Rat u Južnoj Osetiji je samo još jedna potvrda istorijske istine, da ono što se dešava Srbiji će se desiti ili dešava u Rusiji i /ili obrnuto. Metodi i učesnici srpske tragedije su gotovo istovetni ovom uvodu u rusko-američki rat. Globalni porobljivač u nameri da podjarmi svet osim vojne sile koristi i inicira suprotnosti, da bi izmrvio postojeće države, što će SAD omogućiti da ih tako usitnjene sa manjim vojnim, ljudskim i ekonomskim resursima lakše porobe i pokore. U procesu dezintegrisanja država, osim vojne sile Amerikanci  koriste najčešće kombinaciju više metoda koje izazivaju podele unutar suverenih država do njihove potpune dezintegracije. Metodi prljavog rata koji se koriste su:

-     Podela po nacionalnoj pripadnosti (Čečeni u Rusiji, Mađari i Albanci u Srbiji);

-          Podela po administrativnim granicama (raspad SSSR i SFRJ, otcepljenje Kosova i Metohije);

-          Podela po verskoj osnovi (muslimanska federacija u Bosni, Kosovo i Metohija u Srbiji, podela pravoslavne crkve u Ukrajini na tri dela, unijaćenje);

-          Podela po pripadnosti određenim partijama tojest na one koje finasiraju SAD i ostale.

Kao što se može videti u Vojvodini  je na delu kombinacija svih ovih metoda, a u ostalim  nekoliko njih, pa je time i Vojvodina sledeći deo Srbije koji je najbliži otcepljenju.

Jasno je da se napad Gruzije na Južnu Osetiju desio jer su Gruzijce napujdali Amerikanci kao i da ima nekoliko ciljeva. Prvi cilj je stvaranje kriznog žarišta, po postojećim državnim granicama  van Rusije, ali faktički u Rusiji. Pošto je rešila problem  Čečenije, Rusija je  time rešila glavni unutrašnje politički problem, pa su joj SAD ovim ratom nametnule novi. Posle mučkog napada na ruske trupe, napadnut je i glavni grad Osetije. Amerikanci pozivaju „sve zaraćene strane da obustave borbe“ ali ništa ne preduzimaju da primoraju predsednika Gruzije koga su oni postavili na to mesto, da povuče trupe. One naprotiv pojačavaju napade. (Podseća li ovo na situaciju u SFRJ, pogotova Hrvatsku i Bosnu, a potom Srbiju i Kosovo)?

Na pokušaj SAD da Gruziju uvede u NATO, Rusija je odgovorila ukidanjem sankcija otcepljenim delovima Gruzije i namerom da uspostavi specijalne veze sa ovim teritorijama. Da bi sprečili uspostavljanje tih veza i kasnije mirno prisajedinjenje Rusiji, koje su stanovnici Osetije i Abhazije tražili pozivajući se na primer Kosova, SAD su započele ovaj rat, što je drugi razlog. Još jedna istorijska veza Srbije i Rusije je i to što u ratu protiv njih Amerikanci koriste narode istog – kavkaskog porekla - Čečene, Gruzine, Albance. Ineresantna je svakako i činjenica da su i Rusi i Srbi u SSSR odnosno SFRJ imali Gruzijca (Staljin) odnosno Albanca (Sinan Hasani) na čelu države.

Treći razlog je namera Amerikanaca da Ruse uvuče u sukobe na celoj teritoriji Gruzije i tako im  ukoliko upadnu u tu klopku prirede one nevolje koje oni imaju u Iraku i Avganistanu, plus medijsku hajku zbog napada na teritoriju suverene države.

Četvrti razlog je da stvaranjem još jedne krize u svetu Amerikanci sebe izbave iz krize.

Peti razlog je da dokažu protivnicima prijema Gruzije i Ukrajina u NATO Francuskoj i Nemačkoj da su pogrešile ipripreme teren za hitan prijem ove dve države u zapadni vojni savez.

Šesti i najvažniji razlog koji proizilazi iz petog je da se po prijemu Ukrajine u NATO na osnovu reakcije Rusije u ovom slučaju, pripremi strategija i taktika za upotrebu teritorije Ukrajine kao odskočne daske za napad na Rusiju ( u Ukrajini već deluju podele po osnovu verske pripadnosti – podela pravoslavaca, pokušaj unijaćenja od strane katoličke crkve, nacionalne pripadnosti – Ukrajinci i Rusi , partijske pripadnosti – proameričke samim tim i anacionalne partije i nacionalne odnosno antiglobalističke pri čemu je odnos snaga u parlamentu gotovo pola pola , baš kao i u Srbiji).

Rusija ima samo jedan pravi odgovor: Brzo i efikasno proterati Gruzine iz Južne Osetije i pripojiti Abhaziju i Južnu Osetiju. Time bi sprečila medijski linč na Zapadu, dolazak „dobronamernih“ stranih posmatrača i još "dobronamernijih i objektivnijih" novinara kao  i misija (setimo se uloge Vilijama Vokera na KiM kao i uloge zapadnih medija u satanizaciji Srba). Ono što je ustavari najvažnije poslala bi jasnu poruku  Amerikancima i marionetskim državama učlanjenim u NATO da će se svaki pokušaj destabilizacije Rusije sa teritorije američkih satelita u Ruskom okruženju završiti uvećanjem ruske teritorije. Uostalom, dodelom pasoša stanovnicima ovih oblasti Rusija ih je prihvatila kao svoje državljane i mora ih braniti svim sredstvima.

Kakav odgovor osim vojnog u ovakvom razvoju sitacije imaju SAD (i to samo SAD i verovatno uz njih jedino Velika Britanija, pošto ostale članice NATO neće smeti da ulaze u sukob sa Rusijom), kome tako okrnjeni  NATO neće pribeći jer rizikuje kako uništenje ovog saveza tako i država koje ga čine (većina članica NATO  je u neposrednoj blizini Rusije). Treba imati u vidu da bi uz Rusiju bile i Kina i Indija (Šangajska inicijativa koja predviđa vojnu saradnju) i značajan broj država u svetu koje su site Amerikanaca. Takođe se treba  prisetiti da je  prilikom napada na Srbiju NATO jedva postigao jedinstvo i to u uslovima apsolutne vojne premoći i iz toga izvući zaključak kakvo bi to jedinstvo bilo kada bi snage kao u ovom sledu događaja bile makar podjednake.

Ekonomske sankcije su bespredmetne kada dobar deo Evrope zavisi od ruskog gasa, a rusko tržište je u svakom pogledu jedno od najprimamljivijih za investiranje i ostvarivanje profita. Uz to bile bi bez efekta pošto Rusija ima dovoljno prirodnih, finansijskih i ljudskih resursa da te sankcije ne oseti. Napuštajući rusko tržište dali bi šansu drugima da na njemu zarađuju i nebi nikada povratile udeo i pozicije koje sad imaju u konzumiranju ovog kolača.

Diplomatske sankcije koje su sada na snazi za Abhaziju i Južnu Osetiju pošto nisu međunarodno priznate, prestale bi da važe jer bi ove države postale deo Rusije koja je međunarodno priznata država. U tom slučaju SAD/EU preostaje samo da ne priznaju Rusiju (prekid diplomatskih odnosa) sa svim posledicama po njih, jer Rusija može odgovoriti kontra merama od kojih bi najbolnije bile ekonomske. Ni po pitanju priznavanja Kosova EU nema jedinstveni stav, a u ovom slučaju bi bila još više podeljena. U odnosu na četrdesetak država koje su priznale nezavisnost Kosova, diplomatske sankcije prema Rusiji bi preduzeo zanemarljiv broj  zemalja zbog ekonomskog, vojnog i poltičkog značaja Rusije koji je mnogostruko veći od srpskog.

„Milosrdni Anđeo 2“ već je odneo živote dve hiljade civilnih žrtava  i proterao trideset hiljada osoba. Treba mu polomiti krila dok se ne razmaše. Jedna sila može uvećati svoju moć samo ako je druga izgubi. U ovom odmeravanju snaga Rusija  ima prednost domaćeg terena. Gorbačov je kao da mu je radno mesto bilo u Beloj kući umanjio teritoriju Rusije, Buš je vraćajući uslugu, kao da mu je radno mesto u Kremlju i čineći ovim ratom ogromnu uslugu Rusiji, sada dao šansu da se deo te teritorije vrati i proširi svoj uticaj. Na Rusiji je da tu mogućnost bez oklevanja iskoristi. Kao što je rat u SFRJ bio uvod u cepanje Srbije i Srba tako i rat u Južnoj Osetiji može biti uvod u cepanje Rusije i Rusa, ako Rusija poučena srpskim iskustvom ne reaguje adekvatno i pravovremeno. A sve je počelo priznavanjem nezavisnosti Kosova, ili to beše 1939, ili još ranije - 1914.

Ljubiša Spasojević

Novi Beograd