Владика Атанасије: Нове муке нађу нове силе

Из интервјуа епископа Атанасија Јефтића крагујевачкој ТВ Канал 9. Сабили су нам обе ноге у једну ципелу, И то тесну. Али то нас јача, јер нас Бог воли...

Његово преосвештенство епископ Атанасије Јевтић гостовао је 3. децембра на локалној телевизији "Канал 9". Два часа колико је епископ Атанасије говорио пред камерама, није било довољно да одговори на бројна питања која су грађани Крагујевца постављали, а снимак емисије накнадно ће реемитовати 11 телевизијских кућа у Србији. Његово преосвештенство епископ Атанасије, последњи пут пред телевизијским камерама био је 1992. године, када је гостовао на "Студију Б". "Глас" преноси само део разговора.

Да ли смо сведоци повратка Срба православљу и својим духовним коренима. Како Ви видите садашње стање српског народа?
- Јесте српски народ био 60 година окупиран, споља, од комуниста, безбожника, атеиста, али и унутра офанзивом јавног атеизма. Ни сада није у бољем положају с те стране. Међутим, тешко је борити се против онога што је Божије у човеку. Наш народ је прошао то искушење и није подлегао. Јесу многи подлегли, као што је било у време тешког ропства турскога - један број је подлегао исламу, били су тешки притисци, после је био притисак римокатолицизма, а сад је притисак секташтва, пре свега форсираног од Америке, да људе отуђи од онога што су били и што представља идентитет српскога народа - а то је његова хришћанска православна вера и његово светосавско предање. Међутим, није успела та атеизација. Кад је почело мало слободније да се омладина буди, они су се страшно уплашили као да су комунисти имали монопол над слободоумљем. Сећам се - осамдесетих година постављало се питање како то омладина долази у цркву, па то је снобизам. Сећам се када је овај несрећни Тијанић објавио текст "Повратак богова" да исмеје повратак омладине цркви. Буђење народа јесте у ствари обнављање. Није то, како говоре данас, патријархално, конзервативно. Све су то слогани јефтини. Напредно, модерно није све добро. Не једе се све што лети. И старо, и патријархално, и традиционално, и предањско није само по себи лоше. Повратак људи вери, цркви и Богу је нормална појава. Историјски гледано, то таласање је стално слабљење вере, раст вере, слабљење морала, раст морала, декаденција и развој, напредак људи, људског друштва, људског морала, човечности пре свега. Ми смо сведоци буђења нашег народа после шездесет година једне тешке тираније. Али, не може се народу продати рог за свећу. Не може се народу продати јефтино европејство, јефтино американство, јевтини модернизам, мондијализам, не што је он сам по себи лош, већ - какав садржај има. Која Европа, који савремени свет! Који модерни свет, који универзализам или мондијализам! Да видимо шта то значи, какав садржај има. Ми нисмо народ тако јефтин, тако плитак, ми хоћемо да окусимо, да пробамо, да видимо. Многи се заведу, понесу, али имамо ону снагу, духовне резерве, трезвеност која то полако проверава. Имам пуно поверење у народ. Многи презиру народ, међутим, народ је још здрав. Здрава нам је земља, здрав нам је ваздух, здрава нам је вода, здрава нам је храна. Ако будемо наставили, како нам намећу, да примамо храну холандску, америчку, остаћемо оштећени за изворност, за чистоту, за здравље... Сећам се дивног Бранка В. Радичевића, Чачанина, кад је говорио: "Људи ја волим цивилизацију, али више волим печено јагње, него јагње у пилули цивилизацијској." Хоћу да кажем - наша јела, наша кухиња, наш домаћински дух, наша комуникативност, макар да је често скупа, макар да је често свадљива, раздорна међусобно, ипак је боља него умртвљеност, уштогљено друштво каква је Шведска... Ја сам био у Шведској, био сам у Швајцарској, Француској, био сам по Америци... верујте, не бих мењао атмосферу и ову за било коју земљу. Једноставно, ми имамо нешто што је блиско, људскије, заједничност, неку комуникативност, неку непосредност која је често наивна, али је здрава, људска, непосредна. Често је брутална јер је искрена, али је боља него лицемерје које се осећа под камуфлажом маске. Ја сам са пуним очима и срцем наде уз младе људе. Знате колико се младих људи јавља у Богословију, у манастире, теолошки факултет је препун. Одавно сам с омладином. Ја сам професор од 1969. године, четири године у Паризу, остале у Београду. Повукао сам се кад сам отишао у Херцеговину. Заиста искрено говорим - треба младима очитати лекцију. Јер, често мислимо да им чинимо добро ако их само тетошимо, и само им се улагујемо. Милошевић је једно време то радио, после оне побуне студената у Београду. Он је после давао стипендије и дуго времена су студенти били ућуткани. Ја сам био постиђен - где је младост та? Хвала богу, није тако било - није успео да их блокира. Опасност од блокаде, било да је марксистичка, атеистичка, мондијалистичка гетоизација, у суштини тоталитарне, увек постоји. Има у томе склоности да се човек што више уљуљка, ушушка и да буде без много напора. Али, хвала Богу, долазе потреси, долазе вољне и невољне, изазване и неизазване несреће, које су саме по себи зло, али могу да изазову и добро. Нас Бог воли, што смо на овој раскрсници, балканској, којој се други изругују, нека их нек се ругају, ми знамо колико је важно место ова раскрсница цивилизација, путева, култура. Имали смо тај дар да нас Бог посећује да се не успавамо. И ово сада што нас сналази, великим делом је кривицом нашом, али још више кривицом оних који нам наводно желе добро, али Бога ми, трагови им смрде нечовештвом. То је изазов за нас, и ми смо народ који смо способни да одговоримо на изазов. Често пута не одмах, али нове муке нађу нове силе и то је оно што је у нашем народу. Овог тренутка стешњени смо, сабили су нам обе ноге у једну ципелу, и то тесну, секу нас, касапе нас, поричу нам биће, поричу нам идентитет. Нисмо ми, прави Срби, искрени, дубоки, опседнути неком космофобијом, ксенофобијом или мржњом, него једноставно све трезвено доживљавамо, не дамо се тако лако преварити да нам подмећу рог за свећу и продају мућак уместо јајета. Ми ћемо изаћи из овога ојачани. Могли смо давно, по много мање болној и жртвеној цени. Нама због ратова у последња два века ниједна генерација не дорасте. Сада су нам многи најбољи синови погинули. Знате ли да је у Херцеговини највише јединаца погинуло. То је страшно, гасе се породице. Али, то је и израз жртве, значи није жалио свој живот. Дакле, пун сам наде за овај народ, али нада укључује и одговорност. То је оно на шта треба указивати и себи и око себе.

Гостујући на "Студију Б", 1992. године отворено сте рекли да се Слободан Милошевић склони са власти. Убрзо после тога из Вршца, где сте били владика банатски, одлазите за владику захумско-херцеговачко-приморског у манастир Тврдош, који ће за четири године обележити 800 година епархије. Каква је сада ситуација у Херцеговини?
- Он је урадио шта је урадио, он је искористио народну несрећу за своју властољубивост, он је настојао да задржи комунизам. Њега није интересовао народ. Да га је интересовао народ, не би ушао у оно што је рецимо на Косову радио. Луд човек не би радио оно што је он радио... И да не очекује после, толико је био слеп, да ће доћи оно што је дошло - један ужасан реванш. Али је нажалост дошло троструко. Враћам се Херцеговини - оно што је радила југо-војска на Мостару, на Дубровнику - то је било безумље. Ја сам протестовао још док сам ишао у Славонију, шта војска ради. Она је ишла да сачува комунизам, да сачува не знам шта, није ишла да спасава Србе, јер да је ишла да спасава, не би тако радила. Нити је Милошевићева политика стварање велике Србије - то је клевета. Било је то само коришћење несреће српске, која је заклањала реалност постојања српског питања. У прошлом веку кључно питање било је српско питање, и данас је питање Балкана - српско питање. Не због тога што смо заокупљени собом да смо центар света, него што смо на таквом положају, и најбројнији народ на Балкану.

Чврсти су Херцеговци
- Наш народ у Херцеговини добро се пробудио, добро отрезнио. Што кажу, кад устане Србин и стресе раменима, из њега се пробуди цела његова историја. Пробуде се Немањићи, пробуде се Бранковићи, они прави, Вук је детаљ, Лазаревићи... И данас имамо у Херцеговини најмање десет фамилија, које су од пре немањићког доба, првих српских држава... Херцеговина је жива земља светога Саве, сведена је нажалост на оно мало - изгубили смо не само све до Неретве већ и више, због луде политике...

Глас јавности (2002)