ВОЈВОЂАНСКИ СЕПАРАТИЗАМ ПОДВУЧЕН ЖУТИМ

Поред свих дешавања и ломова на политичкој сцени који су нас задесили у последње време јавља се нови проблем који прети да ускоро избије у први план. Нови сазив скупштине АП Војводине припремио је и послао на јавну расправу предлог новог Статута покрајине који треба да буде у складу и да произилази из новог Устава Србије, донетог 2006. године. Ето прилике за нове поделе и сукобе у држави Србији на велику радост свих оних који нам не желе добро и чији је крајњи циљ слабљење и рушење Србије.

Многи искрени пријатељи српског народа су већ увелико упозоравали да се од САД и ЕУ ускоро може очекивати и отварање питања и северне српске покрајине. После нелегалне, противправне и криминалне одлуке о давању независности шиптарским побуњеницима и терористима на Косову и Метохији, наставља се даље распарчавање Србије као државе. И поново прозападна, ненародна, и атлантистичка власт у Србији не само да не предузима ништа на одбрани сопствене земље и на прекиду досадашње наопаке политике која нас води у даље пропадање, већ наставља сарадњу са доказаним србомрсцима и актерима на међународној сцени, који би све учинили да Србију збришу са карте Европе, или од ње направе безличну, обогаљену творевину која би била ништавни и немоћни НАТО протекторат. Пре него што се почне са расправом о надлежностима АП Војводине која јој по званичном Уставу Србије припадају, није згорег сетити се мало историје.

Српски народ, на жалост, често није ни упознат са неким јасним чињеницама, па знамо да прихватамо историјске фалсификате оних који нам не желе добро. У добром делу самог српског народа одомаћила се лаж како Срба на простору данашње Војводине није ни било у неком броју пре Велике сеобе Срба 1690. године. Историја јасно доказује да су Словени, у оквиру њих пре свега Срби, у великој већини насељавали Панонску низију пре доласка племена угро-финске групе у IX веку. Још један тежак фалсификат који нам се потура је и представљање Краљевине Угарске из средњег века као неке мађарске националне државе ( категорија националне државе у том облику припада XIX веку ) иако је она као земља била саставни део Светог Римског царства немачког народа, где је званични језик био латински, а међу племством и народом било је Мађара, Немаца, Срба, Хрвата и др.

Постоје и јасни докази о животу Срба на простору Бачке, Баната и Срема током целог средњег века. Данашњи Ковиљски манастир настао је на месту где су се измириле угарска и српска војска, а самом чину измирења је највећи допринос дао Свети Сава. Сам манастир се јасно помиње и у посланицама краља Драгутина. После турског продора на Балкан долази до још значајнијег српског насељавања територије између река Тисе, Дунава, Саве и Драве, нарочито у XV веку када се подижу и многи данашњи манастири на Фрушкој Гори, а на Сави и Дунаву ствара се бедем који треба да одбрани Европу од азијатских освајача и многи српски деспоти у тој одбрани имају одлучујућу улогу.

Временом је и Угарска пропала после битке на Мохачком пољу, а Османлије стижу чак до Беча. Касније се граница између два царства, аустријског и турског, успоставља на Сави и Дунаву. За одбрану те границе формира се Војна Крајина, а српски граничари ту добијају најважнију улогу. После великих сеоба Срба крајем XVII и почетком XVIII века српски живаљ добија значајна верска и народна права од Хабсбуршке монархије, а на територији Бачке, Баната и Срема чини потпуну већину. Овај простор у том периоду почиње да се назива Новом Србијом. Каснија политика Беча која је тежила разбијању етничке и верске хомогености српског народа на овим просторима, води ка насељавању Мађара, Немаца, Словака, Рутена и др. као и прозелитизам римокатоличке цркве стварају етничку и верску ''шароликост'' ових простора.

Током револуционарне 1848. године српски народ на Мајској скупштини у Сремским Карловцима проглашава Војводство Србију и Тамишки Банат, а карловачког митрополита за патријарха. После Аустро-Угарске нагодбе укида се Војна Крајина и Српска Војводина, а Срби добијају црквено-просветну аутономију. После краха Аустро-Угарске 1918. године Велика народна скупштина Бачке, Баната, Срема и Барање донела је одлуку о присједињењу Српске Војводине Краљевини Србији, тако да је Српска Војводина већ била у саставу Србије пре проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, Овим је политичко питање за Србе у Војводини било решено.

Само стварање покрајине Војводине представља комунистички продукт настао 1945. године у циљу разбијања Србије и српског народа. Устав из 1974. године и аутономашка антисрпска политика тадашњег комунистичког руководства базирала се на одвајању од Београда, а везивању за Загреб и Љубљану у тадашњој СФРЈ. Као испоставу антисрпске политике тадашње аутономашко руководство су одликовали непотизам, бирократизам, корупција и склоност ка разним злоупотребама.

Пре 20 година дошао је крај том ненародном режиму, али на жалост, ни нова власт није размишљала ни национално ни државотворно. Уместо да се постави питање шта ће уопште Србима аутономија у Србији, покрајина постаје само још један ниво власти и прилика која служи за злоупотребе и опстанак тадашњег режима. Тада се развијају и аутономашке, а у ствари сепаратистичке странке, међу којима се као најјача истакла ЛСВ Ненада Чанка.

Ненаду Чанку и његовим екстремистима и сродним сепаратистима мало је и аутономија, па су у јеку НАТО агресије затражили, ни мање ни више, него ''Војводину републику'' и тиме се придружили шиптарским терористима и сепаратистима у њиховом залагању за ''Косово републику''. Сам Чанак са наступом и држањем варошког циркусанта, заговара такав анимозитет према Србима који нису староседеоци у Војводини. Самог Чанка прати препознатљива реторика типа ''ди су наши новци'', а можда би о новцима најпре требао да пита своје кумове и познате новосадске дилере дрогом, од којих су неки на робији.

ЛСВ тражи законодавну, извршну и судску власт, полицију, председника покрајине, врховни суд и још којешта, образлажући то ''децентрализацијом''. Још им само недостају војска и финансије и ето државе, а и за то би се временом побринуо НАТО и увођење евра. ЛСВ, међутим, никада није догурао са свим аутономашким странкама заједно даље од 9% гласова на изборима у покрајини, јер чак и поједини заговорници војвођанског сепаратизма Чанка сматрају кловном који прича причу само док се у власти не овајди, али после 2000. године ЛСВ чини део владајуће коалиције у покрајини коју предводи ДС. У тој покрајинској коалицији разумљиво је једино понашање представника мађарске мањине, јер они спроводе политику у складу са својим националним интересима, али зато треба странке тзв. ''европске'' и ''грађанске'' оријентације попут ДС-а, Г17+, ЛСВ-а, СПС-а питати зашто су им ближи мађарски националисти и њихови ставови за сарадњу и коалицију од српских националних странака попут СРС-а и ДСС-а?

Поставља се и питање какве везе има покрајина са децентрализацијом? У Србији се децентрализација најбоље остварује развојем локалне самоуправе и на тај начин се обезбеђује да новчана средства остају и да се инвестирају тамо где и настају. Ништа се неће постићи неком ''новосадском централизацијом''. У Новом Саду, кога још зову и Српска Атина, јер су ту значајне српске традиционалне културне институције попут Српског народног позоришта, Матице Српске, Универзитета, неко покушава да створи неки тзв. ''војвођански идентитет'', где се равничарски менталитет и локални дијалекат сматрају важнијим од верског, националног и културног идентитета и припадности српском народу.

Све што је покрајинска власт успела да уради у протеклих осам година, осим што као бирократски паразити троше замашна буџетска средства решавајући тако питање запослења за чланове својих странака, било је доношење ништавног ''омнибус'' закона, бедног фалсификата од покрајинске заставе и грба који не представљају никог и ништа и стварање ВАНУ-а као стецишта неколицине квазинаучника и некадашњих титолога.

Очигледно је да тај тзв.''војвођански идентитет'' служи само за поделе и сукобе у српском народу, јер ће Мађари, Хрвати, Словаци, Румуни, Русини и др. то бити и даље, а не некакви ''војвођани''. Сада се поново усталасала политичка сцена поводом доношења новог статута покрајине. Оне политичке снаге које су 2006. године најгласније биле против новог устава Србије, јер им је циљ разбијање исте, сада се утркују са својим предлозима ко ће више кршити сам устав. Треба имати у виду да су поред ЛСВ-а, ЛДП-а, СВМ-а који су отворено спровели бојкот референдума за нови устав Србије, ДС и Г17+ спровели ''тихи бојкот'', што се видело и по излазности на територији АП Војводине која је била испод 50%. То је можда био и јасан сигнал бившем немачком амбасадору у Србији Цобелу, када нам је јасно ставио до знања да је после Косова и Метохије следећа Војводина или је обрнуто.

Тренутна ситуација у покрајини Војводини у многоме подсећа на ситуацију у Црној Гори пре десетак година. Данас је јасно да одвајање Црне Горе није спровео Либерални савез, отворено сепаратистичка и ''монтенегринско-дукљанска'' странка, већ владајући ДПС када је у њему превагу однела ''монтенегринска'' опција после расцепа странке и када је Мило Ђукановић понео ''штафету'' сепаратизма уз помоћ мањинских и ''дукљанских'' странака. Тако и у Војводини не прети толика опасност од шарлатана за клавиром Чанка, већ опасност долази од војвођанског ДС-а на челу са Бојаном Пајтићем, који предводећи актуелну покрајинску власт са њиховим предлогом статута којим удара темељ за сепаратизам у будућности, иза којег ће стати ЛСВ, СПС, и странке Мађарске коалиције. Статут АП Војводине крши у старту основне одредбе Устава Србије по којем је АП Војводина саставни део Србије, док је по статуту само део Србије и некаква ''еврорегија'' са Криш-Мориш-Тамиш-Тиса ''подунавским интеграцијама'' у виду болесне некрофилије према покојној Аустро-Угарској монархији, а у тежњи одвајања Војводине од Србије.

Проглашење Извршног већа у неку ''владу Војводине'' и стварање министарстава уместо секретаријата, право на доношење закона ако истих нема на нивоу Републике, делимична судска власт, стварање инвестиционе банке као неке претходнице централне банке у Војводини, отварање дипломатских представништава покрајине при амбасадама Србије у иностранству и припрема некаквих ''дипломатских кадрова'' Војводине, много су опаснији и подмуклији предлози од свега до сада виђеног од стране аутономашко-сепаратистичких странака. Постоје и тврдње да са овим ''каменом темељцем'' војвођанског сепаратизма Пајтић припрема освету Тадићу што га овај није именовао за премијера Србије, па прави себи одступницу ако дође до чистки у ДС-у. Једно је сигурно, а то је да евроамерички атлантисти настављају са политиком даљег слабљења и поделе Србије и ту су и Тадић и Пајтић и Чанак и Пастор и Динкић и Бајатовић, а нарочито и Чедомир Јовановић, на истом задатку.

Све српске националне институције и појединци и сва национална интелигенција, оличени у СПЦ, САНУ, Матици Српској, Универзитету, политичким странкама националне и државотворне оријентације, православне и српске организације и удружења грађана, медији, јавност Србије, сви морају подићи свој глас против оваквог покушаја отцепљења Војводине од Србије. Не смеју се поновити покрајински избори када су поделе, свађе, индиферентност и равнодушност утицали на слаб одзив гласача и катастрофалан резултат српских националних странака у другом кругу избора.

Довољно је данас прошетати центром Новог Сада па да свакоме ко има мало соли у глави постане јасно да је прва ствар коју су нове локалне власти коалиције ЗЕС, ЛСВ, СВМ, Маја Гојковић учиниле било постављање покрајинске заставе испред Градске куће и Скупштине града и то на средњи јарбол где стоји државна застава, а заставу Србије су померили на јарбол са стране. Следећи корак би им могао бити да скину заставу Србије и са тог јарбола и да уместо ње подигну заставу ЕУ. Онда ће већ бити касно. Зато одлучно и јасно морамо рећи и стати иза тога да су и Војводина и Косово и Метохија неотуђиви делови Србије и да је Србија суверена и јединствена држава. Само јака и јединствена Србија може бити стожер окупљања свих српских земаља у будућности и као таква сарађивати са свима са ким има интереса и бити схваћена и прихваћена.

Жарко Јанковић, Нови Сад