Однос Цркве и државе у Византији

Аутор: Бојан Вићeнтић

Питање односа Цркве и државе у Византији је не само једна од најзначајнијих тема у проучавању византијске историје, већ је ствар која се и у наше време мора пажљиво прегледати, с обзиром на нерешено питање односа Цркве и државе у нашој земљи данас. Искуства из прошлости су више него драгоцена у ово време када се воде научне расправе и имају опречна (понекад и веома радикална) мишљења о месту Цркве у државном животу.

Када се говори о везама Цркве и државе у Византији, не сме се губити из вида да је тај однос дуго времена изграђиван и да је прошао кроз више фаза, као и византијска држава у свом развоју уопште. Наиме, управо је недовољно узимање у обзир значаја и доказне моћи одређених историјских података, непотпуно сагледавање историјског развоја и промена у византијском свету и пренебрегавање разлике у времену, било извор великих грешака у сагледавању односа Цркве и државе у Византији. Највећа, и дуго присутна заблуда (нарочито присутна у западној науци) јесте гледање Цркве као само једног од делова византијске државе, који је потпуно потчињен вољи цара. Ова теорија о потчињености Цркве владару (названа ''царопапизам'') темељи се на извесним појавама из времена ране Византије и нарочито цара Јустинијана када се често дешавало да цар узима учешће у црквеним пословима и доноси одлуке. У оваквом начину размишљање губи се из вида чињеница да је државни поредак хришћанске Византије наслеђен од Римског царства, и то је поредак који су стварали прво цар - незнабожац Диоклецијан, а потом Константин Велики, који је стајао на граници старог и новог Рима, паганства и хришћанства. По својој државној свести Византинци су заувек остали Римљани (себе су и називали Римљанима), али су духовно били Грци и пре свега хришћани. Као и њихови поданици, и византијски цареви су се осећали као наследници царева старог Рима, а у Римској државној идеологији цар је био врховни судија, војсковођа и што је најважније првосвештеник (PONTIFEX MAXIMUS). Култ генија божанског цара био је у старом Риму државна религија, и цару је био подређен и верски живот поданика. Титула PONTIFEX MAXIMUS укинута је пола века после христинизације царства, али се представа о првосвештеничком карактеру царске власти одржала и даље. На саборима у V и VI веку цар се дочекује узвицима ''цар и првосвештеник''. До VII века цареви сазивају саборе и њима руководе. Константин Велики је сазвао I васељенски сабор и руководио његовим радом, а његов син Констанције (иначе Аријанац) рекао је да његове одлуке и жеље морају имати снагу канона. По неким изворима, Теодосије Велики је на II сабору лично осудио и поцепао списе који деле Свету Тројицу, а похвалио је оне који бране једносуштност.

Цар Зенон својим ''хенотиконом'' поданицима прописује како треба да верују. Ираклије је објавио ''уредбу'' (''Ектесис''), Констанс II ''образац'' (''типос''). Врхунац потчињености Цркве царској власти био је у време Јустинијана, а сам цар је узимао веома активно учешће у решавањима црквених питања, издавши између осталог и едикт са десет анатема против Оригена. На сабору у Цариграду 536. Јустинијан је имао важну, па и одлучујућу улогу. Под утиском ових остатака римских схватања, створена је слика о власти цара над Црквом, а ''цезаропапизам'' је сматран одликом источног и византијског погледа на свет. Не само да је овај римски идеал нестао у средњем веку, већ у раним вековима хришћанства он живи и на Западу. Тако папа Лав I пише цару Лаву да му је царска власт поверена не само ради управљања светом већ нарочито ради заштите Цркве. Такође, овај вид односа Цркве и државе који налазимо у средњем веку, зачет је у рановизантијско доба, када се чују чести протести против сматрања верског живота само делом државног живота подређеног цару. Св. Атанасије Велики, Св. Јован Златоусти и многи други црквени оци захтевају јасно раздвајање световне и духовне власти, и наступају као весници нове за антички свет непознате идеје о посебности верског живота. Преломно доба за победу хришћанског над античким схватањем  био је VII век. Тада је Св. Максим Исповедник одлучно бранио независност Цркве од царске власти. По његовим речима, цар треба да штити Цркву али да се као световњак не меша у црквене ствари које не разуме, јер цар ''не подиже свете дарове ускличући ''Светиње Светима'', не врши тајну крштења, не миропомазује, не рукополаже и не поставља епископе, презвитере и ђаконе''. VII век је и време када се Византија из темеља мења, долази ново доба у државном и културном животу, а промене настају и у односима Цркве и државе. Почиње византијско-хришћански средњи век. У VIII веку, под јеретичким царевима - иконоборцима дешава се нови покушај потчињавања Цркве цару. Иконоборачки цареви су тежили да насилно искорене поштовање икона. Лав III жели да га зову царем и просветитељем. Али црквени оци су се одлучно успротивили, бранећи став да ''цареви треба да управљају државом а да је Црква у надлежности пастира и учитеља'' (Св.Јован Дамаскин) и ''да црквена питања треба решавати на сабору јерарха а цару је поверено управљање спољашњим пословима'' (Св.Теодор Студит). Свети игуман Студитског манастира још каже да ''јерарси решавају о свему што се односи на догму и веру, а цар их мора слушати и никако не сме да насрне на њихово достојанство''. Борба око икона завршена је великом победом Цркве. После иконоборачког сукоба однос Цркве и државе је био сасвим другачији него у рановизантијско доба. Долази до успостављања равнотеже, па и диархије између цара и цариградског патријарха. Цариградска патријаршија је постепено, и дуготрајно стицала свој значај, да би цариградски патријарх, услед арабљанске најезде у VI веку и пада три источне патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), остао једини релевантни јерарх на истоку. Од VII века почиње и убрзано размимоилжење са латинским Западом, посебно Римом. На тај начин је нестао идеал црквене пентрахије (пет патријаршија) и византијска црква је имала само једног патријарха, који је био у средишту целокупног црквеног живота. Цар је у новом односу задржао неке симболичне црквене повластице (могао је улазити у олтар, на дан крунисања се причешћивао са клиром из пехара, носио је свећу испред светих дарова на великом входу итд.). Византијски црквено-државни организам захтевао је раздвојено руководство двеју личности, цара и патријарха, а такво уређење се установило у средњеве-ковној Византији. Најпотпунији израз оно је нашло у законодавном  споменику из краја IX века "Епанагоги". У овом спису су царство и свештенство дефинисани по аналогији са људским организмом, који се састоји од тела и душе. Набрајају се обавезе и задаци, као и права  световног и духовног поглавара.

Тумачење грађанског права је у надлежности цара, а тумачење догми, учења светих отаца и одлука сабора су посао патријарха. Списом се захтева равноправност поглавара духовне и световне власти где нико није потчињен. Доктрина "Епанагоге" је била знатним делом припремљена црквено-политичким идејама које су за време иконоборачке кризе надахњивале православну страну. "Епанагога" није усамљена, епизодна појава у Византији, она је имала своју припремну историју и дуготрајан утицај у каснијем периоду. Призивали су је и цареви, а патријарси су се на њу често позивали. Један од најистакнутијих византијских царева X века, Јован Цимискије говорио је: "У овоме животу ја знам две врсте власти - свештенство и царство. Првоме је Творац света поверио бригу о душама, другоме-управљање телом. Ако су обе стране неповређене, онда у свету влада благостање". До сукоба је, ипак, долазило и касније, али никад није дошло до потчињавања Цркве држави, или обратно. Тако је патријарх Никола Мистик устао против четвртог брака цара Лава VI, и био збачен са патријаршијског престола, али је однео моралну победу.

Патријарх Полиеукт је забранио Јовану Цимискију улазак у цркву ради крунисања, јер је Цимискије на престо дошао после убиства цара Нићифора Фоке. Јован Цимискије је прво морао издржати покајничке казне, па се тек онда могао крунисати. Са друге стране, цар Нићифор Фока је својевремено забранио оснивање нових манастира и отежао ширење црквених поседа, али су те мере учврстиле Цркву економски. Примера има још, али оно што је важно јесте да ови догађаји нису имали за циљ постизање превласти, већ исправљање неких грешака. Примери успешне сарадње и заједништва су исто тако бројни, и потврђују византијски идеал нераздруживог савеза Цркве и државе. Цар је био заштитник Цркве а патријарх царев саветник. Сарадња Цркве и државе била је тесна и стална и била је (уз повремене сукобе) слика симфоније - сагласја Цркве и државе.

Византијски пример и друга искуства из историје су због тога данас драгоцена, јер показују како се могу средити односи два засебна, али тесно повезана тела. Црква не жели да буде свевладајућа, али треба да буде свеприсутна, због општег добра.

Projekat Rastko