Kako ce se ponašati Rusija tokom pregovora o Kosmetu i kako su dvojice najvecih ruskih pisaca gledali na "istocno pitanje"
KAKO JE DOSTOJEVSKI NAPAO TOLSTOJA ZBOG
RAVNODUŠNOSTI PREMA SRBIMA
@ Stefan GRUBAC

Danas, kada Srbija bije još jednu bitku – nadajmo se, bez oružja – za Kosovo i Metohiju, i kada ce se u tu bitku, na ovaj ili onaj nacin, svakako umešati najmocniji "faktori", i kada u svetu nema ozbiljnijeg analiticara koji se tim problemom ne bavi – svakako, zbog njegove specificnosti: prvi put se raspravlja da li jedna nacionalna manjina može da se otcepi od jedne države, iako ta nacionalna manjina svoju maticnu državu (Albaniju) vec ima, u našoj javnosti se i tiho i glasno postavlja pitanje - kako ce se ponašati Rusija?
Pitanje, dabome, ima više dimenzija: od (ne)ravnodušnosti krvne i verske brace, što je figuriralo u svim vremenima, do one prakticno politicke i konkretne – da li ovoga puta Moskva mora da zalegne više nego ikad, jer kockice na politickoj mapi kažu da bi (ovoga puta) Moskva mogla i morala da pomogne više nego ikad, buduci da bi, pomažuci Srbiji, direktno pomogla samoj sebi, jer – Cecenija je rusko Kosovo. Dakle, princip koji bi lagano mogao da krene prema Ceceniji, svakako pre nego prema dva miliona Madara u Rumuniji, Baskima u Španiji i Francuskoj, Južnom Tirolu ili Korzici. No, ovoga puta, mi cemo se malo skloniti od glavne politicke scene, i zaviriti u politicke misli dvojice najvecih pisaca koje je Rusija dala, Fjodora Dostojevskog i Lava Tolstoja.
Dakle, u politickoj kuhinji Evrope i Rusije, to je vreme kad vec uveliko kljuca famozno "istocno pitanje", Fjodor Dostojevski pored svojih velikih literarnih dela piše i objavljuje i svoj "Dnevnik", a Lav Tolstoj uveliko uživa u slavi "Ane Karenjine". Dostojevski analizira novi roman Lava Nikolajevica i nalazi da je veliki pisac, ni manje ni više, nego neobjašnjivo ravnodušan prema "krvnoj i verskoj braci" Srbima, odnosno balkanskim Slovenima. U eseju od trideset i šest stranica (knjižnog) formata, vec u svom uvodu Dostojevski fiksira "omiljenog junaka autora" – Levina, te ubrzo zapaža i konstatuje "...pisac donekle iznosi svoje licno mišljenje o našoj današnjoj ruskoj stvarnosti, to je jasno svakome ko procita njegovo izvanredno delo. Na taj nacin, sudeci o Levinu koji ne postoji, mi cemo stvarno suditi o gledištu jednoga od najznacajnijih savremenih ruskih ljudi na tekuce ruske pojave. A to je vec veoma ozbiljan predmet rasudivanja", upozorava Dostojevski, i nastavlja: "To gledište VELIKOG RUSKOG PISCA (dakle, Tolstoja) o stvari koja interesuje sve Ruse, i koja znaci sveopšti nacionalni pokret Rusa, za poslednje dve godine, u smislu 'istocnoga pitanja' – to gledište dolazi do tacnog i konacnog izraza baš u tom osmom i konacnom delu njegova romana".
"Koliko sam ja mogao razumeti – veli Dostojevski – suštinu toga gledišta, ono se sastoji u sledecem: da sav taj nacionalni pokret u korist balkanskih Slovena naš narod ne odobrava i cak ne razume... Na taj nacin, udario je u otcepljenje i razmimoišao se sa ogromnom vecinom ruskih ljudi..."
Dostojevski sasvim direktno "pogada" Lava Nikolajevica "Primeticu još: mnogi tvrde, pa cak i ja jasno vidim (kao što sam vec naveo), da pisac preko Levina umnogome izlaže svoja licna ubedenja i gledišta, stavljajuci ih silom u usta Levinu – i tako ponekad žrtvuje tome umetnicku vrednost dela".
Pre nego što ce preci na duboku analizu i ubitacnu polemiku, Fjodor Mihajlovic kao da pravi predah, pa kaže: "Jest, ocekivao sam drugo... Literarno delo o kojem je rec, i preko koga sam dosad prelazio cutke, nije za mene samo literarno delo, vec nacionalno delo; jedan fakat sasvim drugoga znacaja... Moja su ubedenja umnogome cisto slovenofilska. Slovenofilstvo oznacuje težnju da se oslobode i ujedine svi Sloveni pod vrhovnim nacelom Rusije – pod nacelom koje možda nije baš strogo politicko. Slovenofilstvo, sem ujedinjenja svih Slovena pod vodstvom Rusije, oznacava još i duhovni savez svih onih koji veruju da ce velika naša Rusija, na celu svih ujedinjenih Slovena, reci svetu, evropskom stanovništvu i evropskoj civilizaciji, svoju novu i zdravu rec koju svet još nije cuo".
Analizujuci naširoko i naduboko lik Levina (Tolstoja) Dostojevski mu najviše zamera što za sebe govori da je on "narod", te iscrpnom argumentacijom dokazuje da ni Levin (dakle Tolstoj) niti iko ne sme za sebe da kaže da je narod. Dostojevski naprosto "grmi" u svom "Dnevniku": "...on dokazuje da ruski narod uopšte ne oseca ono što mogu da osete ljudi uopšte; on na najsamovlasniji nacin ruši narodnu dušu, pa još pored toga izjavljuje da ne oseca nikakvo sažaljenje prema ljudskim patnjama. Izjavljuje da 'ne postoji neki neposredan osecaj za potištene Srbe, niti može postojati' – to jest, ne samo da ga nema on, nego da ga nemaju ni Rusi uopšte, jer kako je rekao, on je narod... Suviše jevtino cene ta gospoda ruski narod! Uostalom, to su ocenjivaci – na stari nacin", zakljucuje Dostojevski.
Nadalje, autor "Zlocina i kazne" navodi i citira one delove "Ane Karenjine" koji nedvosmisleno potvrduju upravo ono što je on video u romanu Tolstoja, kao, na primer, i oponentne Levinu (Tolstoju), ali izvedene na scenu da bi on, Levin (dakle, Tolstoj) trijumfovao. "Po mome mišljenju – rece Levin koji je vec poceo da se uzbuduje – to znaci da ce se u narodu od osamdeset miliona naci uvek ne stotine kao sad, nego i desetine hiljada ljudi koji su izgubili društveni položaj, koji su besposlicari, koji su uvek spremni da stupe u bandu Pugacova, i idu u Kinu ili u Srbiju?" Levinu odgovara Sergej Ivanovic: "Ja ti kažem, nisu to stotine, niti besposleni ljudi, nego najbolji predstavnici naroda. A dobrovoljni prilozi? Tu otvoreno sav narod izražava svoju volju".
Dostojevski prelazi na novi deo svoga teksta gde ce uciniti sve da sruši argumentaciju Levina (Tolstoja), te daje medunaslov: "O ODLICNOM POZNAVANJU GLAVNE SUŠTINE ISTOCNOG PITANJA OD STRANE NEOBRAZOVANOG RUSKOG NARODA", a istice dobrotu i pobožnost ruskog naroda, te njegove legende o "božanskim stvarima" koje se prenose sa kolena na koleno. "I time se – kaže Dostojevski – može objasniti zagonetka o svesti prošlogodišnjeg pokreta u našem narodu u korist brace Slovena. Zaista naš narod o tim Slovenima nije gotovo ništa znao... nego je onako uzgredno cuo da postoje nekakvi Srbi... ali zato, naš narod, gotovo sav ili u velikoj vecini, cuo je i zna da postoje pravoslavni hrišcani koji su pod jarmom Muhameda... Ali glavno nije u tome – nastavlja Dostojevski – (nego) Levin (Tolstoj) uverava da neposredno osecanje za tlacene Slovene ne postoji, niti ga može biti. Kad mu se odgovori da je narod cuo o patnjama svoje brace i progovorio, on (Levin) odgovara: "Možda, ali ja to ne vidim; ja sam sam narod, i ja to ne osecam". To jest, samilost ne oseca – jetko nastavnja Fjodoro Mihajlovic i kaže: "To je psihološki zanimljivo".
Najposle, Dostojevski na kraju svoga teksta ispoljava svu svoju gorcinu prema Tolstoju zbog njegovog odnosa prema Srbima, odnosono balkanskim Slovenima, "jednovercima" kako to cesto zapisuje autor "Brace Karamazovih", i sasvim otvoreno porucuje autoru "Ane Karenjine":
"Ljudi kao što je pisac 'Ane Karenjine', to su ucitelji društva, naši ucitelji, a mi smo njihovi ucenici. Ali, cemu nas oni uce?"
Tako je , dakle, pisao Fjodor Mihajlovic Dostojevski, a život ce udesiti da glavni junak "Ane Karenjine", Vronski, pogine u Srbiji, nedaleko od Niša, pod svojim pravim imenom, to jest pukovnik Rajevski. Na mestu njegove pogibije ima jedna lepa crkva. I ove godine, samo retki su, sa ruskim ambasadorom, otišli da se poklone senima pukovnika Rajevskog.Samo jedne dnevne novine donele su vest u dnu strane.

Svedok