Загушљив и мрачан простор Хелсиншког одбора…

Хоћу да знам зашто Хелсиншки одбор у Србији и госпођу Соњу Бисерко примарно интересује политичко анализирање и агитовање, а не људска права? Ко и зашто подржава и плаћа да Хелсиншки одбор у нашој земљи ради супротно ономе што би требало да чини? Докле ће се трпети „демократска“ шамарања, која ова дама дели и лево, и десно по Србији, а циља на Косово, Војводину и Рашку област? Да ли се константно понављани безобразлук посматра пасивно, само зато што су медије убедиле српску јавност да је то демократска обавеза Србије? Која то демократија може да наметне било коме обавезу, сем политичарима и неким медијима у Србији, да Соњи Бисерко и њој сличним, отворе сва врата, да дају на увид документе који је интересују, да јој одговоре на свако њено питање и да прихвате све што се у име „њеног“ Хелсиншког одбора напише или каже? Без обзира да ли написано или речено има основ или не, да је понекад тачно, понекад неистинито, умањено или увеличано, а најчешће је модификовано у зависности о чему, или о коме је дама писала или говорила. Може ли истовремено да се прихвати као нормално, да Хелсиншки одбор и Соња Бисерко никада не одговоре на неко, за грађане важно, и од грађана Србије, њима постављено питање?!

У извештају Хелсиншког одбора за 2007. објављен је списак са именима професора Правног факултета у Београду, које госпођа Бисерко карактерише као штетне по „вредност ситема на коме данас почива Европа“?! Основ за њену констатацију је што „ови угледни професори негирају Хашки трибунал“, овакав какав јесте, и што доводе у питање његову коректност?! Да ли су госпођи Бисерко заиста непозната права сваког појединца, што значи и ових професора , да могу да мисле другачије и да то „другачије“ могу и да кажу? Да ли је њој познато да је у сваком демократском и цивилизованом друштву неопходно да се за мишљење или став бори демократским дијалогом уз међусобно уважавање саговорника, и да се указује баш на вредности и поштовање система и функционисања демократије и међународног и људског права, без претње и употребе економске или војне силе, без бацања конвенцијом забрањених касетних бомби по цивилима и „покривања“ одређених простора пројектилима са осиромашеним уранијумом? О таквим подручјима Косова и централне и јужне Србије, где се годинама угрожава и где ће се деценијама угрожавати примарно, људско право на здравље и живот, у известајима Хелсинског одбора, колико је мени познато, никада није указивано. Или ми је можда промакла листа са називом институца где су запослени и наведеним именима оних који су одговорни за горе наведене и међународним конвенцијама забрањене злочине!?

Хелсиншки одбор у Србији и њен први борац за људска права, госпођа Бисерко, не крије да се они заправо баве политичким, економским, медијским и свим другим анализама и да се те њихове анализе и предлози „читају у Бриселу“?! Читају се у и публиковане листе са именима професора за које она тврди да су штетни за Европу, али у Бриселу не гледају ТВ емисије из Србије, у којима „бисер“ Бисерко константно одбија да одговори на питање водитеља и каже име аутора неког од текстова у објављеном годишњем извештају Хелсиншког одбора. Та госпођа, која упорно говори о вредности сваког и свачијег транспарентног деловања, задржала је себи ексклузивно, недемократско и неморално право да прећути одговор на то питање. После поновљених инсистирања водитеља емисије, ипак је изговорила „име и презиме“ аутора текста па сада сви знамо да се госпођа или господин, аутор будаластих анализа и констатација, зове: Тим Хелсиншког одбора. Наравно да у Бриселу, поред садашњег имена овог господине или госпође Тима, знају и девојачко презиме аутора који је, ступивши у брак са „богатим супружником“, постао нека уважена и добро ситуирана особа. Међутим знају и да оно што је написано у годишњем извештају Хелсиншког одбора за 2007. годину у много чему нема додирних тачака са неупристрасном и коректном анализом, а најмање са људским правом. У том европском Бриселу већ дувају јесењи ветрови, па док политичари иду на посао где у Европском парламенту деле правду, заклоњени од ветра, не виде колико се та отрцана транспарентност којом се деценијама хвале, данас уз помоћ Соње Бисерко, изгубила у неком загушљивом и мраченом простору, у коме је тешко назрети, а камоли видети или препознати границе дозвољеног и прихватљивог.

А што се тиче професора Правног факултета у Београду, госпођа Бисерко рече у ТВ емисији „Није српски ћутати“ да она и Хелсиншки одбор не траже од њих или Правног факултета ништа. Односно траже само малу, занемарљиву и неважну ситницу, коју назва: „Промену Наставног програма“. Овим госпођа Бисерко, а не ја, упућује јасан позив првенствено српском расејању и упозорава нас, да је време да почнемо удружено да делујемо и да од Хелсиншког одбора, од политичара и влада земаља Европске уније, али и од других финансијера њеног и других, сличних деловања у Србији, затражимо одговор: На основу чега и докле ће да од других захтевају оно што никада не дозвољавају да други затраже од њих? Уколико за такве „активности“ нема законских основа у тим земљама, појединци у српском расејању могу, и треба да поднесу тужбу против одговорних у тим земаља.

Никола Јанић