Драган Милановић

Када сам био мало дете веровао сам у Деда Мраза. Сад схватам да би неко веровао у Деда Мраза потребно је да буде мало дете. Када сам био тијнеџер веровао сам у науку и технику. Још нисам потпуно схватио да је потребно да би неко веровао у науку и технику да буде тинејџер. Када сам се учланио у једну странку веровао сам у законе и демократију. Још изгледа не схватам да би неко веровао у законе и демократију потребно је да буде члан неке партије. Када сам био романтичар веровао сам у "српство", а сада схватам да би неко био такав националиста потребно је да буде патетичан. Када сам био политички амбициозан веровао сам у моћ. А сада помало схватам да би се веровало у моћ потребно је бити болесно амбициозан. Сада сам шта сам и сада изгледа још не схватам да сам нико и ништа, јер верујем у ништавне, а тако фатално привлачне митове XX века, а потребно је да будем само оно што јесам. Да будем светосавски Србин што је изван категорија савремених митова и идеологија. Јер боље је бити потпуни "европејац" но мутант који мисли да је једно, а нешто је сасвим друго. Треба се определити, а не бити духовни транвестит. (из "Исповести" Спасоја Бокасе)

Како је Деда Мраз освојио свет? Он је ишао по свету и делио поклоне. Некад су то биле само шећерлеме, а некада чудни поклони лепо упаковани са машнама. То су разне слике, митске приче и идеје. Деда Мраз је освојио свет делећи поклоне свима према жељама. Свако је могао наћи нешто за себе у његовој огромној торби. У њој је било јефтиних трикова, слаткиша штетних за зубе, и којеквих играчака и ђинђува. Западни Деда Мраз је освојио планету својим даровима и симпатичним изгледом доброћудног и припитог старца који сваком детету жеље испуњава. Он је за сваку жељу и сваку тежњу и сваки порок имао некакав поклон. И зато га сви воле и сви верују у њега (барем када су мали). "Религија" Деда Мраза је вероватно најмнољуднија религија на свету данас.

А када деца одрасту и престану да верују у Деда Мраза остаје вера у његове дарове, остаје вера да живот може бити испуњавање жеља и прохтева. Деда Мраз је култно биће религије потрошње, материјализма, мамонизма и прогреса. Он у себи све то симболизује иако не дефнише. Када деца одрасту они пресану да буквално верују у њега, али верују у оно што он представља – јалови хуманизам, глобализам, хедонизам, прогрес и сл. Он је додуше смешан, али важан симбол свих модерних вредности, свих вредности европске културе која је глобалистичка, обездушена, површна и идеолошки агресивна.

Иако наша политичка и интелектуална елита не верује попут деце у Деда Мраза, понаша се слично. Када су се најављивале "демократске промене" у Србији говорило се о милијардама долара које су ту "иза границе" и само чекају промену власти да уђу у земљу. Та прича о банкарским мегакредитима који се деле малтене као поклони по свету је сасвим дедамразовска. Чак је и белобради Лабус доносећи вести о отписима дугова (дакле ти кредити су "поклони") и добијању нових финансијских транши из ММФ-овског џака пуног дарова представљен као финансијски Деда Мраз или барем локална испостава глобалног Деде. Но сада је већ свима јасно да је та нада у финансијску помоћ са запада била још само једна дедамразовска илузија којом су светски моћници манипулисали српском наивом.

Ово показује да феномен Деда Мраза уопште није тако наиван како на први поглед изгледа. Он је моћан симбол потрошачког друштва, у тактичком смислу јер стимулише људе да Божић од хришћанског празника претворе у тријумф трговачког материјализма кроз обреде размене дарова, а у стратешком погледу он пропагира вредности површне и промискуитетне потрошње, насилног оптимизма и патетично глумљене хармоније иза које зјапи звер бездушне безосећајности и егоизма.

Ово белобрадо божанство самом својим црвеним алкохоличарским носом и огромним стомаком представља симбол потрошње и хедоније и као такав представља пародију на Светог Николу. Деда Мраз се накалемио на традицију слављења Светог Никола, на његову одећу (стилизована бискупска одежда), на обичај дељења поклона сиромашној деци за Божић и сл. али је тој форми дао сасвим други смисао. Он је негација хришћанског, духовног и аскетског, он је хтонско, паганско и дионизијевско божанство. Шта је супротније молитвенику и подвижнику Светом Николи од пијаног дебељка који пропагира потрошњу. Симулација Светог Николе се показала као чудовишна негација хришћанских духовних врлина и вредности.

Његова наиван изглед је део његове стратегије освајања, јер он тако заварава све. Нико га не схвата озбиљно и свима се лако подвуче под кожу. Па чак и када престану да верују у његов мит, остају хипнотисани његовим материјалистичким и хедонистичким вредностима. Тако се лукаво успео увући и у затворене и религиозне средине исламског и конфучијанског света. Он је тако применио стратегију Тројанског коња, као симбол који је сваком привлачан а који у свом великом трбуху носи пропаст. Тако и Деда Мраз изгледа као "дар неба" и наивна причица за децу, али у себи садржи све основне идеје (пост)модерног погледа на свет. Он тако перфидно "индоктринира" децу и "унијати" их за материјалистичке култруне вредности. Преко Деда Мраза се деца "иницирају" у либерализам – религијски сујеверну веру у човека и материјални свет као једини свет.

Деда Мраз је биће које доноси дарове и које се чека са радошћу и као такав симболише наду у прогрес и благостање. Нико не каже да је лоше борити се за боли живот за многе људе, али ако материјални циљеви постане циљ и сврха живота, ако то постане догма као на западу, онда имамо посла са једном опаком и суровом религијом која од живота ствара либерал-дарвинистички зверињак. Ако је материјално добро појединца врхунски циљ (дарови овог пијаног дебељка то представљају) онда се руши сваки истински и виши смисао живота. "Човек је човеку вук" је, по речима једног писца, био мото античког римског друштва огрезлог у хедонизму и егоизму. Сбог своје доброћудне маске и псеудохуманости је тешко повезати Деда Мраза са нихилизмом и дехуманизованим животом савременог света. Шта више "чаробни деда" се чини као милосрдни изузетак у суровој тржишној арени савременог света. Патетична маска доброте овог митског, али моћног лика скрива мрак материјализмом и профитом опседнутог западног света, чији је он управо симбол. И као директни симбол потрошаке грознице крајем године а тиме и симбол свих вредности либералистичког "друштва благостања".

Деда Мраз даје поклоне само "доброј" деци. То значи да он поставља и моралне норме понашања. Он је некакав пуританац који опомиње децу да не крше формална правила понашања и да буду "пристојна" (пуритански идеал човека). Некада су на западу Деда Мразови били строги, много су прекоревали децу и испитивали их за прекршаје. Тако и данас у католичкој Аустији Деда Мраз плаши децу казнама. Но он је данас много "либералнији и толерантији". Код нас је он као уосталом и све што је дошло са запада прилично неозбиљан. Деда је дакле божанство поретка, биће које помаже да се од деце створе ауторитарне личности. Индивидуе - "покорни грађани" који од Система добијају поклоне "потрошачке корпе" ако су послушни.

Деда Мраз је, да на крају закључимо, важан симбол глобализованог света и члан његовог пантеона псеудобожанстава. Ко је некада као мали веровао у Деда Мраза као одрастао готово сигурно верује у либералне вредности које он директно или посредно симболизује. Да би се човек ослободио робовања лажним и ништавним идолима савремене цивилизације није довољно да не верује у Деда Мраза већ и да у себи одбаци веру у прогрес, благостање, материјализам и индивидуализам. А то заправо значи истински престати веровати у замлате попут Деда Мраза који данас духовно владају великим делом човечанства. Он представља модерни мит који се преко овог привидно бенигног култа убацује као вирус у ментални "компјутерски систем". Морамо у себи детектовати и уништити идејне и идеолошке вирусе који нас разарају а да тога и нисмо свесни, док није прекасно. Да би човек био слободан мора се ослободити окова разних облика идолопоклонства модерним идејама и модама.