КОЛИКО СУ НАШИ ПОЛИТИЧАРИ РЕЛИГИОЗНИ: "ПИНК ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ ИСТИНСКА ВЕРА"

Просечан српски политичар верује у Бога, али не иде често у цркву. Слави крсну славу, пости на Бадњи дан и Велики петак, а на богослужења одлази када има времена. Овако би могао да изгледа религиозни профил представника већине политичких странака. Иако се многи политичари изјашњавају као православни хришћани, то још увек не значи да живе у складу са Јеванђељем. Ако данас на Божићној литургији и препознате неког из власти или опозиције нисте сигурни да ли је у цркви због предизборног кокетирања или искрене жеље да се прослави најрадоснији хришћански празник.

Бранко Радун, политички аналитичар, сматра да данас у Србији Божије заповести које су у темељу модерне европске цивилизације крше и политичари који се декларишу као верници, али и они који то нису. – Као последица комунистичког „ресетовања” традиције, српско друштво, па тако и политичка елита, мало зна шта је заправо вера. Последица тог „обичајног хришћанства” јесте да се верске и моралне заповести довољно не познају па због тога најчешће и не поштују. То помодно „пинк православље” које практикује већина нашег друштва, самим тим и велики број политичара, никога заправо не обавезује на поштовање моралних норми, а о некој жртви за опште добро и да не говоримо – критичан је Радун.

Када је таблоид „Курир” прошле године преслишао посланике у Скупштини колико познају библијске догађаје који се односе Васкрс дошао је до катастрофалног закључка. Ниједан парламентарац, од којих су се неки хвалили да су чак ходочастили у Свету земљу, није у потпуности знао одговоре на питања која се односе васкрсење Исуса Христа.

Министар у црквеном хору

Ђинђићева влада је декретом увела веронауку у школе, али Коштуничин кабинет сигурно има највише декларисаних православаца. Сви славе крсне славе, а међу њима има и министара који редовно иду у цркву, посте и причешћују се. Међу њима најпознатији је Радомир Наумов, министар рударства и енергетике, који не само што редовно одлази на богослужења већ је и стални члан хора цркве Светог Марка у Београду.

„Као православац и приватно и јавно остварујем се као потпуна личност. Живети као истински православни хришћанин значи бити испуњен љубављу, вером и надом. А то доноси смирење које је неопходно за толеранцију и трпељивост према сваком човеку, посебно према најближима”, каже министар Наумов који кад год се нађе у неком манастиру присуствује свим богослужењима од часова, вечерње до јутрења и свете литургије.

Током деведесетих година верници су често виђали Војислава Коштуницу у цркви Александар Невски. Да је српски премијер искрени верник показао је и током својих званичних посета Хиландару, а било их је четири од 2000. године. Они који су га видели у српској царској лаври на Светој гори били су изненађени колико добро познаје не само манастирски поредак већ богослужења.

Протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић каже да доста јавних личности долази у београдску цркву Александар Невски: „Нашу школу веронауке похађали су и портпарол ДСС Андреј Младеновић и садашњи шеф Коштуничиног кабинета Александар Никитовић. Сам Никитовић повремено је чтец у Руској цркви у Београду. Недељом на литургији у београдској цркви Свете тројице често је виђан и Слободан Лаловић, министар за рад и социјалну политику. Председник војвођанске владе Бојан Пајтић је син православног свештеника и, како сам каже, учен је да је православље систем вредности заснован на љубави према ближњима и моралним начелима, која су у нашем друштву у последње време занемарена.„Мислим да је заиста важно да се тим начелима вратимо”, каже Пајтић.

„Љуби ближњег свог...”

За Александра Вучића, генералног секретара СРС вера је покретачка енергија која инспирише и помаже да будемо бољи људи, ближи Богу. „Човек који верује у Бога, ма којим именом га звао, не може да буде лош. Као православни хришћанин трудим се да будем што бољи човек и да своје деловање не руководим личним, већ општим интересима да би нам свима било боље. Мислим да је управо тај принцип ,љуби ближњег свог као самог себе’ нешто, због чега би овај свет био много бољи, када би га се сви истински придржавали”, каже Вучић.

Дубравка Филиповски, потпредседница Нове Србије, каже да као верник није оптерећена својом припадношћу православљу, јер вера извире из човекове душе. „Православна вера ме стимулише да уважавам и друге. А уважавање подразумева афирмацију различитости, а не потискивање. Православље је отворено за свакога и омогућава ми да у дубини душе, препознајем да је Бог један, без обзира на све наше људске поделе”, објашњава свој однос према религији госпођа Филиповски.

И Срђан Срећковић и Бранко Ружић, представници две идеолошки супротстављене партије, СПО-а и СПС-а кажу да су верници. „Религиозан сам човек и по васпитању и по уверењу и то доживљавам као дубоко интимно. Противник сам претераног, јавног истицања и потенцирања религиозног уверења. Вера је у мом животу једна од упоришних тачака”, истиче потпредседник СПО.

Однос према цркви

Бранко Ружић, однедавно председник Извршног одбора социјалиста, каже да је религиозан и да вера игра велику улогу његовом животу: „За мене је она нешто исконско, нешто што повезује појединца са вредносним системом, који у обичном тривијалном свету све мање егзистира”.

Саша Гајић, аналитичар који проучава однос цркве и државе дели политичаре у три групе. Први, цркву посматрају са атеистичко-агностичких позиција и признају јој историјску културну улогу. Поборници овог става, како каже, у најбољем случају веру доживљавају као сферу приватности, а у најгорем као чувара вредности супротних модерним процесима и теже да је маргинализују, оклеветају или трајно лустрирају.

„У другој најбројнијој групи су они који цркву доживљавају у национално-историјском кључу, као темељног чувара традиције коју донекле поштују, али се не руководе у свом животу њеним вредностима и поукама које објављује. А на прсте се могу набројати они који спадају у трећу групу, политичари који се у већој или мањој мери труде да живе као хришћани”, објашњава Гајић.

Последњих деценија постигнут је значајан напредак у погледу односа наших политичара према нашој религијској и народној традицији, сматра Бранко Радун, сарадник часописа „Нова српска политичка мисао”. Али, како каже, у односу према вери и цркви има још много неразумевања и површности.

„Православље се најчешће види као обичајност која се формално поштује, а црква као музејска институција. Политичари воле да се сликају у црквама и по светим местима у нади да ће им то легитимисање као православних верника донети неки политички поен. Осим тога има и оних политичких кругова који гаје анимозитет према цркви и традицији. Пре свега реч је о коалицији Чеде Јовановића. Они воде једну штетну кампању против наше традиције и цркве, која је стилски, слична оним антицрквеним кампањама у време титоистичког режима”, сматра Радун.

-----------------------------------------------------------

Богослужење и пост

Колико често идете на богослужења и да ли постите?

Бојан Пајтић (ДС): „У цркву одлазим и из приватних и из службених разлога. Приватно, у цркву одлазим на велике празнике и на дан крсне славе, јер нажалост, не стижем чешће. Службено, одлазим у многе храмове због тога што покрајинска влада много улаже у обнову наших светиња. Понекад постим. Али потпуно искрено говорећи, већ доста дуго се нисам исповедио и причестио”.

Александар Вучић (СРС): „Нажалост, не могу због бројних обавеза да одлазим на богослужења онолико често колико бих то желео, али обавезно одем за веће празнике. Постим онолико колико ми то обавезе дозвољавају. Данас, када се брзо живи, пост је најбољи начин да се вратимо духовности која постоји у свакоме од нас”.

Дубравка Филиповски (НС): „Идем онолико колико могу, то се не мери бројкама. Идем неоптерећена, кад год ми прилике дозвољавају. Богослужења ми омогућавају да стекнем снагу, смирење и стрпљење. То да ли постим и колико не треба истицати, јер то радим за себе и због себе. За време поста увек се сетим речи патријарха Павла: „Пост је чување душе и срца од свега што је грешно, то је бдење над својом душом”.

Срђан Срећковић (СПО): „У цркву одлазим онда када осетим потребу, на неке мени приватно значајне дане. На богослужења идем на највеће хришћанске празнике. Постим обавезно на Велики петак и Бадњи дан и у тешким животним тренуцима, када себе желим да изложим искушењу.

Бранко Ружић (СПС): „Нажалост, имајући у виду динамику посла којим се бавим, врло ретко идем на богослужења, искључиво када су велики празници попут Божића и Васкрса. Не постим редовно, због природе посла, мада сам постио у више наврата Васкршњи пост и Божићни пост што ми је умногоме помогло за духовну и физичку уравнотеженост и мир.

Драган Шутановац, потпредседник ДС-а: „Крштен сам још као дете и славим Светог Јована. У цркву не одлазим често, а на богослужења идем пред Божић и Васкрс. Постим за велике црквене празнике, Крстовдан, Велики петак и Бадњи дан”.

Миленко Пешић,

Извор: Политика