(NA GODIŠNJICU "REVOLUCIJE 5. OKTOBRA)

Srbija je danas u mnogo boljem stanju nego pre 5. oktobra 2000. godine, mada ima još nedovršenog posla, stoji u izveštaju jedne od zapadnih novinskih agencija, povodom petogodišnjice “demokratske revolucije“, kojom je okončana epoha vladavine socijalista i nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Pet godina posle “tihog prevrata”, većina stanovnika Srbije smatra da su njihova očekivanja u prethodnom periodu više nego izneverena. Uostalom danas tu činjenicu nedvosmisleno potvrđuju i sami akteri revolucionarnih dešavanja, beznadežno posvađani i podeljeni oko odgovora na pitanje: Ko je kriv za neuspeh postmiloševićevskog “tranzicionog preobražaja Srbije”. Neko je ovih dana komentarišući godišnjicu “Petog Oktobra“ ironično, ali duboko istinito, primetio “kako smo možda tog dana i dobili demokratiju, ali dešavanja minulih pet godina pokazala su da u njoj nije bilo mesta za narod “.

Srbija je proteklih pet godina doživela opštu degradaciju na svim nivoima države i društva. Obećanja domaćih “reformatora“ o brzom oporavku, posle pada Miloševićevih socijalista, veoma brzo su nestala u surovoj srpskoj realnosti; bolje rečeno obećanja su se vratila tamo odakle su i došla, na bogati Zapad, čiji političari i finansijeri nisu prethodnih godina pokazali previše entuzijazma u pomaganju “postmiloševićevske Srbije“. “Žao nam je, ali naš cilj nije da svi dođete u Ameriku, već da od vaše zemlje napravite Ameriku“ – rekao je svojevremeno američki predsednik Džordž Buš Stariji, poljskim političarima posle uspešno izvedene “plišane revolucije”. Danas kao što znamo Poljska nije postala Amerika, iako njeni vojnici “uspešno ratuju u pohodu protiv globalnog terorizma” u Iraku, koji predvodi Bus Junior. Prethodnih pet godina domaći “reformatori” učinili su sve da od Srbije naprave “Ameriku na Balkanu“. Uspeli su da od Srbije naprave Ameriku – ali Latinsku Ameriku – društvo izuzetno socijalno podeljeno i korumpirano.

Pri tome su ubeđivali uporno domaću javnost kako je sve što se dešavalo devedesetih godina, uključujući bombardovanje i okupaciju Kosmeta 99-te, bio samo jedan “istorijski eksces” u inače prijateljskim i savezničkim odnosima između dve države. Naravno za sve je bio kriv Miloševićev rezim, koji nas je “posvadjao sa celim svetom”. Istina je medjutim bitno drugačija. Posle “oktobarske demokratske revolucije“, američka spoljnopolitička orijentacija na Balkanu ostala je ne samo protiv srpskih nacionalnih interesa već je u dobroj meri u praksi radikalizovana, kroz “tihu podršku crnogorskom separatizmu i znatno glasniju podršku šiptarskom velikoalbanskom projektu u regionu”. Trenutno nastojanje da se internacionalizuje pitanje navodnih medjuetničkih tenzija u Vojvodini razvejava poslednje iluzije o dobrim odnosima sa Zapadom. I Vlasi se nekad dosete.

U američkom paketu geopolitičke prekompozicije Balkana, svakako spada i neskrivena podrška Ešdaunovom ukidanju Republike Srpske i njenom utapanju u unitarnu Bosnu pod muslimanskom dominacijom, kao i podsticanje separatističkih tendencija u Raškoj oblasti, na jugu Srbije i Vojvodini. Komentarišući američku i evropsku strategiju “obuzdavanja srpskih nacionalnih i državnih interesa na Balkanu”, jedan ugledni francuski teoretičar je još početkom devedesetih godina prošlog veka sasvim umesno primetio kako se u jugoslovenskoj tragediji Zapad ponaša kao “Titov testamentarni izvršilac“ (a on opet kao "izvršilac" testamenta Franje Josifa). Ovu veoma visprenu konstataciju, danas pet godina posle 5. oktobra teško da bi mogli da ospore (izuzev šačice čedističkih i nevladinih jakobinaca) cak i najubeđeniji “zapadnjaci u Srbiji”. Zaista, u odnosima sa Amerikom moglo bi se reci da je “sve isto samo njega nema“. Možda je upravo ta činjenica i omogućila da nedavno ministar Drašković potpiše sporazum o slobodnom prolazu za NATO trupe kopnenim komunikacijama, kojima je naša zemlja ne samo faktički okupirana, već je prema mišljenju ozbiljnih eksperata u velikoj meri udaljena i od evroatlantskih integracija, koje bi koliko toliko politički i pravno obavezivale NATO alijansu u pogledu poštovanja suvereniteta Srbije. Naime oni su sada dobili sve što žele, a da pri tom Srbiju ne moraju primiti u "svoje okrilje".

Na unutrašnjem političkom planu, prethodnih pet godina, Srbiji je kao i ostalim društvima u “tranziciji“ ponuđen i naturan model “kolonijalne demokratije“, čije je osnovne karakteristike izvanredno opisao poznati ruski pisac Aleksandar Zinovjev. Reč je o modelu “simulirane demokratije“, kojim se masama stanovništva nudi "potemkinovska fasada" koje krije opštu raspuštenost, jeftinu i dostupnu razonoda, sistem vrednosti koji ljude oslobađa pozitivne samoprisile i moralnih ograničenja. Proizvodnja političkih afera sa ukusom kriminala, od kojih nijedna nije dobila sudski epilog, doprinela je gubitku poverenje u institucije države. Srbija je posle petogodišnjeg “tranzicionog“ preobražaja postala “deinstitucionalizovana država“, potpuno paralisana i nesposobna da rešava čak i one kriminalne afere koje su vidljive golim okom. U izvesnim slučajevima (kao što je nedavno privodjenje i puštanje bivšeg ministra Batića) nastojanje Države da istraži određene indicije, pretvara se u čistu grotesku tipa ko laže “čovek ili poligraf“.

Unutrašnji politički život u Srbiji, karakteriše nedostatak suštinske političke alternative, nametnutom modelu “demokratije“. Naime , sve političke stranke u Srbiji su u odnosu na devedesete godine prošlog veka doživele “unutrašnje reforme“. Pet godina posle “oktobarske revolucije“ srpska politička scena je u potpunosti pacifikovana, učešćem svih relevantnih političkih stranaka u strukturama vlasti od lokalnog nivoa do nivoa državne zajednice. Jednostavno rečeno, danas pet godina posle, su sve stranke u Srbiji postale “deo nametnutog sistema neoliberalne demokratije”. Sve prihvataju koncenzus "Evropa nema alternativu" i dominacije "slobodnog tržišta" nad čitavim društvom. Ko god bi ozbiljnije zastupao nacionalni interes ili govorio o strategiji razvoja nacionalne ekonomije rizikuje da bude potpuno marginalizovan. Trijumf "politički korektnog" je skoro potpun, osim pojedinih slučajeva poput spontanog otpora povodom "srebrenizacije Srbije".

Ova konstatacija se uveliko odnosi i na poslovično najglasnije radikale, čiji su kandidati za gradonačelnike Novog Sada i Beograda, tokom predizborne kampanje “kucali na vrata građana" Srbije da bi završili na vratima američke ambasade, upadljivo izbegavajući pominjanje imena stranke koja ih je kandidovala. Naravno, za sredjenija društva ovakav model politike sasvim je poželjan. U Srbiji danas suočenoj sa izazovima egzistencijalne prirode, "urbane kampanje" znače nedostatak sustinske opozicije i alternative dominantnoj neoliberalnoj paradigmi. Stoga opadanje broja izašlih na izbore znači da sve veći broj ljudi ne veruje da se izborima može ista promeniti. Zemljom je zavladala skoro potpuna apatija.

Konačno na ekonomsko socijalnom planu, rezultati prve petoljetke “srpskog puta u kapitalizam“ i ka "šengenskom raju" su poražavajući. Posrnuloj srpskoj privredi, razorenoj ratovima i sankcijama, nametnut je model ekonomskih i socijalnih “reformi po meri MMF-a i Svetske Banke”. “Ekonomska politika“ prethodnih godina sastojala se iz prepoznatljivih dogmi na kojima su insistirali neoliberali u svim društvima u tranziciji. To je pre svega preterano restriktivna monetarna politika, prebrza liberalizacija uvoza i haotična privatizacija preduzeća u društvenom sektoru. Zahvaljujući ovakvom modelu “ekonomskih reformi“ Srbija danas Pet Godina Posle ima preko million nezaposlenih i potpuno razorenu domaću ekonomiju.

Socijalni pokazatelji su još gori; prema podacima Unicefa 800.000 dece živi na ivici siromaštva, a stopa smrtnosti najstarije penzionerske populacije povećana je za čitavih 30%, u odnosu na period pre “reformi“ (u kome je da podsetimo bilo ratova, sankcija i bombi). Prema procenama nezavisnih ekonomskih eksperata, preko pola miliona ljudi, zaposleno je u “sivoj zoni“, a njihova zarada iznosi jedva polovinu prosečnih primanja koja iznose svega 200 evra. No o tome ni malo ne brinu naši neoliberali. Primenom “neoliberalnog koncepta u ekonomiji“, u međuvremenu su nestali čitavi društveni slojevi, prvenstveno klasično radništvo. Ubrzano se urušavaju ostaci nekadašnje društvene solidarnosti, a to se ubrzava bekstvom države iz sfere socijalne odgovornosti. Srbiji je nametnut model “socijalnog darvinizma” koji je sve više pretvara u društvo usamljenih i međusobno nepoverljivih pojedinaca. Tamo gde nema "poverenja" nema ni normalnog života, a da o privrednom razvoju i da ne govorimo. Poslednja istraživanja sociologa, govore da najmanje 30% gradjana Srbije smatra sebe “gubitnicima u tranziciji“ , dok je svega 15% gradjana, uglavnom stanovnika urbanih sredina gaji neopravdan optimizam jer u angažovanju stranih kompanija vidi priliku za lični prosperitet. Preko polovine gradjana Srbije sebe ne vidi “ni na nebu ni na zemlji“. Ipak dugoročno posmatrano, najveći problem sadašnje Srbije je stanje teritorijalne neodređenosti, koje nije domaća već prvenstveno “uvozna tvorevina“ , odnosno posledica je suštinske (iako ne uvek i formalne) okupacije Balkana od strane NATO Pakta, čije trupe svojim prisustvom svakodnevno podsećaju stanovništvo Srbije da je ceo region pod stranom vladavinom. Pet godina posle 5. oktobra, još jednom se potvrdjuje stara istorijska istina da u uslovima okupacije (ma kako je zvali i maskirali) nije moguć nikakav razvoj. Nema bogatog i stabilnog društva, ako nema slobode i nacionalne nezavisnosti uče i zapadni liberalni mislioci. A to je upravo ključni problem sa kojim prethodnih godina “demokratska vlast u Beogradu “ nije uspela da se izbori.

Zbog svega navedenog, ovog 5. oktobra politička klasa u Srbiji nema pravo na velike reči. Pohvale Svetske Banke i Medjunarodnog Monetarnog Fonda, stanovništvu ove napaćene zemlje ništa ne znače. Osim ako ih ne shvate kao ironičan podsmeh srpskoj naivnosti. Srbijom oktobra 2005. godine vlada ne Koštunica i Dinkić već sveopšta beda i osećanje apatije i beznađa. Ono sto je najgore nepravda i nepravo postali su deo naše svakodnevice, nešto što se podrazumeva i našta smo se navikli. Biti pošten i odgovoran, voleti i poštovati svoju zemlju i narod, vrednosti su koje je neka “nevidljiva ruka“ (tržišta?) svih ovih godina proterivala iz našeg javnog života. Prethodnih godina, u naše ime ključne odluke donosili su ljudi koji pripadaju moralnom talogu društva, koji je mogao da stekne moć samo u uslovima postmoderne okupacije zemlje. U svemu tome smo i sami saučestvovali. Ko se ne bori za slobodu ni ne zaslužuje je. Nevinih u ovoj zemlji dakle nema. Zbog toga je potrebno podsećati se 5. oktobra. Da nam se više nikada ne dogodi. Još jedan, čini nam se, ne bi preživeli.