Госпођа Пиринач, други човек и прва жена у хијерархији Четвртог Рајха, је донела одлуку да њена држава награди српски коров због добре сарадње са судом у Хагу. Ова симбиоза, могло би се чак рећи и љубав која цвета америчког пиринча и српског корова је стварност која има за циљ да ђубретом тојест новцем убрза џикљање постојећег и поспеши раст нових изда( ј )нака српске варијанте ове биљке. Одлука такође подсећа на библијску причу о Јуди и тридесет сребрњака, али само подсећа, јер је се Јуда због учињеног дела и под притиском савести и кајања обесио, а овдашње Јуде се због учињеног и немања савести, поносе. Исто тако ово дешавање има сличност са Библијом и по томе што је и Србији наметнут крст измишљене кривице који носи на њеном путу бола у обећану светлу будућност, крећући се уз урлике и клетве светине и посипајући тај пут крвљу својих најбољих синова. Осуђени и разапети при чему хашке судије инквизиторски непристрасни према јеретичким Србима, као Пилат перу руке, али српском крвљу, чудимо се како и којом то чаролијом су се наши дојучерашњи пријатељи претворили у наше најгоре непријатеље, који нам чупају срце, наравно тражећи кривицу у нама, уместо да увидимо да нас они никада нису ни сматрали пријатељима, већ само средством за постизање њихових циљева.

Да ли је могуће веће понижење од ове помоћи која у себи садржи поруку нама да ће бити плаћене и преостале српске главе, као и поруку остатку света да се у Србији све може купити, а поготово национални понос и достојанство, који једном продати се више никаквим новцем не могу вратити назад? Пуцању ове бруке не доприноси финансијер, већ онај који ове паре прима са осмехом и захвалношћу дародавцу, говорећи да му је сврха постојања савезништво и добри односи са оним који нас и овако понижава, тиме дајући за право овом душманину да закључи како Срби продајући и одричући се својих хероја, ће то исто учинити и са својим територијама. Мала издаја и мала трговина је само увод у велеиздају и трговину на велико, територијама, органима, животима,нацијом,историјом, жртвама,светињама,вером. Све је на продају или боље речено, поклања се. Једна позивница за молидбени доручак биће довољна накнада.

И уместо да се виђају тамо где их нико не види и договарају тамо где их нико не може чути, дародавац и даропримац то чине јавно, правећи од ове срамоте представу за домаћу и светску јавност, у којој се тиранин представља као доброчинитељ, а издајник као родољуб. „Колико кошта та српска крв, да је платим?“, питао је Стјепан Радић у скупштини краљевине СХС и као одговор добио метак Пунише Рачића. У садашњој српској Скупштини премијер је у експозеу српску крв која је проливена као и ону што ће се пролити бесплатно и захвално дао српском крвопији и крволоку.

Четврти Рајх односно госпођа пиринчаног презимена не пита шта кошта српска крв или главе, сам(а) милосрдно и произвољно одређује цену. И да ништа не плати увек ће овде наћи захвалнике који се опет свакодневно питају не шта могу учинити за своју државу, већ шта могу још учинити за Четврти Рајх, јер себе не сматрају држављанима Србије, већ поданицима Четвртог Рајха. Њиховим напорима у том правцу, као и успешност истих, даје положај на власти.

У Србији земљи чуда дешава се још једно. Само пре два века је била позната по томе што су људи трговали свињама, сада је светску славу стекла јер је ситуација обрнута.

Љубиша Спасојевић

Нови Београд