Kada je zamišljena knjiga o starcu Antoniju, ja nisam ni razmišljao o pisanju nastavka, jer je bilo teško sastaviti tekst na osnovu kaseta, koje su snimane pre nekoliko godina. Nepreslušane kasete su privukle našu pažnju. Na kraju je najveći deo kaseta bio preslušan, i nastalo je ovo poglavlje.
U periodu rada na njemu, shvatili smo da postoji snimljen tekst o sećanjima na starca. Pošto su već postojali predlozi da se ona objave, bio bi greh da se ne obradi postojeći materijal. Tako se pojavio treći deo. Dodatni problemi su nastali samo u potrebi da se dopuni tekst zapisan na kasetama i obradi način izražavanja autora sećanja, tako da se reči oca Antonija ponove maksimalno tačno.
Pošto sva sećanja sadrže mnogo toga ličnog, svi sutori su zamolili da se ne spominju njihova imena i prezimena. Rekli su da i tako postoji odredjeni rizik, jer će ljudi u mestima u kojima žive prepoznati o kome se radi, čak iako se ne spomenu prezimena. Duhovništvo se otvoreno uplašilo od mogućih neprijatnosti u službi, kao i od pretnji.

Otac Antonije je neprestano govorio o ljubavi, često ponavljajući reči Apostola Pavla: “…I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi” (1 Kor. 13, 3). Pod uticajem njegovih saveta je pre nekoliko godina napisan članak “Bog je ljubav”, u kojem je kao primer uzet život prepodobnog Maksima Ispovednika, njegove pouke, se potpuno poklapaju sa tim što je govorio otac Antonije. Članak “Bog je ljubav” nije ušao u zbornik članaka, već je štampan samo u novinama, pa sam se ja drznuo da ga objavim na kraju trećeg dela.

Sećanja vernice Natalije K.

Potičem iz neverujuće porodice. Majka je bila pod uticajem čitavog “buketa” sujeverica, počevši od crne mačke koja pretrčava put, do izučavanja svakojakih horoskopa u slobodno vreme. Predavanja u pedagoškom institutu, ni posao školskog upravitelja van nastave nisu mi doneli ni veru, ni osećaj prisustva svemogućeg Tvorčevog Promisla u mom životu. U porodici nam je malo šta uspevalo. Ja sam želela pametnog, obrazovanog, razumnog muža, čija zaštita bi mi donosila mir i pokoj. Ali, avaj suprug uopšte nije odgovarao tim zahtevima – on je bio traktorista u kolhozu, nesposoban za samog sebe, a ne da još štiti interese porodice. Pored toga, često je počeo da se opija …

U to vreme se u mom životu pojavio muškarac, koji je kako mi se tada činilo bio sposoban da razreši sve nagomilane probleme. On je bio značajno mladji, bio je nastavnik po zanimanju, i imao je velike nade za blistavu karijeru. Njegova kandidatura je praktično bila napisana, a zaštita – zagarantovana.
Prvo vreme koje sam provela sa njim je bilo kao neki čudan san. Ali sam zatim shvatila da posle najlepšeg sna sledi budjenje. I ono je bilo daleko manje prijatno od mašte u snu. Teška srca sam shvatila da postoje neke stvari koje su neprolazne, večne. Njegovi postupci, koji su tako privlačni i prijatni na prvi pogled, povlače u stvari za sobom samo strašnu grižu savesti, težinu i osećaj odvratnosti prema samoj sebi, uopšteno govoreći osećaj duševne nečistote.
U našem selu je živelo nekoliko žena, za koje su govorili da su stare monahinje. Nekako pred Vaskrs sam poslovno, u cilju ateističke propagande, morala da ih posetim. Ne mogu da kažem da sam se posebno obradovala kako sam primljena, kako kažu raširenih ruku, ali ne bih mogla da kažem ni da sam primljena sa nekom osetnom hladnoćom. Zadivilo me je nešto drugo – začudjujući mir, koji je vladao u kući. Naravno, potrudili su se da me učtivo i brzo isprate: ni moj rad, ni reputacija, izgradjena u poslednje vreme, nisu odgovarali atmosferi koja je vladala u ovoj tihoj zajednici. Medjutim u tim trenucima sam spoznala nešto, što nisam videla u svetu koji me okružuje.

Kroz neko vreme je kod nas kući došla starija žena, za koju su u selu govorili da je verujuća, jedisntvena, a pored toga je pevala i u crkvenom hour. Ona je počela da priča sve ispočetka, ali se smisao njenih reči svodio na jedno – treba menjati život. Teta Varja mi je veoma mirno i nenametljivo predložila da se susretnem sa starcem. Meni je sve to bilo tako strano i daleko – starci, starice, i to da teta Varja u stvari nije bila Varvara, već Evdokija. Ali sad već nisam mogla ništa da izgubim – porodica se raspadala, rodjenje trećeg deteta nije donelo toliko željeni mir u porodici, posao nije išao kako treba … i ja sam pristala.

Jednog prolećnog dana, tek što sam se vratila iz prodavnice, za mnom je ušla monahinja Evdokija i rekla da kod starica gostuje starac Antonije, o kojem sam već slušala. Brzo sam se spremila i uskoro smo bili kod već poznate kuće. Ovoga puta sam toplije dočekana, i ne kao stranac. Suvonjava starica me je odvela u čistu sobu, u kojoj je u svetom kutku stajao “ikonostas” sa velikom ikonom svete Trojice. Na stočiću je stajalo porcelansko kandilo, kao i poveće Jevandjelje u nekom drvenom povezu, ukrašenim da li bronzom ili zlatom. Pored se nalazila gomila starih knjiga, čiji je povez bio još jednostavniji – od kože. Ispod Jevandjelja i knjiga su bili postavljeni lepi vezeni radovi.

Starac je odista bio star – na prvi pogled nije imao manje od devedeset godina, i bio je veoma visok. Brada i kosa su mu bili potpuno beli. Okretao je brojanice, i jedva primetno pokretao usne. Ceo njegov lik je odavao neku danas izgubljenu patrijarhalnost.
Otac Antonije se nije žurio da započne razgovor sa mnom, i u sobi je vladala zbunjujuća i neodredjena tišina. Starac je konačno otvorio oči i s lakom ironijom rekao: “Šta si se uznemirila? Ovde ti je prodavnica, a ovde – Crkva. Ne žuri se čedo, ne žuri”.
Posle toga smo započeli spokojan razgovor. Treba reći da sam se bojala detaljnog preispitivanja grešaka koje sam učinila, znajući po čuvenju, da to nekad biva na ispovesti. Starac me ništa nije pitao, i čak kada bih ja pokušala da detaljno pričam o gresima, on bi me zaustavio i rekao: “Ne žuri se! Sve u svoje vreme, svako voće u svoje vreme”.

Razgovor je dugo trajao. Starac mi je pokazao vrata u drugi svet, a zatim mi ih i otvorio. Na prvi pogled je sve u njegovim rečima bilo jednostavno i razumljivo, veoma uverljivo, samo sam ja to prihvatala kao imaginarni lik u ogledalu. Iako je naravno njegov svet bio istinski, pravi. U njemu su bile pravedne žene, odvažni zaštitnici otadzbine, monasi, koji su se odrekli svega onog što je vredno za one koji žive iza ogledala.
“Kćeri moja, - polako je govorio otac Antonije, - reci mi jesi li videla srećnog čoveka ujutru posle učinjenog greha? Pogleadj one koji nisu, po primeru Hrista, odbacili djavolske predloge. Oni se boje smrti, ali zar nju neko može da izbegne?! Naši pravoslavni carevi iz porodice Romanovih nisu jeli hranu koja im je bila spremljena, već su je delili ljudima. Sveti Vladimir Krstitelj, kao i ubijeni pravedni Andrej Bogoljubski se nisu bogatili novcem, već Gospodom. I oni, i svi drugi vladari Svete Rusije nisu videli izobilje u zlatu, već u sreći braće u Hristu, pravoslavnog naroda. Sveta Efrosinija posle smrti svoga pravednog muža vojnika, velikog Dimitrija, nije skidala sa sebe lance do smrti.

Ti kažeš da tvoj muž nije takav. Neću ti govoriti reči apostola, jer ti to neće ništa reći, ali šta ti treba da uradiš da se on ne ponaša tako kako se trenutno ponaša? I uopšte, zašto ti smatraš da suprug nije više u pravu od tebe? Jer on nije odmah u početku počeo da se opija, nije odmah tražio društvo sumnjivih ljudi, umesto toga da se nalazi u porodici. Ti si prva prestala da brineš o porodici, i odbacila si zapovedanu brigu o njoj. On je običan šofer? A šta znači draga ta tvoja reč – običan?! Mislim da se pod običnim čovekom podrazumeva čovek koji ne mudruje i u kome uopšte nema lukavstva. I šta ima lošeg u tome? Ti predaješ u školi, ili kako kažu ljudi iz tvoje profesije, ti si učitelj. A reci mi dušo moja, stavivši ruku na srce, zašto si morala da kradeš dečiji novac?”
“Kako vi to oče …iako.. – zbunila sam se naravno, kako gledati na to”.
“A ti gledaj onako, - starac se osmehnuo, - kako jeste!”
“Ja sam školski upravitelj van nastave, kulturni radnik s masama, kako kažu. Naravno, na dan učitelja, ili na rodjendan direktora, učitelja … a i pri poseti svih komisija treba skupiti novac od dece za grejanje, ili mečeve u sportskim halama”.
“A tvoj muž, običan, čovek, je li on nekada krao dečije kopejke? – otac Antonije me je nekako posebno pogledao u oči. – Tako je to, čedo. Postoji stara priča koja se odnosi na putnike, koji putuju na konjima, ali ću je ja protumačiti u odnosu na današnji život. Putuju dva brata sa dva stara automobila, i oba se kvare. Jedan “grdi” automobil i stoji na ivici puta, a drugi ga dovodi u red i kreće dalje. Ko je od njih u pravu i ko će dalje dospeti?
Ljudski um ne treba da bude usmeren na to kako da postigne karijeru, koja je uvek povezana sa nepoštenjem i grehom, već na to kako da u duši odseče ona svojstva koja su karakteristična za zle duhove, koja ga udaljuju od Boga”.

“Starče, - nepromišljeno sam upitala, - a šta je sa samorealizacijom, razvojem ličnosti, kreativnošću?! Ja tu nešto ne razumem!”
“Kreativnost kažeš, samorealizacija?! – starac se toplo osmehnuo. – Da li si nekad razmišljala o smislu tih reči? Šta to znači? A ja ću te dušo moja upitati, šta je teže – pobediti čoveka u borbi za varljivu ovozemaljsku sreću, ili ovladati svojim sopstvenim osećanjima u težnji za nebeskim blaženstvom?”

“Oče Antonije, ali zar i revolucionari recimo nisu bili veoma skromni, pa se naprimer Dzeržavinski može smatrati asketom!”
“Kao prvo, oni nisu bili askete, jer se nisu odrekli svojih slabosti, nisu se borili sa porocima, već su ih naprotiv uzdizali na nivo božanstva. Drugo, zar se tu može govoriti o nekom duhovnom uzrastanju? Slikari-katolici su počeli da slikaju ikone, zamenjujući Lik Majke Božije, oprosti Gospode, likovima svojih ljubavnica. Likove Presvete Trojice, Apostola i svetih zameniti likovima svojih modela?! I kako se to završilo? Potpunom bestidnošću i kopiranjem paganske razuzdanosti, čedo. Razlika izmedju prošlosti i sadašnjosti je samo u tome, što je u davnini sve uglavnom bilo manje ili više otvoreno, a danas se zlo krije iza dobra, i pokušava se da se čak i samo Jevandjelje iskoristi za svoje niske prohteve.
A tvoj Dzeržavinski … - starac je ućutao i prekrstio se. – Kod nas je živeo jedan stari shimnik, molitvenik, smireni pravednik. Nije se znalo iz kog je manastira bio pridošlica. Govorili su da se shimnik podvizavao na Svetoj Gori, a zatim da se izvršujući poslušanje našao negde u severnoj pustinji. Njegove brojanice su se brže izlizale nego nas, grešnih. Bio je divni tihovatelj, i retko se od njega mogla čuti neka reč. Nisu ga prinudjivali na običan rad, već više na pomoćni – daj, donesi. I jednom je on pao na kolena i počeo gorko da plače i da se moli. Niko nije shvatio šta se desilo – starca niko nije dirao, a on je pravio poklone i molio se sa suzama. Kada je malo došao k sebi, upitali su ga šta se desilo. Ispričao je da je video smrt i mučenja Dzeržavinskog, tog poroda pakla. Mučenja zakletog dzelata su bila toliko velika, da nisu mogla kod starca da ne izazovu strah od mogućeg mučenja za sopstvene grehe. Nama je tiho šaptao: “Ne grešite, bratijo, ne grešite! Kako je tamo strašno bez Boga!”

Čedo, zlo je razorno po samoj svojoj prirodi, jer nosi u sebi samo protivljenje stvaranju. Ili gradiš, ili rušiš, ali se ne sme rušeći graditi, niti gradeći rušiti. Nema, i ne može biti srećnih grešnika, ushićenje grehom stvara samo prividnu sreću. To je kao fatarmogana vode u pustinji. Traženje nepostojeće oaze, i savladjivanje teškog, ali podnošljivog puta po pesku se završava smrću.
Jednostavnije je činiti zlo, nego gušiti u sebi sve nisko. Kako je teško baviti se istinskim stvaralaštvom – sticanjem bogopodobija. Koliko godina je samo trebalo velikom Pečerskom podvižniku, svetom Jovanu Mnogostradalnom, da projavi svetu primer istinskog stvaranja – način očišćenja ljudske prirode od prljavštine zlih duhova?! Sve je to naravno mnogo teže nego rukovoditi se svojim pohotama, ali je i rezultat sasvim drugačiji”.
Tako je u razgovoru starac neprimetno prešao na primere iz života pravednih žena, svetih muževa. Ja sam često morala da mu dvaput postavljam pitanja, i da ga molim da mi nešto detaljnije ispriča. Otac Antonije je odgovarao na moja pitanja, govorio je veoma mirno i u tome je bio zalog neke posebne uverljivosti. Ali ta uverljivost je kod mene izazivala unutrašnji revolt – ja radim loše, a kako neko u takvim uslovima može dobro da postupi. Ja nisam takva, već sam nekako ništavna zajedno sa svima onima koji tako žive. S druge strane, i detalji koje je starac ispričao, kao ni posebno stanje dečijeg mira u duši, nisu davali povod za sumnju u njegove reči.

“Oče Antonije, - upitala sam u toku jedne pauze u razgovoru, - oprostite ali kako to može biti da se čovek koji je činio niske stvari izmeni u jednom trenu? Oprostite, ali u to je teško poverovati. Da li su grešnici iz drugog “testa” napravljeni?! Da li su oni preodredjeni da idu u ad, a drugima, s pečatom izabranim, je pripremljeno mesto u raju? Zašto se jedni kaju, a drugi ne? Ja veoma sumnjam u to, da danas postoje ljudi, koji postupaju tako kao svetitelji, o kojima mi vi pričate. Mnogi danas dolaze u Crkvu na ispovest posle počinjenog greha i u to verujem. Ali da danas u naše vreme neko može da postane Marija Egipćanka – u to ne verujem”.
Starac se osmehnuo: “Pa ja tebe ni ne primoravam da veruješ! Tvoja duša je bila veoma zarasla u korov, i on je su skoro ugušio izbijanje dobrog zrna. Pa zar i ti sama ne predstavljaš primer obraćenog grešnika?! Samo shvati da je sve dobro skriveno, i da će sa približavanjem kraja sveta biti posebno pritajeno. A da bi se to razumelo, to treba i želeti, inače ribar ne bi ulovio ribu, niti lovac ustrelio divljač. Da li mnogi znaju za tu zajednicu starica? Monahinje prosto žive po veri koju ispovedaju, ne uznemiravajući okolinu, i ne namećući ništa, ali ne ni odstupajući od toga. Bliznji ih ne vide, a daljni smatraju srećom da im posluže!”

Tako je tekao spor razgovor. Otac Antonije me nije ni u šta uveravao, niti me je korio, već je samo pričao. Ali kao da je starac svojim rečima čupao klice zablude u mojoj duši, izazivajući u meni želju da činim dobro. Zadivljujuće je da je taj čovek, koji reklo bi se na prvi pogled nije čak znao ni šta znači život, sve postavio na svoje mesto, da više nije bilo nikakve sumnje u istinitost njegovih pouka i neophodnost rukovodjenja njima u sopstvenim postupcima.
Što sam ga duže slušala, tim su mi strašnije izgledale moguće posledice učinjenih gluposti, i postajalo mi je razumljivije sve što se sa mnom dešavalo.
“Starče, - obratila sam se starcu, - moja deca su veoma bolesna! Stariji je još počeo da bude i hiligan”.
“A reci ti meni mogu li grane ostati zdrave ukoliko je koren crvljiv? Da li se mogu dobiti dobri plodovi sa bolesnog drveta? Treba lečiti koren dok nije kasno, inače se mogu čuti reči proklinjanja, koje je Spasitelj uputio nerodnoj smokvi!”.

Razgovor se zavšrio tako što sam se ja rasplakala i već bukvalno na kolenima molila oca Antonija da me ispovedi. Starac je ustao, i promena koje se desila na njemu me je prosto zadivila – preda mnom je stajao monah iz neke daleke prošlosti, iz tih vremena prvobitne pravednosti, o kojima je starac pričao.
Ja sam mnogo plakala i još sam više govorila prekrivena bolno teškim epitrahiljem. Bilo je teško i gorko vraćati se na predjašnje zablude. Ali me je starac toplo umirivao, poučavajući me da ne ulazim u nepotrebne detalje, i uveravajući me u apsolutnu milost Gospodnju. Savetovao me je da verujem u Spasiteljeve reči, da se Dobri Pastir raduje i jednoj izgubljenoj ovci. Ali pokajanje ne treba da bude samo u prostom nabrajanju grehova, već i u izmeni čitavog života i duhovnom preporodu.

Završila se ispovest i pročitane su poslednje molitve … Ja još neko vreme nisam mogla da dodjem k sebi, i kada sam se oporavila i pogledala na starca, nisam u njemu videla drevnog monaha, već dobrog i godinama umudrenog čoveka. On je od umora jedva stajao na nogama, obuven u seljačke šivene valjenke.
Kao blagoslov sam dobila komadić prosfore i gutljaj svete vode, koju je na molbu oca Antonija donela jedna od starica. Ja sam otišla od starca kao sasvim drugi čovek – sunce je jače sijalo, ptice su lepše pevale, a cveće je zadivljavalo svojim bojama. Imala sam samo jednu želju – da više ne činim ono zbog čega bi se stidela na ispovesti kod starca.
Starca više nisam videla u svom selu: govorili su da je slabog zdravlja, kao i da su starice koje sam počela da posećujem, umrle. Ali kroz neko vreme je stigla vest o novom mestu stanovanja oca Antonija, i o tome da prima svakoga ko dodje kod njega. Skupila sam novac i krenula na put.
Starac je u vreme susreta najviše govorio o danima koji dolaze, i upozoravao je na to šta nas sve čeka u najbližoj budućnosti. Savetovao je da se već sada odvikavamo od civilizacijskih “dobara” – televizora, i drugih svakodnevnih stvari kao i o neophodnosti da se naučimo životu van postojećih pravila, koja u suštini vode potčinjavanju silama zla.

Njegove reči su tekle tiho i mirno, i sve što je rekao je bilo zadivljujuće tačno i jasno: sve je bilo rastavljeno na kockice, samo je trebalo uzeti i ispunjavati. Ali ispunjavanje toga je i bilo najteže. Kako odbaciti uobičajeni način života, kako se odreći televizora, tepiha, radija?!
“Oče Antonije, - nisam izdržala, - da li moguće spasti se ne menjajući u potpunosti način života, ali se ne vezujući za sve stvari u svetu koje nas okružuju?”
“Moguće je, ali je to teško, - odgovorio je starac, - to je veoma teško. To se može uporediti sa nošenjem vode u situ: moguće je, ali je veoma teško.
Postoji sledeća priča: dvojici monaha su dali da kao poslušanje nose pesak za izgradnju manastira u korpama sa probušenim dnom. Jedan je tako i nosio, a drugi je obložio dno plaminim lišćem, ojačavajući korpu na taj način. Da, bilo je izgubljeno vreme, može se reći, jer poslušanje nije u potpunosti ispunjeno – ali je on na kraju ipak bio na dobitku, jer je njegova korpa uvek bila puna! Naravno, tu količinu peska je bilo i teže nositi, ali je on donosio više, što znači da su i zidari mogli više da izgrade.

Tako je i danas – naravno, moguće je ne napustiti mirski način života i nadati se na spasenje. Samo šta ćeš staviti u korpu sa probušenim dnom? Zar nije bolje ojačati je odbacivanjem pravila ovoga sveta, i obložiti je palminim grančicama dobrih dela. Tada ćeš moći i Tvorcu svega prineti na sud ne samo žalosni ostatak vrlina, već punu meru duševnog blaga sakupljenog u toku svog života. A to je naravno moguće”.
“Oče Antonije, - kažem opet ja, - a ako svi odbiju da ispunjavaju društvene poslove, šta će biti sa svetom? Neko ipak treba da kali čelik, neko da nabavlja ugalj, a neko da služi u vojsci?”
“U vojsci treba da služi svako, od koga država to zahteva. Mi pravoslavni smo od iskona poštovali svoju mogućnost da branimo Svetu Rusiju. Naša starica nije padala ni pred kim, pa čak ni pred divljim Tatarinom. Bili smo okupirani, ali ne i pobedjeni! Ne mešaj Božiji dar sa kajganom, dušo moja. Litvanci, Čuhonci, Poljaci su svi osetili pad, i svi su prošli strašan put veroodstupništva, ali ne i narod Svete Rusije. A ugalj, i kako kažeš čelik, zar je to neophodno?! Nas su uvukli u vrzino kolo djavolske zapadne “civilizacije”, pa odatle i neophodnost za ugljem, naftom i tome sličnom. Reci mi koliko vi otpilike kilograma gvoždja koristite kod kuće?”
“Teško mi je da bilo šta kažem, oče – odgovorila sam starcu zatečena neočekivanim pitanjem.
“Recimo sto kilograma. Pomnoži to sa brojem stanovnika, dodaj potrebe vojske, i društvene puteve. A gde odlazi sve ostalo? Ono ide na pripremu antihristovog dolaska, eto gde ide! Znači cela ta proizvodnja i nije potrebna za našu majku Svetu Rusiju, a ni korisna. Čak štaviše, rećiću da ljudi odlaze sa zemlje u fabrike, i uče se da žive u gradovima, odvajajući se od Bogom date prirode. Pripremaju da se budu bolje dostupni antihristu i njegovim pristalicama, i sami sebe pretvarajući u cilj adskih iskušenja.

Razgovarali smo o vojsci. Da, treba da služi svako ko ima potrebu za to. Ali čemu je potrebna vojska koja ne štiti interese Rusije?! Ne, nema spora kako se sveti Aleksandar Nevski Pobedonosac odnosio prema svojim vojnicima! A evo starice idu i služe naše gladne vojnike onim što je Bog poslao. I to je samo početak. Car, strašan za neprijatelje je uzeo Kazanj, ali je Rusija još pre njega bila krštena, jer se Pravoslavlje već ukorenilo zbog divljih Tatara. Knez Potemkin je zauuzeo Krim, ne razvrstavajući pukove u bojne redove – ranije opasni tatarski i nogajski divljaci su bez pravoslavnih bili žalosni i nemoćni. Postojala je vojska, postojali su interesi države, i uspostavljanje pravde – more od sada nije Crno, već Rusko! Bez koraka napred se prave dva koraka nazad. Boli duša za majku Rusiju, kojom upravljaju tudjinci s našim prezimenima, a njiov cilj je samo jedan – da sruše i ponize svetost. Ali Bog ne biva osramoćen!”.

Slušala sam i posmatrala starca. Njegove reči i ceo njegov lik su odisali čistotom i prvostvorenom mudrošću. Bez obzira na za većinu neobičan pristup životu, nisam imala želju da s se s njim sporim oko pitanja morala. Odmah mi je upalo u oči da je starac veoma oslabio sa zdravljem: govorio je već veoma tiho, često se zaustavljajući u toku priče i odmarajući se. Iako se nije smanjivala reka posetilaca koji su dolazili kod njega, starice su skraćivale vreme prijema, moleći ljude da ne opterećuju starca. Sam otac Antonije više nigde nije išao, neprekidno boraveći u čestitoj kući na kraju velikog industrijskog grada. Čak nije više odlazio ni u svoju kućicu sa crkvom: godine su učinile svoje.

Najveći deo vernika koji su dolazili je naravno interesovalo sve u vezi sa krajem sveta. Starac je strpljivo objašnjavao. A ljudi su dolazili i dolazili.
To je bio moj poslednji susret sa ocem Antonijem – kroz neko vreme sam čula da se upokojio. Uskoro smo od nekih hodočasnika saznali i to da je kao rezltat nekih gradjevinskih radova razrušen taj deo groblja na kome se nalazio starčev grob. Teško je bilo to slušati, ali je možda upravo taj neprijatni slučaj pokazao ono o čemu je starac govorio: sve je prolazno i ni za šta na zemlji se ne treba privezivati. Iako je bilo teško pomiriti se sa činjenicom da nećemo biti u mogućnosti da uzmemo čak ni malo zemlje sa starčevog groba.

Ana, parohijanka N-ske Crkve.

Čuli smo za starca sedamdesetih godina. Crkva u to vreme nije bila gonjena, i čak su se otvarale nove parohije. U svečanim knjižarama su se pojavile ikone, kandila, krstići, časopisi Moskovske Patrijaršije su se slobodno prodavali, ali je zabrinjavalo nešto u vezi situacije unutar same Crkve. Čak je i sam sadržaj pomenutih časopisa bio čudan.
Pre deset godina je Crkava bilo manje, bilo je teže doći na službu, a čak se išlo i peške. A kada bismo došli u Crkvu, bili bi zadivljeni lepotom i trepetom služenja Tajni. Sveštenici su bili stari i iskusni, i veoma pažljivi prema vernicima. Mi smo svi treperili pred njima, a posebno pred onima koji su ratovali ili prošli Staljinove logore. Oni su nosili poseban venac mučeništva, i ispovedanja vere do same smrti.
Sedamdesetih godina je sve to počelo da nestaje. Na parohijama su počeli da se pojavljuju crnokosi mladi sveštenici, koji su govorili ruski sa jakim akcentom. Oni već nisu išli peške, već su se vozili automobilom. Skoro u svim Crkvama se počelo sa praksom zajedničke ispovesti. Nametani su strani običaji, i nestajalo je osećaja prvenstva vere, a Crkve su opustele. Postalo je hladno, i svaki vernik je tražio toplu sveću istinskog pravoslavlja. Odlazili smo kod mnogih sveštenika po raznim Crkvama, ali avaj, praktično je svuda bilo jedno te isto – pustoća, i čak neka bezizlaznost.

Odjednom se medju vernicima pronela vest o nekom duhovnom, blagodatnom i prozorljivom starcu, i govorili su da je on iz Optina pustinje. Glasine su se širile, tako da smo još saznali da je taj starac posećivao oca Alekseja, uvaženog sveštenika u našoj okolini. Svi su znali oca Alekseja kao veoma dobrog i prijatnog pastira sa teškom sudbinom. Pritom su govorili da se jedva održavao na kolenima pred starcem koga je bezmerno uvažavao.
A još se govorilo da je starcu Antoniju Gospod dao vidjenje o kraju sveta, i o poslednjim vremenima. Svi mi smo naravno želeli da vidimo tog neobičnog podvižnika. Medjutim, pričalo se da se starac zbog vlasti nije dugo zadržavao u jednom mestu. Koliko god da smo se raspitivali, niko nije mogao da kaže gde je lakše sresti starca. A imali smo veliku želju da ga vidimo.

Na kraju su nam neki vernici javili telefonom gde se nalazi starac, i da će se na tom mestu duže zadržati zbog bolesnih nogu. Bez razmišljanja smo krenuli na put i za dan smo bili u mestu u kome je bio starac Antonije. Odmah smo otišli kod njega, ali je on tada imao neke posetioce. Starice su nas učtivo zamolile da pričekamo, i ponudile su nam čaj. Posle nekih četrdeset minuta su iz starčeve keilje izašla dva arhijereja i sa njima nekoliko monaha. I tada smo prvi put ugledali starca Antonija – on je pratio vladike do vrata i zahvlajivao im za dolazak. Na sve njihove molbe za blagoslov, on je odgovarao odbijanjem i insistirao je na svojoj nedostojnosti da blagoslovi one koji blagosiljaju. Episkopi su ga molili samo za jedno – da se ponovo sretnu sa njim.
Treba reći da prvi utisak od susreta nije bio u korist oca Antonija. Očekivali smo da vidimo grubog monaha, sa štapom u rukama, koji sve zadivljuje svojim proročanstvima. A sreli smo veoma starog čoveka, da ne kažemo čoveka u dubokoj starosti. Njegove oči su bile dobre, malo upaljene. Bio je veoma suv, visok i sa neobično belom kosom. Bio je odeven u svetli podrjasnik, koji je bio toliko poderan da njegovu starost ne bi mogao da odredi ni specijalista. Na nogama je imao seoske pustene čizme. Otac Antonije nas je dočekao sedeći u staroj, kožnoj fotelji.

Pošto smo već došli počeli smo da postavljamo pitanja. I tada smo videli preobražaj starog čoveka u starca. Njegov glas je postao neobično odlučan, veoma uverljiv. Čak su mu se i oči izmenile – nije bilo ni traga predjašnje raslabljenosti, i iz njih je zračila svetlost. Govorio sa predjašnjom ljubavlju, iako nas je razobličavao i savetovao. Njegove reči su bile užareni ugalj – s jedne strane su nas grejale, a s druge starne izražavale sve naše nelagodnosti. Otac Antonije je osećao svakog čoveka, i činilo se da je svako od prisutnih za njega bio kao otvorena knjiga. Najčudnije je bilo to kako je znao da izmeni ponašanje prema njoj, kako bi glavnom heroju, duši, bilo bolje.
Ko se seća tih godina, zna da je glavni dogadjaj tog perioda bio strah od opasnosti nuklearnog rata. Iako je sedamdesetih godina bilo lakše, strah je i dalje postojao. I zato je jedna žena upitala starca o strahu i ratu.
“Strah?! Hajde čedo da razmislimo šta ga izaziva i tada će svi biti postavljeno na svoje mesto. Najveći strah je strah od skore smrti. Smrt plaši i bliske ljude, a posebno decu – zar ne? Drugi izvor straha je bojazan od gubitka imovine. Koliko samo sredstava ljudi troše na to da sačuvaju nagomilana prolazna bogatstva! Ali to je sve posledica toga, što verujemo i volimo Hrista samo ustima, a ne i srcem.
Tužno je da su se mnogbožci manje bojali smrti nego mi hriščani. A zbog čega je to tako? Zbog toga dušo moja što oni nisu znali suštinu greha i njegovu težinu, a mi je znamo i opet grešimo. Grešimo i grešimo, a o smrti se trudimo da ne razmišljamo. Bojimo je se, ali činimo bezzakonja, nadajući se u svoju besmrtnost.

Strah nema onaj čovek koji nije privezan za svet truleži i smrti, već su sva njegova stremljenja ka Nebu. Takav čovek se samo boji da naruši zapovesti koje nam je Gospod dao. A rata će biti, ali ne sad već kasnije. A i mnogi od vas će u to vreme davati odgovor pred Gospodom za proživljeni život”.
Svi su ućutali. Zatim su pitali starca kako da se spasu. On je odgovorio malo se osmehnuvši: “Moli se i trudi se. Sve je kao i ranije, ništa se nije promenilo”.
Zamolili su ga da im objasni da ako je sve kao i ranije, zašto mu je onda Gospod dao vidjenje.
“A to je drugo, - odgovorio je on, - ne istražujem Puteve Gospodnje, ali mislim da bi svi znali sve da je moguće i korisno znati o budućim užasima, kako niko ne bi mogao da kaže: “Gospode, nisam znao!””

Posle toga je usledio dug razgovor. Otac Antonije je objasnio da što smo dalje od svetih vremena Spasiteljevog dolaska na zemlju, to se neprijatelj više trudi da izokrene Jevandjeljske istine, i da ih tako protumači i preda ljudima, da ne ostane ni traga od zapovesti ljubavi.
Govorio je da se ljudi i danas mole i trude, i da dele medjusobno stvari, samo se mole rasejano. Ne rade radi nasušnog hleba, već radi ublažavanja strasti – stomakougadjanja, srebroljublja … A stvari dele samo sa onima od kojih očekuju da imaju koristi.
Zatim nam je otac Antonije ispričao nešto od svog vidjenja, o tome do čega će dovesti ljudska neumerenost. U tom periodu izobilja nismo ni želeli da mislimo o takvim strašnim stvarima, kao što su rat, glad, zacarenje antihrista. Ali njegove reči su bile toliko uvreljive, da se to prenosilo i na sve nas. Od starca smo otišli drugačiji, i svako je strožije pratio svoje reči. I sve smo pisali po sveskama, želeći da sačuvamo starčeve reči.
Posle tog susreta starca sam videla još nekoliko puta. Jednom sam se čak udostojila da budem na njegovoj službi. Naravno, godine su učinile svoje, i zbog slabih nogu u poslednje vreme nije ustajao iz kreveta, ali se trudio da primi sve posetioce. Zatim se pročulo da se upokojio. Nismo odmah otišli na njegov grob, a kroz neko vreme smo saznali da je razrušen.

Ekaterina, glavni agronom

U našoj parohiji je živeo jedan veoma star sveštenik – niko nije znao koliko on ima godina. On je bio poslednji sveštenik u seoskoj Crkvi, koja je zatvorena krajem pedesetih. Sada je stara Crkva ostala bez kupola, polurazrušena. Sve što je bilo moguće ukrasti, kolhoz i ljudi su razvukli, ali sveštenik nije napuštao parohiju. Njegova penzija je bila veoma mala, i zato je u početku živeo uglavnom od zemlje, iako su mu i salaš tri puta oduzimali.

Stari sveštenik nikada nije hteo da uzme novac za krštenje, sahrane, pa čak ni za imena za pominjanje, već bi se nekako izvlačio i vraćao novac onome ko mu je davao, uvek prigovarajući: “Tamo gde treba, tamo dajte. Eto za Crkvu … a ja imam dovoljno”.
Kod oca Anatolija, tako se zvao naš sveštenik, su često dolazili drugi, uglavnom stariji sveštenici. Medju njima se izdvajao jedan, otac Antonije – visok, bele kose, s nekom bez obzira na godine posebnom stasitošću. Ljudi su se prema njemu odnosili sa ljubavlju, i zato je svaki njegov dolazak predstavljao radost za vernike.
Negde krajem sedamdesetih – početkom osamdesetih se govorilo da se otac Antonije udostojio vidjenja o kraju sveta tako da su kod oca počeli da dolaze razni ljudi, a ne samo vernici. Mi, grupa vernika, smo se takodje spremali da idemo kod starca, tim pre što se pronela glasina da će služiti moleban sa vodoosvećenjem jer je otac Anatolije bio bolestan. Otac Antonije je služio nekako posebno, sa velikim strahopoštovanjem, s trepetom uzimajući svetinju. Nije nas napuštao osećaj da je on bukvalno video blagodat. Bilo nam je strašno dok se molio. Bili smo potpuno uvereni da se taj starac u poderanom podrjasniku ne samo obraća Nebu, već stoji pred Prestolom, koji je nama nevidljiv, ali njemu otkriven.
Zatim je usledio razgovor. Nekako slučajno je postavljeno prvo pitanje o vaspitanju dece pod pritiskom komunista. Ne, reč “komunisti” se nije izgovarala i niko se ne bi odlučio da to i učini. Reč “komunisti” je bila zamenjena sa “nevernici”. Sam otac Antonije je spominjao “crveno pleme” i kao da je grom udario kad je rekao: “Ne bojte se komunista, jer je njihovo vreme već prošlo, i uskoro će nestati ceo “Nerazrušivi savez”. Bojte se neverja svoje dece – od njih ćete “dobiti” više nego od svih posleratnih rukovodioca zajedno! Za njih će vrhunac biti da pregaze druge da dodju do zlata i vlasti. Vaša deca će to raditi sa vama, deco moja!”

Nastala je bukvalno grobna tišina. Svako od pridošlih je očekivao razgovor o nekom dalekom kraju sveta, o stvarima koje očekuju čovečanstvo negde tamo, u dalekoj budućnosti. Svi su bili spremni da veruju u Otkrovenje, samo sa iznimkom da se to neće dešavati nama i našoj deci, već nekim dalekim potomcima. Bilo je prosto nemoguće poverovati u tako nešto, i lakše je bilo pretpostaviti da starac nije pri sebi.
“Starče, - konačno je neko upitao, - hoćemo li svi mi doživeti kraj sveta?”
“Kako ko, dragi, kako ko! – tužno je odgovorio starac. – Biće mnogo gradova, koji će se povećavati! Slabi će se naseliti u gradovima”.
Poslednja fraza je samo doprinela uverenju da sa starcem nije sve u redu – ako će se država raspasti, kako će onda nastajati novi gradovi? I uopšteno govoreći, kakve veze imaju gradovi sa krajem sveta?
“Oprostite, oće, - upitala sam sa nedoumicom, - pojasnite nam to malo ako je moguće”.
Otac Antonije je nastavio, i posle nekoliko rečenica je sve postavljeno na svoje mesto. “Ranije su groblja bila osvećena zemlja, sa kapelom na sredini, i službe su se služile, a duše opojale. Na svakom grobu je bio krst; za samoubice, tudjince, inoverne i druge zabludele se odeljivala zemlja od mesta upokojenja tela pravoslavnih hrišćana. A danas su gradovi domovina smrti; umesto krstova se prave čitave skulpture od gvoždja, cigle, granita, mermera sa petokrakom zvezdom – sataninom šapom …Gradovi će se povećavati svake godine”

To je bilo moguće razmeti, ali kako živeti drugačije? Kao da je pročitao naše misli, starac je savetovao da se odreknemo komfora i svega suvišnog što je s njim povezano. Pričao je kako je bio pozvan u kuću u kojoj je nameštaj sav u presvlakama, a kristal samo što ne stoji u drvenim kutijama, kako se ne bi razbio. Podsmevao se novoj modi za pravljenje biblioteka – ko je pročitao i trećinu kupljenih knjiga? Zadivljavalo je to da je on rasvetljavao slabosti svakog čoveka koji je te letnje večeri sedeo s njim u vrtu. Nije izdržala a da ništa ne kaže žena koja je bila upravnik regionalne knjižare, i čija je cela kuća bila zatrpana knjigama.
“Kako to, oče Antonije, - upitala je ona s dozom gneva, - znači ni knjige ne treba kupovati?! Za vas kažu drugačije – imate i biblioteku i volite da skupljate knjige”.
“Više volim da poklonim, nego da skupljam čedo, - nekako iznenada i ozbiljno je odgovorio starac. – Otačke knjige su pisane za one koje nije posetila blagodat poučnih reči koje su se čule iz usta pravednika. I Apostoli su pisali Jevandjelje rukovodjeni Duhom Svetim za one koji nisu videli i čuli, ali koji su želeli da se prisajedine Crkvi. Meni je Gospod dodelio da se prisajedinim sa samog izvora, a ne samo da zahvatam živu vodu iz napunjenih sudova.
To je jedno, drugo je to što svaki čovek koji piše, pa čak i onaj koji je pre tebe pročitao knjigu, ostavlja na njoj svoj utisak – ili blagodati, ili adske provalije. Svetski “mudraci” su se potrudili da štampanom rečju potkopaju korene jedinstvenoj pravoslavnoj imperiji, obeščašćujući dušu naroda. A danas je još gore – ako je Petar uveo brijanje brade i inostranu odeću, današnji ljudi teže da izmene prizive srca. Kako je sve to strašno. Knjige su mač sa dve oštrice: koje knjige treba i kako koristiti. Strani romani su i u prošlosti doneli mnogo grehova, a šta danas da se očekuje?! Proćiće malo vremena i obnaženim telom će biti zavodjeni svi oni koji se nisu odrekli televizora. A ako to ne bude pokazivanjem tela, onda će se koristiti još gorim pristupom – pričom o ljudskim strastima. I knjige će tu odigrati važnu ulogu. Pazi se malo stado, pazi se i spremaj se za nastupajuće potrese!

Greh nije suština knjiga, već njihovo sakupljanje. Tim pre što su svetske knjige od početka imale razorni uticaj. Skupjaljte duhovne stvari, koje će vam pomoći da se spasite u strašna poslednja vremena. Samo je to oslonac i pomagalo u životu, i samo se u njima mogu naći odgovori na sva životna pitanja. One će svima biti dostupne, ali samo za kratko vreme. Potom će sve biti tako prikriveno, da će malo ko moći da odvoji istinu od laži”.
Starac je još govorio o poslednjim vremenima, i o tome da se danas ne treba razdvajati. U životu se ne sme rukovoditi narodnim pravilom: “Ako ne zgrešiš – nećeš se ni pokajati!” A tim pre ne shvatati te reči u smislu: “Greši, greši koliko hoćeš, a onda dodji u Crkvu i iskupi se postom”. Za svakoga treba da bude odlučeno jednom i za svagda – Hristos ili antihrist, golgotska stradanja ili početno mesto u sinedrionu, trideset srebrenika ili mučeništvo”.
Posle njegovih reči je postalo jasno da uzrok neprihvatanja starčevih reči nije u njihovoj odvojenosti od života, već u nemogućnosti da se one prihvate zbog naše nepripremljenosti. Jevandjelje su ljudi već odavno primili kao nešto nedostižno, daleko. Niko od nas i nije razmišljao o kraju vremena. I nastupaju poslednja vremena i drugi zakoni, i treba imati drukčiji pristup i prema postupcima, i prema okolnom svetu. On kao da ostaje isti, ali prestaje mogućnost odlaganja pravednih dela u udaljeni kutak. Svi su ćutali. Svako je razmišljao o svome, i o tome od čega mu je najteže da se rastane.

A otac Antonije je nastavio, rekavši da smo mi svi spremni da se odreknemo samo onoga što nam nije potrebno. Starac je govorio o tome da ne samo da treba da se odreknemo, već da iz duše treba da izbacimo i sve skolonosti prema svemu što nije povezano sa spasenjem.
Poslužili su nas čajem iz samovara, sa mirisnim medom: otac Anatolije je imao mali pčelinjak. Čaj nije bio kupovni, ali je bio crven, ukusan i koristan. Neko je još nešto pitao, ali se to već odnosilo na neke sitne nedoumice. Svako je imao želju da se osami, kako bi “svario” ono što je čuo.
Otac Anatolije je uskoro umro, seoski savet je razrušio njegovu kućicu, a pčelinjak je uništila pijana omladina. Oca su sahranili pored Crkve, ali je grob uništen pri obnovi i izgradnji crkvene kotlarnice, i ostaci su ponovo sahranjeni na običnom groblju. Otac Antonije nije bio na pogrebu, jer se govorilo da ima bolesne noge. Crkva je obnovljena, poslan je novi sveštenik, samo starci više nisu dolazili u selo. Čuli smo da je otac Antonije primao ljude i kod sebe, u mestima koje je posećivao. Nije bilo dovoljno vremena za sve.

Prošlo je mnogo godina, ali smo svoju glupost shvatili tek onda, kada smo saznali šta je starac pričao. Shvatili smo kada je već sve bilo kasno, toliko toga smo još hteli da pitamo ali nismo imali koga. Tada, pri susretu, je bilo teško odmah sve shvatiti i oceniti sve rečeno, i mnogo toga se činilo kao bajka. Prošle su godine, i ono što je starac predskazao se u potpunosti ispunilo. I ako je pala komunistička država, onda naravno ne treba čekati da se dese i svi ostali dogadjaji koje je prdskazao otac Antonije.

Sveštenik otac Sergej D.

Kod oca Antinija nisam došao u najboljem periodu svog čivota – napuštanje prestižne seminarije, dovoljno slučajna ženidba: ni popadija, ni njena porodica nisu imali predstave o pravoslavnom načinu života. Oni su služenje u činu smatrali kao običan rad sa ciljem da se zaradi novac. Pored toga sam i nevoljno bio uzrok gneva trenutnog sveštenika. Kao rezultat svega toga upućivanje na parohiju je više ličilo na otvorenu nemilost.

Ali, avaj, nastojateljstvo je samo pogoršalo sve moje probleme: pred otvaranje nove Crkve (pre – molitvenog doma) je stajala grupa žena, koje su u odsustvu stalnog nastojatelja, počele brzo da stvaraju nered i lični i u Crkvi. U eparhijskoj prodavnici sam na veresiju uzeo neobhodnu odždu, i opremu. To je izazvalo takav gnev kod “desetorice” da me više ništa nije radovalo – na adresu trenutnog arhijereja su stizala anonimmna pisma, kolektivne žalbe i svaki moj korak je bio kontrolisan.
U razgovoru sa straijim protojerejem sam dobio savet: “Idi kod oca Antonija!”. Raspitavši se šta i kako, ja se još neko vreme nisam odlučivao na putovanje. Služio sam svaki dan, držao sam strogi post, ali je situacija bivala sve gora. Morao sam da otputujem, jer je to bila jedina šansa da se nešto popravi.

Vladika mi je u to vreme blagoslovio otpust, i ja sam se sa popadijom i malim sinom uputio u rodni kraj svoga oca, koji se nalazio severnije od uobičajenog mesta starčevog prebivanja. I odjednom sam čuo, da je u susedno selo u kome je živeo stari monah iz manastira koji su komunisti zatvorili, došao neki starac koji “sve vidi, sve zna i koji je video kraj sveta”. Dosetio sam se da je to starac Antonije. Putovali smo pola sata starim dedinim automobilom i našli se pored kuće u kojoj je bio starac.
Uvučena u šumi, na kraju salaša, nalazila se mala, obična drvena koliba sa beličastim zidovima i crnom osnovom zbog farbanja smolom. Pored nje se nalazila mala Crkva-kapela sa lepom “ljuskavom” kupolom. Naravno, Crkva se od obične kolibe razlikovala samo zbog velikih prozora i kupole sa krstom. U dvorištu na klupama je sedeo veliki broj mirjana.

Mladi čovek u podrjasniku, verovatno poslušnik me je kao sveštenika propustio kod starca preko reda. Posle uobičajenog pozdrava starac mi je predložio da sednem i da mu ispričam šta se desilo i šta me je dovelo kod njega. Starac je u toku moje priče postavljao svoja pitanja ili replike, koje su ili pojašnjavale ono što se desilo ili su mi bile savet.
“Ti si došao, - upitao je starac, - da služiš ili da zahtevaš da tebi služe?! Da nivelišeš ono što je grehom iskvareno, ili da ravnaš ono što je više pokvareno?! Teško je oče, ali zar je Hristos obećao tebi ili bilo kome od nas nešto drugo, sem tuge i udela žalosti: “Ako mene gone i vas će goniti”? Ti si maštao o akademiji, zvanjima, položaju, video si skupe automobile, i pune stolove ispred visokopoložajnog duhovništva, i ti prizori su te tešili? Ali zar sve to ima neke veze sa Pravoslavnom verom i Svetom Hristovom Crkvom? Ti čedo prosto u početku napravi svoj izbor – spasenje u Hristu, ili pogibija; raj ili ad.
A ako izabereš put pravednosti, ne kiti se njome pred zabludelima, već ih ljubavlju i svojim primerom ispravljaj, pritom ih ne ukoravajući. Pastvu koju ti je Gospod poverio treba pažljivo da razobličavaš, ne rastužujući je, ne dosadjujući, već isceljujući sa nežnošću oca koji voli. Ako sada ne praviš put, posle će već biti kasno”.

“Ali kako preživeti, - upitao sam starca, - kada svaki “običan” sveštenik mora godišnje da prelazi iz parohije u parohiju?! Problem je obezbediti i mesto stanovanja!”
“Mili čoveče, oče Sergeje, - odgovorio je otac Antonije, - evo stavi ruku na srce i reci meni starcu, šta si ti uradio da bi živeo na parohiji? Da, selo nije grad, ali ni hladnoća nije – glad! Gospod nam je svima dao slobodu. Hristos je došao na zemlju, ali nije rekao ljudima: “Od današnjeg dana svi postajete pravednici, i postupaćete tako i tako”. Spasitelj nam je predložio ono najbolje, ali je izbor ostavio samim ljudima.
Iako i tu treba projaviti razumnu obazrivost – ne verovati svom sopstvenom razumu, već se uzdati u Božiju volju. Tamo, - starac je sa mnogo značaja pokazao prstom na nebo, - nam objašnjenja neće pomoći, već samo privezanost srca, ovaploćena u delima, rečima i mislima … Jezik može da obmane, i može se uraditi nešto protiv svoje volje. Ali to se svakome dešava jednom – dvaput i više ne. Ako je u srcu tama, onda su i dela i misli i reči obavezno grehovni. I suprotno tome – svetlost radja svetlost. Da, neko se danas opija sopstvenom neumerenošću, pohlepi ka grehu, ali s takvim treba samo saosećati, a bolje je i ne primetiti. To je dušespasonosnije, jer na dno neće vući nešto tudje, već svoje sopstveno.

Ti čedo možda i ne znaš, ali su konjima svojevremeno stavljali naočare, koje su im zatvarale pogled za ono što se dešava sa strane. Konj nije rasipao svoju pažnju, i bio je pod potpunom kontrolom kočijaša koji je upravljao kočijom. Naravno, konj to nije dobrovoljno izabrao, i njega su od straha i svih potresa spasavali predsusretljivi ljudi. Ali čovek se po tome razlikuje od životinje, jer je sposoban da sam sebe uz Božiju pomoć obuzda, da se udalji od gledanja onoga što može da ga odvuče od onog glavnog – od puta spasenja”.
“Oče Antonije, - ogorčeno sam upitao, - ali zar najbolje godine ne odlaze na ne zna se šta? Želim da radim u korist Crkve, Pravoslavlja, a moram da trunem negde u nekoj rupi”.
“Oče Sergeje, pazi! – skoro je uzviknuo starac. – Strašno je tako nešto pomisliti, a kamoli reći. Uzmi i pristupi svemu na drugi način – zar ti je onda kada si upisivao našu najbolju seminariju neko nešto obećao? Ne! Budi spreman na svaki posao, jer ti sebe samo pretpostavljaš, a domaćin bira. I ne samo da bira radnika, već i mesto za njega. Pisao si molbu: “Želim da se trudim na Hristovoj njivi…”, pa trudi se! Gospod je primio tu molbu i ti već imaš čin, ali je za tebe sad korisnije to nastojateljstvo. Zanatlija ne obradjuje drvo i gvoždje glatkim papirom, već svakim instrumentom, grubim strugaćim papirom … to jest nećim oštrim, a ispod njegovih ruku se već pojavljuje neki sjajan, gladak predmet.

Primi sve što se dešava kao rad Gospoda nad tobom i tvojim karakterom, primi sve kao potrebnu i spasonosnu meru. U pravu si da prolaze najbolje godine. Ali one tebi ne prolaze zato što te neko lišio života, već zato što pokušavaš da živiš maštajući o sutrašnjem danu. Tako ne može – čovek ili živi, ili se utapa u pustim liuzijama. Ne utapaj se, živi i budi živ, nosi istinu u kuće svoje pastve i Gospod neće zaobići tvoju domaću Crkvu.
Svaka ljudska slabost veoma brzo postaje uže, a potom i kamen na vratu. Odrekni se svojih slabosti, pa čak i privezanosti. Na prvi pogled nevina navika ka prehrambenim potrebama će se pretvoriti u težnju ka adu, ka pogibelji.
Razmišljaj o svome. Šta je kao odgovor čuo prvovrhovni Apostol na pitanje Hristu o sudbini Apostola Jovana Bogoslova? “…Šta je tebi do toga? Ti idi za Mnom!” Vidiš kako čak i Apostolu Petru nije bilo korisno da to zna. A šta da kažemo za nas grešne. I zato idi čedo, i sledi Hrista sa svojim sopstvenim krstom na ramenima!”

Otišao sam od starca ne potpuno zadovoljan, i putem sam ćutao i razmišljao, iako sam snagu njegove molitve osetio odmah po povratku sa otpusta. Ali kada su kroz neko vreme nastupila druga iskušenja, setio sam se reči oca Antonija, i već sam ih shvatao sasvim drugačije.

V.K., pevačica u horu, glavni preduzimač malog preduzeća

Iako sa ocem Antonijem nismo tako često razgovarali, posle njegove smrti je nastupio osećaj osirotelosti: nema se kome otići sa pitanjem, a ako te i saslušaju, dobićeš nerazumljiv odgovor. Starac je učio Pravoslavlju na poseban način, tako da se oseti svaka Jevandjeljska reč, i da se razume svaka mudrost koja se krila iza te reči. Kao primer toga ću isprićati sledeći slučaj.

Svako od nas ko je dolazio kod starca je nosio veliki broj uvreda od bližnjih, radi njihove neblagodarnosti, izdaje i slično. U gradiću se desio jedan veoma neprijatan slučaj: mlade ljude koji su bili pijani na železničkoj stanici su optužili za ubistvo nekog putnika-prolaznika. Stanica je omiljeno mesto okupljanja seoskih mladića, i deca su kao i obično sedela tamo kada im je prišao odrasli muškarac. On je pitao koliko je sati, šaljivo se razmenio sa mladićima i otišao na platformu. Nesrećnik je kroz nekoliko minuta pronadjen mrtav od udara noža.

Dežurna, stalna parohijanka lokalne Crkve je okrivila mladiće. Milicija je uhapsila decu, odvezli su ih u lokalni zatvor i tamo su podvrgnuta bespoštednim istragama sve dotle dok se duhom klonuli mladići nisu složili da potpišu priznanje za učinjeno ubistvo. Sve smo to ispričali i ocu Antoniju. Naši postupci su pritom izgledali, logično, kao obrazac hrišćanskog ponašanja.
Starac je veoma ozbiljno saslušao priču o istrazi nad decom. Znali smo da je najveći broj milicionera, koji su sproveli tu samovolju, bio kod njega, moleći za molitve. I više od toga, oni su sebe nazivali njegovim duhovnim čedima, imali su slobodan pristup u kuću lokalnog arhijereja, pomagali su izgradnju Crkve u selu, družili su se sa lokalnim nastojateljem. U društvenim nastupima su se često žalili na preduzeti odnos gradjanskog stanovništva prema ljudima u miliciji. Izmedju reči se moglo čuti: “Daj Bože”, “Gospod neće ostaviti”, i sl. Uopšteno govoreći – ni dati, ni uzeti, već su to bili jaganjci stada dobrog Pastira.
U toku priče smo neprirodno pratili izraz lica oca Antonija, a kada smo prestali da govorimo, videli smo da su starcu tekle suze po obrazima. Njegove uvek upaljene oči su bile pune stradanja i sastradanja, i osećalo se da ga je nesreća glupe dece neobično dirnula. Nas je najviše od svega posle takve sudbine dečaka interesovalo sledeće pitanje: “Kako mogu ljudi koji su tobože verujući i koji redovno dolaze u Crkvu, da čine takvo zlo”. Jer je već bilo apsolutnih činjenica prosto nepojmljivog bezzakonja, ucenjivanja mitom – roditelji jednog od dečaka su bukvalno ostali bez kopejke u dzepu, svadba njihove starije ćerke je bila pokvarena, sin je posle kazemata “zaštitnika prava i slobode” ostao praktično invalid.

Starac je ćutao. Brojanice su “protrčavale” izmedju dugih prstiju, oči su mu bile poluzatvorene, a usne su se pokretale u nečujnoj molitvi. Sedeli smo, bojeći se da škripimo stolicom, jer je takva veličanstvena tišina vladala u keliji. Obrisavši sa obraza krupnu suzu, starac je progovorio.
“A šta ste vi hteli čeda? Zar roditelji nisu znali da njihova deca isprazno provode vreme? I rećičete mi da nisu osećali miris alkohola kada su njhovi zabludeli mladići dolazili kući? Ne, sve su znali i sve su videli, ali su sve tumačili kao nevinim nestašlucima mladosti. O kako su se brinuli za jelo, odeću, a duša je ostajala na poslednjem mestu!

Naravno, žao mi je nerazumnih mladića, a teško mi je i da zamislim roditeljsku tugu zbog svega što se desilo, ali zar tako ne prolazi svako od nas ko ne želi da sluša Jevandjeljske, Apostolske, Svetootačke reči nazidanja, poučavanja, upozoravanja? I ako mladići nisu znali kako sve to može da se završi, nas to ne ostavlja u neznanju. Mi smo unapred upozoreni, šta i kako, šta i zašto. Ne, čeda moja, mi već gore postupamo nego ta deca, bezumniji smo od njih.
A što se tiče milicije i dežurne, a šta se može dodati Spasiteljevim rečima: “O, rode neverni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti?” (Mt. 17, 17). I to govori Hristos, obraćajući se Svojim izabranicima, Apostolima! Samo ovaploćenje smirenja, upućuje takve reči dvanaestorici najboljih od ljudi! Znajući sve šta Ga čeka, Spasitelj kao da požuruje Svoj odlazak iz ljudskog roda, želeći da se oslobodi nevernosti i razvraćenosti okoline. A šta reći za nas ogrezle u gresima?

U davno vreme je živeo jedan podvižnik, koji je dostigao velike duhovne visine – njemu je bila otkrivena i prošlost i budućnost, i činio je čuda. Sveti Veliki Post je postio samo na vodi, a samo je na praznik uzimao list kupusa. Živeo je u pustinji, ali su ljudi išli kod njega noseći svoje grehe i nevolje. Njemu je toliko bilo mrsko znanje o ljudskim gresima, da je otišao duboko u pustinju. Ali i tamo su ga našli oni koji su stradali od duhovnih bolesti. Tako je on nekoliko puta menjao mesto svog boravka. Na kraju je potpuno umoran od ljudskih grehova, smatrajući sebe dostojnim Nebeskog Carstva, pustinjak počeo da moli Gospoda da uzme njegovu dušu, kako se ne bi oskvernio u dodiru sa prljavštinom palog čovečanstva.
Pustinjak se dugo molio, prolazili su dani, nedelje, meseci, a Spasitelj nije ispunjavao njegovu želju da napusti grešnu zemlju. Podvižnik je bio toliko rastrojen, da je potpuno klonuo duhom – on je mogao da umoli Boga da isceli bolest, da daruje dete, za uspeh u svetskom životu, da predskaže smrt ili rodjenje novog čoveka, ali nije mogao da izmoli svoj odlazak iz doline plača. I Gospod ga je jednom udostojio vidjenja, u kome je Hristos ponovio reči koje je rekao jevrejskom narodu i farisejima: “Vi sudite po tijelu. Ja ne sudim nikome. Ali ako ja i sudim, sud je Moj istinit, jer nisam Sam nego Ja i Otac Koji Me posla” (JN.8, 15-16). Otšelnik je shvatio da nema pravo da sudi nijednom bratu na zemlji koji je sagrešio, i više nikada nije pokušao da moli Gospoda za to, što bi značilo brigu za svet koji je ogrezao u gresima. Reke ljudi su dolazile kod njega radi pouka, pomoći, i uvek su odlazili utešeni, zadovoljni. Postupajte kao taj pustinjak i spašćete se.

Ne pokušavajte da sudite, već bolje praštajte i biće vam oprošteno. Ljubav je jedina mera privrženosti ka Hristu, samo ona jedina. A ako si slučajno video tudji greh, ne postupaj tako, samo ne osudjuj. A za osramoćenu decu ćemo se pomoliti. Možda će nešto i biti, samo vi postupajte dostojno hrišćanina. Najjednostavnije je uputiti ga u manastir, u nekima su moja braća”.
“Starče, to dete treba i da se oženi, mlado je, može li učiniti pravilan izbor?”
“Ovo i ono, deco, - gorko se osmehnuo starac, - kada biramo izmedju greha i pravednosti – kod nas nema sumnje, i greh je uvek na prvom mestu. A pravednost, avaj, izaziva strah, sumnju u neophodnost krsnog puta. U stvari čak se i ono bolje odbacuje, samo da bi se učinilo željeno. Nije uopšte važno da li je to na korist ili ne, samo da bude tako kako mi shvatamo. Zato je Spasitelj i rekao da mi sudimo po ploti, a ne po duhu”.
Kroz neko vreme je sve došlo na svoje mesto, iako ne znam da li se starac susreo sa milicijskom upravom ili je to prosto bila snaga njegove molitve, ali stvar je bila završena, decu su pustili i svemu je došao kraj. Došli smo kod oca Antonija sa zahvalnošću, a medju nama je bila i jedna od majki dečaka, a starac nije hteo ni da čuje šta pričamo. Stalno je ponavljao: “Stražite čeda, stražite da ne padnete u iskušenje”.

Tada je bilo teško prihvatiti njegove pouke. Tek posle nekog vremena, sve što je rekao je postajalo svakim danom sve razumljivije, jasnije. Ali avaj, starca već nije bilo na ovom svetu.

Sveštenik otac K.

Ja sam u početku, kada su počeli neprekidni razgovori o nekom starcu, na sve načine pokušavao da im se suprotstavim, pripisujući rečeno neznanju parohijana. Tada sam služio u selu, tačnije u naselju sovjetskog obrazca – organizovan je sovhoz elitnog odgajanja životinja, i radi toga je obrazovano selo. U njemu su živeli najrazličitiji ljudi, bilo je tu i Nemaca, i Tatara, i srednjeazijata, i Kavkazaca, i uopšteno govoreći – bio je to Nojev kovčeg. Isto je bilo i sa verom: bilo je budista, baptista, raskolnika – staroobrednika, raskolnika – katakombnika, raskolnika – filaretovaca i slično. Logično je da je novi starac smatran delom celog tog “buketa” ljudskih zabluda.

Pored toga, odnos prema ocu Antoniju u oblasnom centru je bio blago govoreći, nejednoznačan. Trenutni arhijerej, je bio veoma grub čovek, koji nije podsticao “neformalnu pravednost”. Odrastavši medju katolicima, on je težio da sve bude perfektno organizovano i po njegovom blagoslovu. Nama, duhovništvu, koje je on vaspitao se takodje činilo da drugačije i ne može biti, već da je uz dozvolu arhijereja moguće i podvižništvo, propoved pa čak i dar proroštva i čudotvorstva. Prosto se nije moglo zamisliti da bez dozvole neko poučava i uči, ukoliko se sve to dešava u jednoj od eparhijskih parohija. Ako tako nešto i postoji onda to nije kod nas, možda je nešto slično dozvoljeno, ali je tu blizu starac, kome ljudi više veruju nego državnim sveštenicima – to je već dalje od mene! Ljudi su putovali po gradovima i selima, i kod starca su se skupljale mase naroda, a on ih je nešto poučavao. Pokušao sam da razgovaram na tu temu sa svojim parohijanima, ali je sve bilo uzalud. Kada je starac trebalo da dodje u najbližu okolinu, Crkva je ostajala prazna: ljudi su išli da se sretnu sa njim. Ljudi su nekoliko nedelja posle posete starcu prepričavali sve šta im je on rekao. O poslednjim vremenima i kraju sveta su sada govorili ne samo pravoslavni, već i pristalice svi napomenutih zabluda. Istina, broj vernika je porastao, mnogi su se krstili ili su molili da se sjedine sa svetom Apostolskom Crkvom. To je radovalo, ali razdraženost nije nestajala. Imajući naviku za potčinjavanje bez roptanja, i za apsolutnu formalnost, teško je bilo slušati starčev glas, koji često nije zvučao unisono sa onim što su nas učili, i sa onim što je predstavljalo prihvaćenu normu. Želeo sam da se lično sretnem sa starcem, licem u lice, kako se kaže. Ali se to nije dešavalo, da li zbog moje gordosti, da li još zaista nije bilo vreme da prihvatim starčeve reči.

I na kraju, jednom su mi rekli da će u susednom selu, kod starog sveštenika gostovati i služiti otac Antonije. Na službu me je pozvao veoma star nastojatelj, dovoljno zvanično i to je nekako izgladilo moje neprihvatanje starca. Pored toga želeo sam da vidim tog čoveka o kome su parohijani pričali bukvalno legende. Došli smo na službu sa malim zakašnjenjem. Sve se dešavalo u kasnu jesen, ja sam bio u kožnoj jakni i podrjasniku i tako sam po navici pošao u oltar. Otac Antonije je tajnodejstvovao na Proskomidiji, a za pevnicom su se čitali časovi …Sve je bilo čini se uobičajeni, svakidašnji, tipičan početak Liturgije. Ali u poznatom oltaru je vladala neka neuobičajena pauza: starac mi je jedva prekinuvši, kratko, ali strogo dao primedbu za ulazak u oltar u svetskoj odeći.

“Oče, oprosti, - rekao je on, - ali ne ulaziš u štalu. Postoje pravila čedo, i treba ih se pridržavati: ako je neko neveran u malom, u velikom će tim pre izdati”.

Cela služba je bila prožeta nekom revnošću, i činilo se kao da je onaj ko je služi smatra poslednjom u svom životu. Dubina Litrugijskih molitvi je izazivala suze. A kada je starac pred Pričešće bukvalno pao na kolena, prisutni u oltaru ne samo da su kleknuli, nego su se bacilli na pod. Bio je prisutan potpun osećaj službe prvih hrišćana, po opisu savremenika – u zatvorima, u tajnim stanovima …

Potom je došlo do razgovora. Umoran posle službe, starac je bio u poluležećem položaju na krevetu, jedva čujno izgovarajući reči molitve, a ja nisam mogao da dodjem k sebi od Liturgije. Mala primedba povodom moje odeće me je navela na razmišljanje o tome koliko smo se mi udaljili od Apostolskih pravila, ne mislim na njihovu suštinu, a ako i mislim onda se ne udubljujem u suštinu zapovedanog.

“Oče Antonije, - počeo sam, - kako spojiti vaše starčestvo sa jerarhijom i jasnim poretkom u Crkvi?”

“Ja sam starac u godinama, - jedva se osmehnuvši odgovorio je otac Antonije, - a po delima sam dete! Video si predjašnje starce koji predstavljaju obrazac pravednosti! Blagoslovili bi mahovinu i ona je postajala sladja od hleba. Bila je dovoljna jedna njihova molitva da smrtno bolestan čovek dobije isceljenje. Njih ništa nije smućivalo, ništa nije moglo da poremeti mir i spokoj pravednih duša, jer su oni bili sa Bogom. I starci nisu odbacivali ljude, već ljudski pad i sve što je sa njim povezano. Njima je bio stran svet, kao oblast pod vlašću duhova tame.

A starčestvo i monaštvo. ..Ko je blagoslovio velikog Antonija? A hiljade podvižnika Tivejskih, Nitrijskih? Ali su se spasavali i oni sami i ljudi koji su se napajali njihovim duhovnim poukama. Vasilije Veliki je prema našim merilima samovoljno formirao svoj manastir, pa šta? Ljudi željni vode žive su se sticali oko pravednika i za kratko vreme je obrazovana zajednica onih koji su želeli spasenje. Mene nemoj svrstavati u tu grupu jer sam ja samo odblesak starčestva!

Ali pogledaj dušo moja i sa druge strane: koliko je u drevna vremena bilo, kako ti kažeš blagoslovenih manastira? A ljudi su više odlazili kod otšelnika i staraca. Zar su prvosveštenici blagoslovili Gospoda našega Isusa Hrista na propoved i služenje? Sve se to desilo mnogo kasnije, tada kada je počeo da se zaboravlja najveći Božiji dar čoveku – istinska sloboda. Ne kao sloboda da se neverovatno greši, već kao mogućnpost razumnog izbora izmedju greha i pravednosti, večne smrti i blaženog života.

Naravno Crkva treba da bude ustrojena tako kako su Apostoli učili. Ali zašto je veliki medju svetima Pajsije ostao u Valahiji, ne želeći tu tvoju jerarhiju?! Zašto? Mislim da to nije zbog arhijereja, već zato što je Pravoslavlje sloboda duha i svako ograničenje je već protestantizam. Koliko puta su optinci bili povredjeni i pritešnjeni? Svi su bili učenici Veličkovskog, ali su skoro neprekidno bili gonjeni. A sve zato što se sve radi s noge na glavu, jer Crkva nije radi jerarhije, već jerarhija radi Crkve. Jovan Kronštatski je morao da učini čudo da bi se izbavio od nepotrebnog starateljstva.
Svet teži da sve napravi svojim robovima: stvarima, udobnostima, novcem i vlašću … Čak i potčinjavanjem duha. Vladare najviše od svega gnevi kada čovek pronadje svoju unutrašnju slobodu, i kada odbaci veštačke predloge sablažnjivača.

Seti se razgovora Hrista sa satanom. Onaj koji nije posedovao ništa Mu je predlagao sve što može da bude privlačno samo za palog čoveka. Da, za palog čoveka, ali je on razgovarao sa Bogom, i zato je na sve svoje predloge dobio odgovor sa rečcom: “Ne!”. To i jeste primer potpune slobode i potpunog odbacivanja iskušenja. Evo ti si došao na službu, ali reci mi dušo moja, da li je to samo radi prazne radoznalosti da vidiš starca koji je odživeo svoj vek, i svojih vršnjaka? Ne, ti si želeo da shvatiš čime je napunjen taj oronuo sasud, i kako on uopšte može da postoji bez blagoslova trenutnog arhijereja, zar ne?!”

“Pa oče, - promrmljao sam ne očekujući direktno pitanje – interesovalo me je zašto ljudi dolaze kod vas, to – da. Ali ne tako da sam veoma insistirao!”

“Pa zašto si onda oče sveti došao? – starac mi se očigledno posmehivao. – Čime moja starost može da privlači?”

“Oče Antonije, - odgovorio sam, - može da bude da moji odgovori izgledaju kao dečije tepanje. Ali časna reč, nisam došao da vidim već da saznam. Vidim čak i po svom dolasku da nešto nije u redu, svuda vlada nadmoć raskolnika, inoveraca, a mi nismo sposobni da se borimo sa njima. Protestanti su nas bukvalno pojeli – njihova literatura dolazi iz Nemačke, SAD. A koji je sadržaj njihovih knjiga! Šta raditi? Nama kažu da ko hoće taj se spasava, vi ispunjavajte dobrosavesno svoje delo, a Sam Spasitelj će da izabere prizvane na spasenje. Kako se sve to može shvatiti, prihvatiti ili već kako hoćete da nazovete. Naše nedelovanje izgleda pre kao jurodstvo lošeg tona, nego ispovedanje Jevandjelja. Apostoli su ljudima pronosili Spasiteljeve reči, nisu čekali da im neko pridje ko hoće da ih sluša. Zar to nije sve tako bilo?!”

“Tako je, dragi moj, upravo tako. I danas kao nikada ranije treba ići na raskršća. Samo su se vremena izmenila”...

http://manastir-lepavina.org