Један српски политичар је, прије пет-шест година, изговорио и ове ријечи: "Није тачно да је ова латиница хрватска латиница. То је српска латиница"! Тада сам, у разговору са пријатељима, рекао да је израз "српска латиница" непознат у науци.
Овог пута то чиним послије пажљивог читања Слова о српском језику.
У Слову ми је засметало неколико тврднји. Једно од њих је и слиједеће: "Срби православне вероисповести (у Србији, Црној Гори и Републици Српској, као и у Славонији и Српској Крајини и другде у свету), без обзира на то да ли се служе ијекавском или екавском изговорном варијантом, да ли пишу ћири-лицом или латиницом, свој књижевни језик зову српски књижевни језик".
Друго је ово: "Српски књижевни језик има два равноправна писма: ћирилицу и латиницу. Срби су културни баштиници старословенске писмености и њених азбука, а старословенска глагољица и ћирилица српска су историјска писма. На темељу хиљадугодишње српске и словенске ћириличне писмености, Вук Стефановић Караџић је створио национално фонетско писмо - српску ћирилицу, која је стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета. Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену српску латиницу. Употреба писма није национална диференцијална црта - па је латиница саставни део српске културе".
На овом мјесту треба мало историјске фактографије: српска среднјовјековна цивилизација припада византијском кругу. То значи, првенствено, источном хришћанству и свему што из тога происходи.
Један од темеља српске државе Немањића бијаше свети Сава (Растко Немањић). Сава је, добивши благослов од византијског патријарха и цара, организовао самосталну Српску православну цркву са епископима Србима. Од тада се литургије почеше служити на српском језику, законе и типике писаше српском ћирилицом!
Српска ћирилица већ је миленијумско писмо. Њени далеки очеви су браћа из Солуна, свети Ћирило и Методије. Уредили су словенску ћирилицу на основу грчке азбуке, као глагољицу, па обе важе као архисловенске.
Српска православна црква је сачувала ћирилицу до дана данашњег! Али, од светога Саве не сазида се ниједан манастир ни црква у којој се на фрескама или иконама нешто написа латиницом!
Сви историјски споменици написани српским језиком, писани су искључиво глагољицом и ћирилицом!
А ћирилица је била дипломатско писмо османлијских, угарских и румунских дворова. (Видети ИВ поглавље књиге Радослава М. Грујића "Апологија српског народа у Хрватској и Славонији", Нови Сад, 1909.)
Митрополити и господари црногорски из породице Петровића његовали су ћирилицу као и остале метафоре српске.
Латиница, хрватска латиница, дошла је у српске државе стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, значи послије 1. децембра 1918. године!
Скерлић је учио да су Срби и Хрвати један народ и предлагао да, у име тог јединства, Срби одбаце ћирилицу, а Хрвати ијекавицу.
Хрватска латиница се раширила до Битоља, на пример, на државним двоазбучним печатима! Хрватска је остала оно што је и била - једноазбучна. Посљеднја фирма са ћириличним словима у Загребу, хотел "Београд", одржала се до 1937. године. До тада су је франковци мазали изметом, типичним и поузданим методама хрватске борбе, па је власник морао да промјени азбуку.
Послије стварања тзв. независне државе Хрватске, први проглашени закон је забрањивао српску ћирилицу!
Тако нам историја показа да је хрватска латиница негација српског имена и српске културе: српско име и латиница двије су неспојиве категорије!
У току Другог свјетског рата, на једном тајном састанку врха југословенских комуниста одлучено је да се форсира латиница. О томе нема никаквих поузданих доказа, али поратна пракса то потврђује. Врхунац тога је био оног момента када је љевичарска издавачка кућа Нолит, прва у Србији, штампала књиге етимолошким правописом којим се служе Хрвати.
На Новосадском договору српских и хрватских језичких стручњака 1954. године, један Хрват је рекао како треба сачекати да старе писаће машине буду ислужене да би се могле замијенити новим. То је значило да ћириличне машине треба замијенити латиничним! Ово је спроведено у свим државним установама Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Тако дође до процвата хрватске латинице међу Србима. Латиницу бранише тврђењем да је она "свјетско писмо" или "да је лакша". У издавачким кућама су говорили: "Латиница троши мање хартије"! Када би писац нагласио ћирилицу, издавач би направио болестан израз лица и рекао: "Мислите ли ви на продају књиге"!
Ћирилицу је једино очувала Српска православна црква. Њена издања су само ћирилична, екавска и ијекавска.
Слово о српском језику сам читао много пута и сваки пут остајао код слиједећих ријечи: "Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену српску латиницу". И питао се: Гдје је ту наша српска латинична прошлост? На крају морам да поставим још једно питање: ако је балканска историја показала да је латинизацијом расрбљавано Српство (читај: кроатизовано), шта је онда са тврђењем из Слова о српском језику?
