Издање Соларис, Нови Сад, 2004. 401. стр. Превод Нина Ивановић
Роберт Ленгдон, професор религијске симбологије на Универзитету Харвард, држи предавање на Америчком универзитету у Паризу. Пола сата после поноћи добија хитан телефонски позив. Тражи га полицијски поручник Жером Коле. Неколико сати раније убијен је кустос Музеја Лувр Жак Сонијер. Ленгодн са Колеом одлази у Лувр на место злочина. Тамо долази и полицијски капетан Безу Фаш, католички фундаменталиста и присталица организације Opus Dei. На место злочина касније долази и истакнути криптограф француске полиције Софи Нево. Ленгдон сзанаје да је Софи Сонијерова унука (он јој је једина родбина, јер су њени родитељи и брат страдали у саобраћајној несрећи док је она била мала), која се школовала у Енглеској, а пре десет година је прекинула све везе са дедом кад га је нашла у њиховом замку у Нормандији гд са својом сектом изводи хиерос гамос, «свету игру сједињења мушкарца и жене» коју су по аутору изводили и јеврејски свештеници до разарања првог Соломоновог храма, а по Брауну јевреји су до тада поштовали и богињу Шекину. Цела прича треба да симболизује равноправност мушког и женског јин и јанг.
Сонијера је убио монах опус Деиа звани Сајлас, који ради по налогу свог учитеља бискупа Мануела Арингаросе, и још једног учитеља који крије свој идентитет ради важности мисије коју обавља. Арингароса води последње напоре да очува Опус Деи у саставу католичке цркве. Нови либерални папа га зове у замак кастел Гандолфо, где му саопштава да ће црква изопштити Опус Деи из својих редова, а заузврат му нуди велике суме новца. Сајлас је сем Сонијера, великог мајстора Сионског приората убио и тројицу сенешала овог тајног реда, а последње у низи је извршио у цркви Сен Сулпис у Паризу, где пролази стари нулти меридијан, и где је скривено благо Сионског приората. Софи и Ленгдон беже из Лувра и одлазе у филијалу Циришке депозитне банке у Паризу, где је Сонијер сакрио добар део блага Сионског приората које ће их одвести до његове главнине која ће им открити суштину блага, односно тајне коју СП чува. Потом одлазе до сер Лија Тибинга, бившег британског краљевског историчара, највећег стручњака за питање грала и СП. Њих троје и Лијев слуга Реми Легалудек путују у Лондон, обилазе катедралу Светог павла и Кингс Колеџ. У Лондону и Софи и Ленгдон, а и Сајлас и Арингароса, сазнају да их Тибинг користи да би дошао до тајне коју чува СП, коритећи свог слугу као убицу. Сајлас гине, а Софи и Ленгдон одлазе у Шкотску у капелу Рослин подигнуту крајем 15. века. Тамо налазе једну жену, које се Софи сећа из замка у Нормандији, она је изводила хиерос гамос са њеним дедом, и њеног унука, који чувају капелу. Старица открива Софи да је она њена бака, да су њени родитељи страдали као жртве Опус Деи-а, и да су она и њен деда морали да се раздвоје, свако са по једним унучетом да би спасли породицу. Даље јој прича небулозну причу да су они потомци Христа и Марије Магдалене, односно њихове кћери Саре која се искрцала на југу Француске, а чувено темпларско благо, које чува СП се налази испод новосаграђене пирамиде у близини Лувра. Овако напети роман се досадно завршава Ленгдоновим обиласком пирамиде.
Роман представља лошу књижњвну обраду књиге «Света крв, свети грал» коју су крајем седамдесетих написала тројица британских аутора Мајкл Бејџент, Ричард Ли и Хенри Линколн, али нажалост постигла је далеко већи публицитет што најбоље доказују хиљаде и хиљаде туриста које обилазе места из Да Винчијевог кода. Браун је изнео далеко више тврдњи које не пију воду, неголи сва тројица поменутих више него проблематичних аутора. Наслов је узет због тога што је наводно и Да Винчи био велики мајстор СП, а на његовој тајној вечери се налази и једна жена- по Брауну Марија Магдалена. Измишљени лик Жана Сонијера је исто позајмљен из књиге Света крв, свети грал, по узору на оца Беранжа Сонијера, који је пронашао списе који припадају СП.
Када се све сабере и одузме то је такав галиматијас историјскох полуистина, митова, мистификованих прича о тајним друштвима (која имају своју улогу у историји Запада) и напетог трилера. Али као и "Света крв, свети Грал" и "Да винчијев код" има и улогу лукавог и постмодерног удара на основе хришћанске вере кроз измишљотине о наводној "Христовој лози" (Меровинзи и Каролинзи). Шта значи перфидна прича о "потомцима" Христа и Магдлаене но да није ни било Васкрсења Христовог. Такве постомодерне "њу ејџ" псеудоисторије имају на жалост велику читаност и популарност, па је потребно одговорити на њих као да је озбиљно штиво у питању. Само мало озбиљније од тога је она глупост да Ватикан има "праву Библију" у којој је "све записано". Но нажалост данас многи необавештени и неутемељени у својој традицији наседају на таква обмане и лажи.
