У свету четвртастих глава

Психолог Дејвид Каплан, који је у то време изучавао дејство телевизије на човека, уочио је феномен онога што је назвао ТВ наркоманија: везивање за екран у дугом временском периоду водило је осећању тупости, дезоријентације, повећавању телесне тежине, као и потпуној пасивизацији духа

Када је, јуна 1993, у угледном часопису The European, сер Питер Јустинов дао изјаву о Србима, видело се шта нам Запад заиста спрема. Изјава је гласила: „Срби су дводимензионални народ са жудњом за простотом и идеологијом тако базичном да се може разумети без напора. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би фокусирали своје дводимензионалне идеје /.../ Животиње користе своје ресурсе знатно срећније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу“.

Тада нам је могло постати јасно и шта значи тврдња Мартина Бела у The British Journalist Reveiw да „ново новинарство неће стајати неутрално између добра и зла, праведног и неправедног, жртве и тлачитеља“. Новинари Запада су били потпуно „нови“ у односу на Србе: приписали су им сва зла овога света, и прогласили хитлеровцима који заслужују преваспитавање.

Како је то било могуће?

Захваљујући чињеници да је једно чудовиште, које је створио сам човек, прогутало суштину човечности и наметнуло се као господар стварности. То чудовиште је телевизија.

Када се појавио, телевизијски пријемник је поздрављен као ново огњиште, које ће поново окупити породицу, раздробљену животом у доба индустријске револуције прве половине XX века.

Значај огњишта је неисцрпан; оно је увек имало високо симболичку функцију у дому. Крај огњишта се, кроз причу старијих, упознавао свет у свој његовој лепоти и сложености ( Довољно је сетити се Претпразничке вечери Алексе Шантића ). Међутим, испоставило се да је заједничко седење пред екраном само допринело још дубљем отуђењу укућана. Екран који је испоручивао слике, звуке и нудио моделе понашања, сваког члана породице гурнуо је још дубље у изолацију. Кроз екран су у кућу почели да улазе убице и проститутке, и човек је све више губио додир са стварношћу. Још шездесетих година XX века, немачки философ Мартин Хајдегер уочио је човекову безавичајност, толику да је, по њему, савременицима постала ближа телевизијска слика од окућнице и родног предела. Већ 1971. године Енглези су од 16 до 18 сати недељно гледали телевизију; већ 1975. године 87% није знало за другу културну забаву осим телевизије.

Психолог Дејвид Каплан, који је у то време изучавао њено дејство на човека, уочио је феномен онога што је назвао ТВ наркоманија: везивање за екран у дугом временском периоду водило је осећању тупости, дезоријентације, повећавању телесне тежине, као и потпуној пасивизацији духа.

Поред пасивно-рецептивног односа према свету, код ТВ-наркомана се развија и већа подложност манипулисању. Слаби му вид, успорава се метаболизам, долази до оштећења крвотока, итд. Дечји психолог Кетрин Риз је у то време уочила да је у Енглеској имагинација малишана све стереотипнија, а стереотипе намеће телевизијски програм.

Амерички књижевник Лари Војвуд је устврдио да је „мали екран“ у ствари киклоп који прождире књиге. У Америци 60% одраслих никад не прочита ни једну једину књигу, а многи од оних који читају узимају у руке тзв. „ТВ књижевност“, дводимензионалну и празну квази-литературу засновану на „екранском“ начину представљања стварности.

Насиље и телевизија

Леонард Ерон, који је тридесет година испитивао групу од 875 мушкараца у држави Њујорк, почев од њиховог детињства, уочио је да је стопа насиља код одраслих директно пропорционална гледању телевизије у детињству. Јер, људи са оне стране екрана су само слике, које падају, разбијају се и опет састављају; њихова „смрт“ није стварна, па се код малог конзумента лако развија безосећајност и суровост.

Сви ратови које је Америка водила против малих и незаштићених држава попут наше (или Ирака) били су ТВ шоу. Зашто? Зато што је, по Xерију Мендеру, рат телевизичнији од мира, а страст и страх од смирености. И зло је телевизичније од добра.

Зато је, по Бодријару, све више информација, а све мање смисла...

Човек је умногоме биће слике. Икона, света слика Православне цркве, најдубље потврђује ову истину. Свештеник у храму, за време службе, кади људе (живе иконе Божје) и иконе на којима су насликани Господ, Богородица, свети. Православна икона је позната по својој обрнутој перспективи; као и на дечјем цртежу, где су отац и мајка већи од куће, и на икони су бића и предмети насликани по значају, а не по привиду нашег ока, за које се (иако то није истина!) две паралелне линије спајају у једној тачци хоризонта. Тзв. „природна“ перспектива је илузија погледа; „обратна“ перспектива иконе заснива се на Христовом „превредновању свих вредности“, по речи Његовој: „Шта вреди човеку да читав свет задобије, а душу своју упропасти?“ (Мт 16,26); и на речи Христових људи, попут св. Силуана Атонског, да нико ко не воли непријатеље, неће видети Царство Божје. Зато је свети Стефан Дечански, кога св. Никола приводи Пресветој Богородици, већи од Дечана које ктиторски држи у руци, да би их предао Мајци Господњој. Зато икона нема рама, јер нема границу, јер је прозор у безгранично.

Какве све то има везе с телевизијом? Има, и то онтолошке. Док је домаћи иконлук прозор у рај, телевизијски екран је анти-икона и прозор у хаотични, вртложни и пролазни свет. Док икона човека васпитава за узвишено, телевизија му нуди оно најдоступније чулима, ниско, прљаво, хтонско. Док га икона упозорава да не пушта многе у свој дом, кроз екран му долазе злочинци и лудаци (замислите породично гледање филмова попут Кад јагањци утиху и Ханибал). Човек мисли речима, и пред иконама његова се мисао извија у вербалну и невербалну молитву; телевизија узгаја маштарије и чулне представе. Због тога што се страсти (егоцентрично злоупотребљене човекове животне енергије!) одевају у привлачне чулне слике, православна аскеза се, између осталог, бори и против пасивног фантазирања. Ум навикнут на пасивну рецепцију визуелног, постаје ошамућен и непокретан.

Пошто не зна за „информациону апстиненцију“, човек ТВ-а брзо отупи и почиње да личи на све ТВ-људе. По тупости. Призвана самосвојност утапа се у медиокритетску масу робова медија и нестаје у њој. Губљење времена, леност, расејаност после које покрадена душа осећа тугу и немир, развој снажних осећања и жеља за бацањем у „вир живота“ (али без могућности остварења, јер срећни животи су само с оне стране екрана), то су, из хришћанске перспективе, неке од опасности остајања са четвртастом ТВ-главом на раменима. Нарочито се ове опасности увећавају када се пред изазовом нађу деца.

Деца телевизије

Дани Робер Дифур, професор Универзитета у Паризу, објашњава шта се дешава са телевизијском децом кад их треба школовати. Васпитање здраве имагинације је пресудно. Ако дете не савлада добро симболичке ознаке за време, простор и лица, оно се препушта сликама из спољњег света које продужавају његове маштарије. То јест, по Дифуру, „уместо да се разврстају и повежу у оквиру кумулативног процеса којим субјект овладава и управља, слике могу загосподарити оним ко их прима доводећи га у стање потчињености и зависности“. Тако телевизија „замагљује перцепцију, поспешујући стапање фантазија са стварношћу и доприносећи збрци на равни симболичке функције“. И, додаје Дифур: „Иста та „деца телевизије“ једног дана крећу у школу. Разумљиво је онда зашто многи професори са горчином тврде да пред собом „немају више ђаке“, да та деца „више не слушају“. Она, вероватно, више ни не говоре. Не зато што су постала нема - напротив; али, сусрећу се са огромним тешкоћама када треба да се укључе у било коју врсту расправе, где учесници наизменично узимају улогу онога ко говори и онога ко слуша. У школи таква ситуација подразумева да један учесник (професор) даје исказе засноване на разуму (тј. преноси вишеструка знања нагомилана током многих генерација и стално реактуелизована), док други учесник (ученик) по потреби о њима расправља.

Несумњиво је да велика већина професора настоји, не штедећи труда и често идући преко својих снага, да младима врати њихов статус ђака, а себи улогу наставника. Али, у томе и јесте новонастала промена: пошто су деца онемогућена да постану ученици, и професори се суочавају са све већим препрекама у вршењу свога посла. Током 30 година наводних „демократских“ реформи, надлежни политичари и педагошки стручњаци стално су им понављали како је њихово настојање да поучавају - застарела и превазиђена ствар. Бивши министар за образовање Клод Алегр укорио је професоре саветујући им да одустану од своје архаичне тежње која се, по његовом мишљењу сводила на став да ђаци треба само да ме слушају, јер сам тај који зна. Стога је министар уместо термина „ученик“ увео ширу одредницу „млађи“, тврдећи да млади (...) желе интер-акцију.

У име демократизације школства практично је призната и потврђена чињеница да више нема ученика. Зашто би онда још постојали професори? На основу изјава одговорних лица и стручњака за педагогију, образовни модел који треба да однесе превагу над ранијим, по претпоставци „застарелим“ обрасцем школског система, заправо је телевизијски talk-show, где свако може „демократски“ да изнесе своје мишљење. Тако све постаје ствар интеракције међу субјектима; нема више критичког напора који захтева да напусти властито гледиште у корист других, свеобухватнијих, темељнијих, разложнијих, аргументованијих ставова. Професор који непрекидно подстиче ђаке на критичко размишљање постао је неприхватљива појава. Он је непријатељ против кога се треба борити, јер не поштује становиште „младих“. Многи педагози „објашњавају“ на тај начин насиље које је захватило школе: наиме, „млади“ наводно реагују на недолични професорски ауторитет.

А ако су збиља приморани на насиље и одмеравање односа снага, то је стога што им није омогућено никакво друго решење: већ су формирани тако да избегавају борбу аргументима и мукотрпни пут разложног и критичког мишљења.

Телеманија

Маршал Меклуан, један од најпознатијих савремених истраживача масовне културе, истакао је да ниједно средство комуникације приликом предаје саопштења није неутрално. Поготово када је реч о телевизији којом се, како он вели, „може под контролом држати емоционални климат читавих култура“. Нарочито је велики утицај који телевизија оставља на душе деце и омладине, у коју се упечаћују најразличитији аудио-визуелни садржаји, потоње „архетипске матрице“. Већ поменути Меклуан је у неколико етапа вршио истраживања штете коју „телеманија“ причињава психофизичком развоју најмлађих, а његови закључци су били следећи: 1964: „Телевизијско дете је - инвалид без привилегија“; 1967: „Телевизија делује као ЛСД (једна од најопаснијих халуциногених дрога, прим. аут.): то се не сме дозволити... Било би веома добро када у Америци не би било телевизије“: 1977: „Безопасна доза телевизије препоручљива деци је око нуле... Телевизор демобилише очне мишиће. Зато ТВ-дете не може да чита. То није теорија, него чињеница, коју смо открили и доказали“.

Да Меклуанова упозорења заиста нису претеривање, показује само један ефекат: просечни амерички дечак или девојчица у току узрастања на ТВ екранима виде око 10.000 убистава, што их не само отупљује када је у питању поимање злочина и убиства, чинећи исте „прихватљивим“ деловима стварности, него многе од њих надахњује за слична недела. Нарочито је опасно то што су зло и насиље свој истински култ добили у популарним ТВ серијама и филмовима, где се посматрају као „херојски“ начин живота и делања савременог човека.

На крају стиже компјутер. Зависност од њега може постати смртоносна. Политика је пренела вест да је 12-годишњи дечак из Јекатеринбурга на Уралу умро пошто се у току летњег распуста 2005. преселио у РС клуб, где је играо игрице по 10-12 часова дневно, борећи се против виртуелних чудовишта. Кобног дана, после 12 сати играња, добио је напад сличан епилептичном. Пренет је у дечју болницу, где је констатовано да је изгубио оријентацију у простору и престао да препознаје родитеље. Умро је, после извесног времена, од можданог удара. Лекар Алексеј Сулимов је изјавио да је до свега дошло „услед дуготрајног емотивног стреса код дечака“.

Није случајно Најс Поустмен своју књигу о ТВ-добу назвао Забављајући се до смрти.