великог страха за себе и своје ближње, што је и разумљиво. Оно са чим ми располажемо, а по казивању поменутих и аномимних, српске жртве су из Ђаковице одођене у рудник Дева на територији Албаније, где су били затварани и малтретирани. Дакле, истина је да су наши људи транспортовани у Албанију.

Приче заробљених српских војника

Постоје ли докази за то?

- Докази постоје, наша информативна обавештајна служба, али и друге, добро знају за два случаја наших војника. Један је сада у Холандији, а други у једном граду у Србији. Према њиховом казивању, обојица су отета на Космету. То су учинили шиптаски терористи, који су их касније одвезли у Албанију у један од затвора. Међутим, америчким транстпортним авионом пребачени су у америчку војну базу у Немачкој, а одатле су пуштени након месец дана. О овоме се зна више након афере - Тајни затвори ЦИА-е. С тим у вези УН је одредио и специјалног известиоца, који је и именован да се бави тим проблемом. Наша војска, стручњаци из војне безбедности, уз присуство представника Међународног Црвеног крста на граници са Мађарском почетком лета 1999. су преузели војнике. Разговарали смо са обојицом. Потврдии су нам да су били заточени у једном од кампова где су држани српски војници и заробљеници. Наравно, све је уредно евидентирано.

Да ли сте се обараћали релевантним међународним инстутуцијама и орагиназацијама када сте почели да сумњате да се тргује људским органима?

- Обратили смо се још 2001. Међународном комитету Црвеног крста са седиштем у Женеви, рачунајући на њихову разгранату мрежу и слободу кретања. Добили смо убрзо одговор од њих да они могу да трагају и истражују само за одређене људе са именом и презименом и одређена места, уз образложење да је наш захтев непотпун, непрецизан, а они се строго држе својих радних, професионалних правила. Затим смо се обратили КФОР-у, УНМИК-у... Они су нам одговорили да је њихов мандат искључиво везан за подручје Косова и Метохије, и да не могу и немају никаква овлашћења да прате шта се дешава са Србима у наводним логорима у Албанији. Затим смо контактирали Међународно тужилаштво за ратне злочине у Хагу 2001. и од њих смо добили сличан одговор, уз напомену да ће покренути истрагу и на територији Албаније, уколико се деси да ми то можемо да докажемо, или се то покаже као истина. Упутили су нас да преко правосудних установа Србије и Албаније започнемо ту процедуру, што је било, признаћете, апсурдно. Укључујући и нашу иницијативу, Дел Понтеова је предузела низ истражних радњи, које су у почетку дале какве-такве резултате. Али, према мом мишљењу, цео тај тим није довољно добро припремљен за организованију, систематичнију, преофесионалнију активност. Наиме њихов истражни тим је пронашао трагове у тој „жутој кући”, 20 километара јужно од града Бурел, како каже у својој књизи бивша тужитељка, истражујући злочине ОВК. Пише да је најмање 300 особа отето са Космета и пребачено тајним каналима на север Албаније у кампове Тропоја и Кукеша. Међутим они, по мом сазнању, нису имали адекватну опрему да изолују пронађене трагове крви од операција, вађења органа. Постоји више начина, технологија, техника (рецимо ДНК и друге), али то је требало много озбиљније, савесније обављати. Ипак стручни тимови раде, а наше Тужилаштво је крајње озбиљно схватило овај проблем!

Питање је и зашто се толико чекало, ко је све умешан у монструозне злочине... Логика је, будући да се о жртвама дуго ћутало, да сада у интересу истраге не говоре много ни они који су за то задужени, пошто су сем албанских злочинаца у то умешани и болница у тој држави, људи КФОР-а, али и личности из света европске политике. У том смислу се не искључује могућност умешаности и неких нашх политичара.

- За све озбиљне оптужбе морају да постоје озбиљни и необориви докази, ма ко да је у питању. Чињеница је да је и наша и светска јавност шокирана, да се истрага води, а јавности износити имена појединх људи без покрића може да нанесе само штету целом поступку. У сваком случају, нимало не сумњам да ће на крају неко морати да се нађе на оптуженичкој клупи и да одговори ко га је платио, ко је наручио, где су све продавани органи Срба и ко је прави кривац. Ако се за све друге веровало Карли дел Понте од стране Међународних организација и ако су њене оцене увек прихватане и валоризоване као чињенично тачне, и ова тешка монстуозна прича мора да има исти такав ефекат. И није само КФОР крив!

Како решити овај проблем и пронаћи праве виновнике?

- Један од праваца потенцијалне истраге мора да буде на међународном нивоу и мора да се подробније бави прикупљањем података о особама којима су уграђивани органи, извршена трансплатација срца, бубрега, јетре у критичним годинама у неким државама – Турској, Грчкој, Италији, али и у земљама Средње и Западне Европе. Посао јесте мукотрпан, али мора се тако реализовати и ништа се не сме препуштати случају. Потом је неопходна идентификација, анализа донатора, али и праћење њихове судбине након донирања. Ако се испостави да је у некој болници у поменутом периоду пресађено рецимо 60 органа, а већина донатора „умрла”, или се воде на НН лица, онда је то знак за аларм. Ту на сцену ступају стручњаци. Само то може дати праве резултате.

Чињеница је, барем сам у проблем и статистику несталих добро упућен, и да је од доласка КФОР-а и УНМИК-а нестало много више Срба и другог неалбанског живља са подручја Косова и Метохије, него пре њих.

Појасните!

- Годинама сам се бавио трагањем за несталим особама, нашим сународницима са КиМ у време НАТО агресије и касније, али и организацијом примопредаје посмртних остатака. По мојој процени, сам процес киднаповања може да се подели у три фазе. Прва креће од почетка кофликта на КиМ 1998, када су се десиле прве отмице ОВК. Ту је карактеристично да су жртве биле Албанци који су бли лојални грађани, учитељи, шумари... У тој фази, од почетка јануара до 31. децембра1998. киднаповано је 344 људи. За овај период су караткеристични први групни нестанци ненаоружаних особа, рудари из „Балаћевца”. Рецимо 10. јуна 1988. отети су мештани села Оптеруша, Ретимље из ораховачке општине. Киднаповано је њих 45, али су жене, децу и старце пустили, док је 28 пронађено у гробници „ Волујак”. Од 24. марта 1999. почиње друга фаза и киднапованих укупно 459 људи. Од тога ослобођено је њих 174, убијено 66, а под ставком НН, непозната последица, водило се њих 219. Трећа фаза почиње од доласка мировних снага на подрчје КиМ. Утом периоду, дакле после 20. јуна 1999. до почетка јуна 2001, након мисије КФОР-а и УНМИК-а нестало је 783 људи, од тога 255 је ослобођено, убијено 144 (98) одсто Срба, а као случај НН води се 384 људи (281 Србин)... Дакле, од 1998. до 2008. године укупан број несталих, по нашој евиденцији је 1657. Снаге КФОР-а и УНМИК-а сносе велику одговорност од самог почетка укључења у „мировни процес”. Износим само податке, поређења ради. Три пута је већи број несталих Срба након доласка КФОР-а. Ако се узме у обзири чињеница да је велики број киднаповања обављен у присуству КФОР-а који уопше није реаговао, или је отмица урађена, КФОР обавештен али није реаговао, јасно је да, уместо да пруже заштиту и мир цивилном становноштву, пре свега Србима, њихова права стратегија је – што мање Срба, мање „конфиката”, а сами тим - „успешна мисија”. То је специфичан вид етничког чишћења који је и КФОР спроводио, јер се таквим потезима слала порука Србима да им они ни у ком случају не гарантују безбедност. Да додам још да смо од укупног броја отетих Срба решелили 283 појединачна случаја, пронашли посмртне остатке, извршили иденификацију и предали породицама.

Биљана Живковић