Колико је важно да Црква не пристане на протеривање из друштвеног живота и гетоизацију у храмовне порте и уске кругове истомишљеника, и колике мисионарске могућности стоје неискоришћене када се преброди ова, често и унутрашња, баријера, покушаћемо да покажемо на примеру јединственог духовног догађаја у културном животу Србије у летњим месецима. Наиме, већ трећу годину за редом у у оквиру Летњих дана културе у Чачку, манифестације коју је град Чачак сврстао у ред оних од посебног интереса, постоје Летње духовне вечери које се одржавају са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Хрисостома. Показало се да у нашем друштву итекако постоји интересовање за свет духовних и националних вредности, и да су посетиоци жељни да чују госте-предаваче којих нема на великим медијима, из простог разлога што на њима још увек влада цензура и незаинтересованост за такве теме.
ТАЈНЕ ДВОРИШТА НАРОДНОГ МУЗЕЈА
Програм Летњих духовних вечери се одвија током јула и августа у предивном амбијенту дворишта Народног музеја у Чачку, које у својеврсном културном кругу уоквиравају све остале установе културе и традиције овога града: Градска библиотека, Историјски архив, Народни музеј, Уметничка галерија „Надежда Петровић“, док се двориште налази у сенци модерно осветљеног саборног храма Светог Вазнесења Господњег.
Ове необичне градске културне и духовне вечери заједничко су дело Православне народне хришћанске заједнице „Свети ђакон Авакум и игуман Пајсије“ при Црквеној општини Чачак и огранка Српског сабора Двери у овом граду.
Овогодишње отварање је својом беседом благословио протојереј Крстивоје Милуновић, духовник Хришћанске заједнице, а поздравно слово одржала је и Делфина Рајић, директорка Народног музеја.
Уводно предавање на тему „Православна мисија међу младима“ одржали су ђакон Оливер Суботић, главни уредник „Православног мисионара“, листа Српске Патријаршије, намењеног студентима и омладини, и Бранимир Нешић, оперативни уредник „Православља“ и „Православног мисионара“.
Пред више стотина присутних који су показали жељу да чују ове младе српске интелектуалце из редова црквеног клира и лаиката, говорило се о савременом приступу православној мисији међу младима који су тренутно ван Цркве, али и о потреби ширег друштвеног ангажовања оних младих који су већ у Цркви. Публика је после предавања имала и бројна питања за предаваче, посебно посвећена теми нових система биометријске идентификације и нових личних докумената.
Наредних недеља говорило се о невладиним организацијама у Србији и мотивима њиховог рада (20. јул), затим на тему „Има ли живот смисла - или о болестима зависности“ (10. август), када је своје предавање имао протојереј Бранислав Перановић, управник Духовно-рехабилитационог центра „Црна Река“, као и о другим темама које ћемо сада и посебно представити, како би се видео распон интересовања и учесника.
ЉУБАВ ЈЕ ЈАЧА ОД СМРТИ
„Љубав је јача од смрти“, био је назив трибине одржане у ванредном термину 17. јула, поводом деведесет година од убиства руске царске породице Романових.
Својим уводним пригодним словом вече је отворио Олег Булгаков, аташе за културу Руске амбасаде у Београду. Он је истакао да је руска царска породица много утицала на промену свести у Русији последњих година, да је дошло до покајања руског народа и да се на том темељу гради данашња Русија. Гости-предавачи били су: др Андреј Тарасјев, професор Филолошког факултета у Београду и потомак познате руске емигрантске и свештеничке породице која је после Бољшевичке револуције уточиште нашла у Краљевини Југославији, и која генерацијама даје свештенике-старешине руске цркве у Београду, затим Владимир Димитријевић, православни публициста и професор књижевности из Чачка, и Владица Живановић, дипломирани историчар и представник Српског Сабора Двери у Нишу.
Владица Живановић упоредио је историјске примере Француске буржоаске револуције у којој је страдала краљевска породица, Бољшевичке револуције у Русији, финансиране са Запада, у којој је страдала цела руска царска породица, и комунистичке револуције у Србији, у којој је убијен ђенерал Дража Михаиловић 1946. године, на исти дан када и руска царска породица. Дражин гроб, као ни гробови десетина хиљада Срба убијених од комуниста после 1945, још увек није откривен, иако је прошло 18 година од тзв. пада комунизма.
Владимир Димитријевић је говорио о изузетним хришћанским личностима које су чиниле царску породицу: Николају Другом, његовој супрузи и ћеркама.
Професор Тарасјев, један од најбољих познавалаца руске историје у Србији, посведочио је своје мучење са питањем како је уопште дошло до тога да је руски хришћански народ могао да почини таква зверства према својој царској породици, тј. самоме себи, и шта се ту заправо десило.
Тема је изазвала велико интересовање. Двориште Народног музеја било је препуно: дошло је више стотина посетилаца. У оквиру трибине приказан је и савремени руски документарни филм „Повратак“, који говори о царској породици Романових и о недавном чуду мироточења иконе цара Николаја, која је обишла целу Русију и све њене границе. Програм је укупно трајао преко три сата, а констатовано је да је ово био можда и једини програм одржан у Србији у знак сећања на 80-огодишњицу страдања руске царске породице и самога Цара, који је ушао у Први светски рат због Србије и био велики заштитник српског народа.
ПРОПАСТ ЗАПАДА
У недељу, 3. августа увече Чачак је био привилегован град у Србији, јер је у оквиру Летњих духовних вечери уприличена јединствена трибина на тему: „Пропаст Запада - ратне лажи и злочини против српског народа“.
Гости-предавачи су били више него ексклузивни: Јирген Елзесер, немачки новинар и публициста из Берлина, аутор преко 15 књига на тему ратова на бившим југословенским просторима и осведочени пријатељ српског народа, Грегори Дејвис, Американац ирског порекла, православни хришћанин и доктор политичких наука са Стемфорд универзитета у Калифорнији, парохијанин српске цркве у Лос Анђелесу, аутор документарног филма под називом „Ислам - шта би Запад требало да зна“ и духовни син манастира Платине, затим др Јасмина Вујић, декан Факултета за нуклеарни инжењеринг на Универзитету Беркли у Сан Франциску (САД), једна од најактивнијих Српкиња у дијаспори, др Зорица Којић Бекер, научник светског гласа, која тренутно ради у Валенсији (Шпанија) и др Срђа Трифковић, доктор историјских наука, политички аналитичар и уредник спољнополитичке рубрике америчког магазина „Хронике“, један од најугледнијих српских интелектуалаца у расејању.
Била је то прилика да многобројна публика из прве руке, од најкомпетентнијих могућих саговорника, чује пуну истину о тренутном стању западне цивилизације и њеном односу према Српском питању на Балкану. Испоставило се да ових неколико предавача, који се нису знали између себе и овде су били као специјални гости овогодишњег, осмог по реду Сабора Српске мреже, који је од 31. јула до 2. августа одржан у манастиру Студеници, имају истоветне информације и ставове о актуелним дешавањима у западном свету. Велики економски проблеми, криза енергената, хране и воде, кршење међународног права, укидање демократије, војне интервенције и државни тоталитаризам од стране Америке и њених европских сателита, као и успон нових великих сила са Истока, само су неке од тема о којима се говорило.
Не продајите своју земљу, посебно изворе воде, бавите се пољопривредом и производњом здраве хране, никада не ставите потпис на предају било ког дела српске територије, спремно чекајте промену геополитичких кретања у свету, само су неки од савета који су се могли чути на овој незаборавној вечери у Чачку.
ПОПАДИЈА
Да ли кога данас интересује „Глас Српкиње у 21. веку“? Шта то уопште Српкиња има да каже? У недељу, 17. августа на Летњим духовним вечериам могли су се чути баш такви гласови друштвено активних Српкиња различитих професија, које имају шта да кажу и не стиде се свог православног идентитета и родољубивог опредељења.
Директан повод за ово вече било је представљање новог романа истакнутог женског писца из Београда, госпође Радмиле Цице Армић. О њеном књижевном раду, али и о делатности удружења грађана „Глас Српкиње“, говорила је мр Светлана Петрушић, новинар, публициста и политички аналитичар, која иза себе има на десетине интервјуа са водећим светским политичким личностима и неколико књига истине о историјској трагедији српског народа у последњих 15 година. Као гост обратила се и Вишња Ћирић, у име удружења студената Филолошког факултета у Београду „Исидора Секулић“, која је представила духовну и националну мисао ове умне Српкиње по којој ово удружење носи своје име.
Посебну пажњу изазвала је београдска попадија и књижевница о чијој биографији вреди рећи коју реч више. Радмила Цица Армић рођена је у Шапцу, удата за Благоја Армића, пароха при храму Светог Саве на Врачару у Београду, мајка двоје деце, велики филантроп и учесник бројних хуманитарних активности у оквиру удружења „Глас Српкиње“. Члан је Удружења књижевника Србије.
Својим збиркама поезије „Роса и суза, сестре“, „Твоје очи боје ирисе“, „На харфи од бројаница тихо поје Серафими“, стекла је репутацију песника љубави и религиозне вокације. Аутор је романа „Корифеј“ и „Попадија“ (издавачке куће „Обележја“ из Београда). Њене књижевне вечери су увек уметнички догађаји, а многи њени стихови преточени су у музичке композиције. Добитник је бројних књижевних признања, од којих бисмо издвојили „Златну значку“, коју додељује Културно-просветна заједница Србије и Министарство за дијаспору за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе. Једина је попадија у Србији добитник Ордена Светог Саве.
СРБИЈА ПОСЛЕ 2100
Промоцијом хит-романа „Лепосава“ Павла Ћосића у препуној сали Парохијског дома храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку, у недељу, 24. септембра завршене су овогодишње Летње духовне вечери. У разговору инспирисаном контроверзном „Лепосавом“, која описује Србију будућности у којој су на власти невладине организације, поред аутора учествовали су и др Слободан Антонић, професор Философског факултета у Београду и политички аналитичар, Бранко Радун и Саша Гајић, сарадници „Нове српске политичке мисли“.
Колико је слика Србије дата у „Лепосави“ слична нашем времену, како смо дошли у позицију да су основне вредности државности и патриотизма доведене у питање, зашто би многи волели да Србија промени своје име и да се назове Грађанија, како је Теофил Панчић допринео популарисању овог романа који није смео да добије НИН-ову награду, само су нека од интересантних питања покренутих на трибини.
КАКО ДАЉЕ?
Све духовне вечери у Чачку у последње три године (било их је укупно преко 25) забележене су видеоснимком за потребе ТВ продукције „Двери српске“ и емитују се као посебне тематске емисије у „мрежи телевизија које говоре српски“.
Организатори ових успешних културних понуда, које су изнова биле најпосећенији програми Летњих дана културе у Чачку, међутим, нису задовољни и сматрају да треба ићи даље. Њихова идеја је да можда следеће године изађу и на главни градски трг и овакве програме направе на најпрометнијем вечерњем месту у граду. Јер млади људи православног опредељења, као и Црква у целини, немају чега да се стиде и имају шта да кажу, прескачући баријере које нам поставља секуларно друштво.
Ако немамо приступ централним београдским медијима са националном фреквенцијом, изађимо на тргове наших градова и ступимо у контакт са савременим светом и људима који у њему живе. То је наша хришћанска обавеза и социјална одговорност, а све друго је непримерено повлачење у самодовољност и аутоцензуру.
