Pitaš, Teodule, da li je u toku vekova ikada bilo pokušaja u hrišćanskom svetu, izvan manastira, da se obnovi prvobitna hrišćanska komuna iz prvog stoleća? Bilo je teorija dobronamernih ljudi u zapadnoj Evropi, ali nije bilo praktičnih pokušaja, izuzev jednog jedinog. Od teorija najpoznatije su dve: jedna iz Italije a druga iz Engleske. Italijanski filosof Kampenela napisao je knjigu Država sunca, a engleski mislilac Toma Mor napisao je knjigu Utopija. Obe te teorije, inače rado čitane, ostale su samo na hartiji, bez ikakve naročite primene. I, obe su, pored jake hrišćanske tendencije, bile pod uticajem paganskog filosofa Platona.

Praktični pokušaj učinjen je u Rusiji XIX veka. Učinio ga je jedan ruski bojar i veleposednik N. Nepljujev. Zagrejan verom u Hrista i ljubavlju prema siromašnim ljudima, on upotrebi svoje veliko imanje na stvaranje hrišćanskih komuna, ili kinovija po Rusiji. Uspeo je da stvori oko 30 takvih "bratskih komuna" u svojoj otadžbini, većinom po selima, i nekoliko opet u inostranstvu, u Holandiji, Belgiji i drugde. I po ustrojstvu i po molitvenom duhu, poštenju i oduševljenju ta ljudska bratstva najviše su ličila na onu apostolsku komunu u Jerusalimu. Jer ona nisu bila monaška, nego porodična, mešovita. Pokušaj Nepljujeva trajao je nekoliko godina, pa je propao. Niko ga nije ni shvatio ni pomogao, ni carska ni crkvena vlast. Nepljujev je proročki govorio, da ako njegov pokušaj stvaranja hrišćanskog komunizma ne uspe, doćiće u Rusiju neizbežno komunizam bezbožni i nasilni. To se i dogodilo. Istrošivši se i materijalno i fizički ovaj plemeniti hrišćanin umro je očajan na ruševinama svoga dela 1905. godine.

Kod Srba nikada u istoriji nije bilo ni teorije ni praktičnog pokušaja za stvaranje opšteg, narodnog ili državnog komunizma. Nije nikada za to ni bilo potrebe. Od kako su prešli u veru Hristovu, Srbi su spontano, bez naročitih teorija i filosofija, zaveli i usvojili i do naših dana održali Srednji sistem u pogledu materijalnog života ljudi u selu i u gradu. Blagodareći tome Srednjem sistemu srpski narod ne zna u svojoj prošlosti za ekonomske i agrarne ratove, koji su rastrzali Evropu kroz vekove.

Srednji sistem kod Srba sastojao se u tome da postoji lična i kolektivna imovina. Svaki čovek ima svoju ličnu imovinu bilo kao nasleđe, bilo kao tekovinu, a uz to koristi se i kolektivna imovina. Kolektivne imovine postojale su u selu i u gradu. To su bile seoske i gradske utrine. Po selima postojale su prvo familijarne ili džematske utrine, potom seoske pa opštinske utrine. Jedan i isti čovek mogao se koristiti i džematskom i seoskom i opštinskom utrinom. Još se mogao koristiti i četvrtom kolektivnom svojinom, a to su bile državne utrine i šume.

Uz to je po selima postojala i koševska hrana. Seoski koševi kakve smo mi zapamtili, bili su ogromni, mnogo veći nego koševi najvećeg gazde u selu, i bilo ih je ne jedan nego nekoliko. Razrezom skupljana je hrana o jeseni od svih imućnijih seljaka i time su koševi punjeni. Idućeg proleća jer – proleće je najteže za siromašnog seljaka – iz tih koševa uzimalo se i delilo onima koji nemaju hranu. Što bi preteklo s tim se raspolagalo ovako: Ako bi godina ponela berićetom, pretek bi se prodavao u korist nove koševske hrane, a ako bi se videlo da će letina obmanuti, onda bi se žito u koševima čuvalo za ishranu onih koji nemaju. To je bio srpski seoski sistem.

Po gradovima pak bili su esnafi. Svaki esnaf je imao svoju pokretnu i nepokretnu imovinu i svoje esnafske kase. Prihodom od te imovine izdržavala se sirotinja dotičnog esnafa. Uzmimo za primer abadžijski esnaf. Taj esnaf je imao svoju nepokretnu i pokretnu imovinu. Ako bi se neki član toga esnafa razboleo ili ako bi imovno posrnuo, pomagan je iz esnafskog prihoda po rešenju uprave ensafske. Ako bi umro u siromaštini a ostavio decu, esnafska uprava je bila dužna postarati se da ta deca izuče zanat, da se održe i izdrže dok ne dođu do majstorskog prava. A kad stignu do majstorskog prava, esnaf ih je pozajmicom pomagao da otpočnu svoju radnju. Ako bi esnaf bio slab, da svoju sirotinju izdrži i održi, pomagat je od gradske opštine. A uz to još ne treba zaboraviti, da je postojala i gradska utrina, gde je svaki građanin mogao napasati svoje krave ili koze, koje su čuvali opšti čobani za sve. Odgonili ih na pašu i vraćali na mužu. Ne zaboravi, Teodule, da je svaki imućniji esnaflija testamentom ostavljao celu imovinu, ako nije imao dece, ili deo svoje imovine svome esnafu u svrhu izdržavanja siromašnih esnaflija.

Ovakav ekonomski stroj kod Srba bio je prožet skroz duhom hrišćanske čovečnosti i uzajamne ljudske odgovornosti, po savesti a ne po spoljašnjoj sili i pritisku. I pri takvom stroju svaki se čovek osećao slobodnim čovekom a ne robom. Jer je postojala individualna i kolektivna svojina. Onaj ko je izgubio svu ličnu svojinu, bilo zbog nekog svog poroka ili neveštine, ipak je imao oslonca u kolektivnoj svojini. Nije otsecan od ljudskog duštva, niti se osećao bespomoćan i izlišan. Pomognut koletkivnom imovinom, on je uvek živeo nadom, da će moći doći i do lične imovine. Za kartele bogataša nije se znalo, niti za glad siromaha. Moram ti reći, da je Srbin uvek prezirao čoveka koji nema ništa, ma da ga je pomagao i hranio. Prezirao je onoga, koji nije imao ništa, a mrzeo je onoga ko ima suviše. To je srpska crta karaktera od vajkada.

Još ti moram reći, da je post kod Srba bio značajan ekonomski faktor. Post kao uzdržljivost od jela čeličio je karakter i u isto vreme značio štednju. A post je od Boga zapoveđen, kao uslov spasenja. Zato je Bog blagosiljao narod koji je postio. Ljudi koji su zapamtili patrijarhalno vreme kod Srba, mogu posvedočiti, da je u to vreme narod sa manje bio sitiji i zadovoljniji nego u naše vreme sa mnogo više, ali bez posta. Hrana koja je mogla biti dovoljna za trideset lica kad se postilo, danas je jedva dovoljna za deset lica. Ipak su onih trideset bili zdraviji i snažniji i zadovoljniji, nego ovih deset u naše vreme. Tako je Bog blagosiljao naše pretke zbog posta. A s nama koji ne postimo biva ono što je rečeno Jevrejima: Ješćete ali se nećete nasititi".

Velike porodične zadruge kod Srba bile su u stvari male hrišćanske komune. Zajednička je bila imovina, zajednički krug, zajednička trpeza, zajednička molitva. Sloga i jedinstvo u tim zadrugama nisu se održavali samo krvnim srodstvom. Postojao je još jedan činilac važniji od krvi, pa kad je ovaj činilac oslabio, krv nije bila u stanju da održi jedinstvo zadruge ni da spreči raspad tih divnih porodičnih komuna. To je onaj isti činilac, koji je bez obzira na krv, držao i onu prvu hrišćansku komunu u Jerusalimu.

Taj moćni činilac jeste hrišćanska vera i hrišćanska moralnost. Strah od Boga i stid od ljudi. Vizija nebeskog sveta i svest o bliskoj smrti, koja je značila ne svršetak života za navek, nego početak jednog novog života, zavisnog od ljudskih dela na zemlji. Kada je taj činilac oslabio, onda se u zadrugama pojavila ona dva poznata zla, koja od uvek podgrizaju i ruše svaku ljudsku zajednicu; nepoštenje i nepoverenje. Skoro sto godina opirale su se srpske porodične zadruge te male crkve, male hrišćanske komune da ih ona dva crva ne razore. No malo po malo pa su podlegle, a ostale su u sećanju naroda kao slatka vilinska priča, koja se sa bolom priča i prepričava.

O MOGUĆNOSTI OBNOVLjENjA SREDNjEG SISTEMA

Pitaš, Teodule, da li bi se kod Srba mogao obnoviti Srednji sistem? Kamo sreće da se obnovi! Srbija bi u tom slučaju bila ugled ostalim zemljama. Ona je to trebala da bude i sada shodno vekovnoj tradiciji svoga Srednjeg sistema i shodno svojoj herojskoj i hrišćanskoj istoriji. Ali su je unazadili njeni rođeni sinovi, školovani po narodima ekstremnih ekonomskih teorija i praksa, koje su vladale u stranim narodima. A ti ekstremi vladali su tamo samo zato, što kod tih naroda nije bilo Srednjeg sistema. To nisu shvatili srpski sinovi, školovani na strani o znoju ili svojih roditelja ili svoga nroda, da bi mu pomogli a ne odmogli. Međutim, oni su pri povratku u svoju zemlju odmogli a nisu pomogli, upropastili su, a nisu sačuvali.

Podništili su veru i moral, to jest one temelje na kojima je narod srpski spontano, bez revolucija i nasilja, izgradio bio svoj ekonomski i materijalni sistem života. Da bi postigli svoje trenutne vlastoljubive i sebične ciljeve oni su u partijskoj zaslepljenosti davali skupo za jevtino, i veliko za malo i vekovne narodne tvorevine upropašćavali tako reći za čanak sočiva. Tako su oni kao glavni krivci pred Bogom i istorijom, primili odgovornost za propast kolektivne narodne imovine i u selu i u gradu, za zauzeće i podelu utrina, za pad i propast esnafa, za isčeznuće koševske hrane i za rasulo zadružnog života kod Srba. Glasaj za mene pa zauzmi koliko hoćeš utrine". Ili: Glasaj za mene, ne slušaj starešinu zadruge". Tako su agitovali ne mareći za propast ni utrine ni zadruge.

Srednji sistem kod Srba, oproban vekovima i osvećen verom i tradicijom, branio je, i do sada odbranio, srpski narod od dva svetska zla: od kartelske plutokratije i nasilnog komunizma, a to znači od dva ropstva od robovanja čoveka čoveku i od robovanja čoveka državi. Od ova dva robovanja ne zna se koje je strašnije i nedostojnije čoveka. Hristos se ponižava u oba slučaja i ličnost čoveka gnječi se i uništava u oba slučaja. Pri Srpskom srednjem sistemu pak plutokratija je bila nemoguća a nasilan komunizam nepotreban i bezuzročan.

Mi kao hrišćani treba da verujemo u mogućnost svakog dobra, pa naravno i u mogućnost obnavljanja Srednjeg sistema kod Srba. Potrebna je samo dobra volja, širokogrudost i ljubav prema narodu. Kad se ovo ima, lako je naći način, da se pored lične imovine svakog pojedinca ustanovi i kolektivna imovina u selu i u gradu. To može izvesti i državna vlast pomoću opštih državnih sredstava. Ali bi nesravnjeno bolje bilo kad bi to učinili sami imućni ljudi svojom inicijativom, slično onim imućnijim ljudima u Jerusalimu, koji svojom inicijativom i dobrom voljom priložiše svoja imanja i staviše pred noge apostolima, radi opšteg dobra svih vernih.

O ti karteli bogataški! Karteli za sticanje, i neograničenost sticanja lične imovine! Zamisli, kad bi se oni obrnuli u kartele za pomoć narodu, za davanje mesto uzimanja, za ustanovljenje zajedničke imovine, za obnovljenje Srednjeg sistema. Učinili bi dobro ne samo svome narodu nego i sebi i narodu. Njihov bezradosni život ispunio bi se radošću od davanja, od pomaganja i stvaranja. Njihova deca nebi se razvratila još u cvetu mladosti od prekomernog bogatstva i propala moralno i zdravstveno, osramotivši ime svojih trudoljubivih roditelja.

Do juče, tako reći, Srbi nisu mogli zamisliti čoveka bez lične imovine. Ali isto tako nisu mogli zamisliti ni jedno selo ili grad, ili stalež ili esnaf bez zajedničke imovine. Kod nas su i javne ustanove imale svoju imovinu: i crkve, i škole, i bolnice, pa čak i kasarne. Tim se izražava domaćinski duh srpskoga naroda. Kod Srba je i javna ustanova pravna ličnost, što nije slučaj, recimo kod Amerikanaca. Čim je "ličnost" ustanova treba da ima i svoju imovinu. Teško je Srbinu zamisliti ličnost bez imovine.

Ja spomenuh domaćinski duh kod Srba. Mogu ti reći da je nepokvaren Srbin najbolji domaćin u svetu. On je konstruktivan, domaćinskog duha ne samo u pogledu svojih kuća i svoje imovine to bi bilo malo, nego i u pogledu zajedničke kuće i opšte imovine. Taj domaćinski duh mi smo nasledili od Svetoga Save Nemanjića. Aj, taj naš Sveti Sava! Tri puta ga treba posvetiti a ne jedanput. Takvoga domaćina u svetu nije bilo. Domaćinski on je uređivao i manastir Hilendar, domaćinski pomagao Svetu Goru, domaćinski brinuo se o Bugarskoj i Ruskoj crkvi, domaćinski uređivao srpsku državu, i prosvetio i selo i grad, i svaki privatni dom u koji je ulazio. Legende o njegovoj domaćinskoj delatnosti svuda po narodu, i među seljacima i u gradskim esnafima, ni malo nisu preterane. Mnoga sela mole mu se i sada za stoku, što pokazuje, da je i o stoci mislio. Mnogi zanatski esnafi i do danas slave ga kao svoga zaštitnika, što svedoči, da je domaćinski brinuo i o esnafima.

Taj svetosavski domaćinski duh najsjajnija je karakteristika srpskoga naroda. I u ropstvu, i u izgnanstvu, i u sužanjstvu, Srbin je umeo da pokaže i ispolji svoj domaćinski duh i da zadivi strance. A taj domaćinski duh jeste u stvari jevanđelski, duh Hrista Spasitelja, najidealnijeg i najrealnijeg domaćina za koga zna istorija čovečanstva.

S tim domaćinskim duhom a s Božjom pomoći mi Srbi ćemo skućiti kako valja i svoju kuću po našem tradicionalnom Srpskom sistemu i pomoći i drugim da skuće svoju. Nikada Srbin nije voleo ni jednu krajnost, nego je od vajkada voleo da korača sredinom ulice. Srbinom Srednji sistem predstavlja mudrost, sigurnost i mir. I ruski komunisti u početku tvrdoglavi ekstremisti počeli su da ublažavaju svoju krajnost i prilaze sredini puta. Život ih je naučio. Život je život. Kao bujna reka što negde produbi jednu obalu a drugu oplića, pa onda produbi drugu obalu a prvu oplića u – oba slučaja neprijatna pojava za gledaoca – dok najzad ne produbi sredinu korita i ne poteče normalnim tokom. Mi ni malo ne sumnjamo, da će na kraju i Rusi prihvatiti Srpski Srednji sistem kao najnormalniji i najcelishodniji. Jer će uvideti da se samo pri Srednjem sistemu mogu mali ljudi spasti od bede i održati sloboda i svetinja ličnosti svakoga čoveka.

Srednji sistem kod Srba moćno je bio pomognut srpskim verskim običajima. Slično agapijama prvog hrišćanskog veka. Srbi postavljaju trpezu o krštenju, o venčanju, o slavi i preslavi, o seoskim zavetinama, o litijama i motlitvama, o esnafskim i društvenim slavama, i kada daju mnoga podušja za umrle. Za trpezu se stavlja svaki gost, znan ili neznan, i svaki se dočekuje sa poštovanjem i ugošćuje sa ljubavlju. Daju se darovi, deli se milostinja i pune se torbe onih koji su najsiromašniji. A kao najsiromašniji važili su u glavnom Cigani. Postala je uzrečica: "U Ciganke crn obraz, ali puna torba". Nikad u Srbiji ni Ciganin nije umro gladan.

Ovi stari i pravi hrišćanski običaji služili su u Srpskom narodu Srednjem sistemu kao sveža bratska atmosfera, koju su ljudi disali i osećali se braćom. To nisu neki običaji slučajni i beznačajni, nego su to najlepši izrazi najdubljeg smisla Hristove vere u svima važnijim momentima ljudskog života, od rođenja do smrti, pa čak i posle smrti. Oni koji ruše i kvare te srpske običaje, ravni su onima, koji ruše i kvare Srpski Srednji sistem i truju atmosferu bratstva među ljudima. Ovi neprijatelji srpskog naroda zaboravljaju ili nikad nisu ni znali jedinstveni fenomen u srpskoj istoriji, na ime, da u njoj nije bilo ni seljačkih ni ekonomskih, ni agrarnih ratova, nigde i nikada. dok su ti ratovi satirali zapadne zarode, koji su živeli krajnostima i koji nisu znali za Srednji sistem.

O Teodule, kad bi Srbi hteli slušati tebe i mene, mi bi im mogli pružiti ovaj savet i zavet: Srbi, istorija vaša slavnija je od istorije mnogih naroda brojno većih. No ta vaša istorija nije slavna samo zbog ogromnog broja junaka, svetitelja i mučenika za krst časni i slobodu zlatnu, niti je slavna jedino zbog mnogih megdana u odbrani Balkana, Evrope i Hrišćanstva. Ne, nego je ona slavna i zbog mnogih jedinstvenih odlika pravde i čovečnosti u pogledu unutarnjih odnosa čoveka prema čoveku. Zapamtite, Srbi, da vam Srednji sistem u pogledu imovinskom i ekonomskom krasi vašu istoriju ne manje nego slava Kosovska i slava Karađorđevog Ustanka. Zato se ravnajte prema tome, i ne obzirite se levo i desno. Jer ćete se uzalud obzirati. Nećete naći naroda ni na blizu ni na daleko, koji je razumnije uredio bio svoj život u svakom pogledu, pa i u ovom materijalnom. U nekoliko si, srpski narode, kao zavaran i obmanut odstupio od ovoga sopstvenog sistema, od Srednjeg sistema. Vraćaj se što pre domu. Tvoja budućnost, tvoj spas i tvoja slava među narodima Božjim na zemlji, zavisi od toga, da li ćeš se ti u pobožnom duhu svojih predaka vratiti svome Srednjem sistemu. Neka ti je Bog na pomoći, i Sveci tvoji koje slaviš. I neka te Gospod Bog blagoslovi.