Вања Вученовић

ДА ЛИ ЋЕ ЧОВЕК ПРЕЖИВЕТИ УБИСТВО ИСТИНЕ?

Човечанство савременог доба проживљава време релативизоване истине или, боље речено, збиље заоденуте «плаштом полуистине». Бомбардован различитим (дез)информацијама, «пројектованим и контролисаним полуистинама» човек je осуђен на безнадежно трагање за смислом живота у медијском лавиринту. Данас, само једна Истина не може и не сме постојати. Показује се да она може и мора имати мноштво различитих лица и верзија. Различите, а често и бесмислене "верзије" приказују се као подједнако битне. Потпуно је «легитимно» исте пласирати јавном мњењу у одређеним тренуцима, а зарад остварења и очувања неких само њима познатих "узвишених" (како политичких, тако и  (не)духовних) циљева .

Живимо одавно у времену померених и поремећених мерила вредности, двоструког морала, лажних идола и пророка, сумњивих и најчешће фалсификованих (не)историјских чињеница. У Новом Добу, у коме је модерном човеку чак и сам Бог беспотребан, ако не и штетан. Човечанство је потпуно подлегло вирусу охолог рационализма који је и узрок и симптом постмодерног нихилизма. Ми смо сведоци довршавања процеса "транзиције" у којој је човек окренуо леђа Царство Небеском (које је проглашено за "ирационални мит") а сву наду положио у наизглед извесније утопистичко Царство Земаљско, које се у пракси претвара у Царство Подземаљско (адско).   

У ту сврху, а ради збуњивања савременог човека који више не зна ни ко је, ни шта је истина, смишљено се оживљавају стари «митови» или, пак, креирају неки нове «истине», с циљем збуњивања људи и релативизацији праве Истине. Ова информатичка субверзија медијске Вавилоније убија највеће и суштинске (духовних) Истина у човеку и око њега, без којих и његова егзистенција постаје бесмислена. Такве полуистине играју  и значајну улогу у процесу «социјалног и духовног инжињеринга»  целокупног светског живља. У том контексту, нека  књижевна и квази-историјско-митска (не)дела као што су «Алхемичар», «Давинчијев код», «Света крв, Свети Грал» и многобројна друга, живи су пример овога о чему говоримо. Постају тако «in» неке нове псеудо-теорије у тумачењу  најзначајније Истине од постања  света – Истине о Исусу Христу, његовој безусловној жртви и напослетку о Његовом васкрсењу.

У том смислу, незаобилазна је  и  сторија о контраверзном  Копљу судбине или Лонгиновом копљу (енг.Spear of Destiny), којим је на Голготи прободен Господ Исус Христос, а којем се придају одређене мистичне и несагледиве натприродне моћи. Наводи се, чак, да онај који поседује поменуто Копље, задобија моћ да овлада (војно-политички) читавим светом. Историјска војна, политичка и свака друга супремација и доминација је, према ауторима који бране теорију о натприродним моћима копља (нпр. Тревор Ревенскрофт), била сконцентрисана у рукама његових  власника. Иначе, само копље је кроз историју често мењало своје власнике. У својој књизи «Знак звери», Ревенскрофт, описујући црномагијске активности немачког нацистичког режима почетком Другог светског рата, напомиње да је поменуто копље наводно имало одлучујући утицај и на вртоглави политички успон младог Адолфа Хитлера. Наводи се да је Адолф, док је боравио у Бечу(још као потенцијални студент), доживео несвакидашње искуство – провиђење, видевши ову загонетну реликвију. И сам Хитлер је истицао да је, пошто је угледао копље, доживео провиђење (од «Бога») да ће постати велики вођа – фирер  немачког народа. Шпекулише се, да је Хитлер, недуго после овог догађаја  дошао у посед помњнутог Копља и да је управо та чињеница битно утицала на необјашњиво јачање нацистичког режима с краја 30-их година  XX -ог века.    

Не желећи да негирамо у потпуности  претпоставку да Копље судбине заиста може поседовати неке необичности (због саме чињенице да је било натопљено крвљу самог Господа), не смемо се ипак препуштати квази-научним и псеудорелигијским закључцима о натприродним моћима ове наводне реликвије. Битно је рећи да нити један релевантан хришћански Свети спис, полазећи од Светог писма, не велича значај Копља као свете реликвије а још мање исти подиже на пијадестал божанске светскоисторијске промисли. А да не говоримо о томе како се поменута прича о значају «копља» коси се и са људском логиком. Оно што је историјски познато је да су католички крсташи на путу ка Јерусалиму наводно пронашли ово Копље, и да су веровали да ће им оно помоћи да ослободе Свету Земљу. После се том комаду гвожћа губи траг да би крајем двадесетог века био у једној "параленој историји" доведено у везу са Хитлером. 

Исто тако је недавно на «нашој, а светској» телевизији Б92, приказан серијал о «Животу и чудима Исуса Христа», у коме је лаж запакована у полуистину  достигла врхунац безобразлука. У поменутим вишечасовним емисијама, покушала се срушити Истина (што је наравно немогуће) о којој се не би требао ни  расправљати, а камоли да се иста доводи у питање. Том приликом су  изношене теорије према којима  је питање постојања Бога уопште, доведено у питање. Наиме, отелотворење Бога у личности Исуса Христа  представљена је као могућа обмана, а чудеса Исусова су постављена у раван мађионичарских трикова и враџбина. Да парадокс буде већи, неки од «посвећених и верујућих хришћана» (а у ствари мађионичара?!)  из поменуте емисије покушали су поновити нека само Господу могућа дела (познато библијско чудо Исусовог ходања по води). Овде треба рећи како је Христово ходање по води, тумачено и као могуће ходање по подводном гребену. Наравно, њихов покушај проваљивања «трика» је био осуђен на неуспех , али анализа  «Исусове обмане» изазива мучну расправу међу њима.

Индиректни напади на  Исусову божанску личност кроз истицање Његове преовлађујуће људске природе, а потпуно  негирање Његовог божанске природе, (свођење Божијих дела на мађионичарске трикове)превасходно су усмерени на релативизацију и одбацивање  суштинског догађаја на којем се заснива целокупно хришћанско учење -  догађај Васкрсења Христовог. Сетићемо се речи апостола Павла који је рекао да ако Христос није Васкрсао џаба и наша вера и наше проповедање.

Све наведене приче о мистичном копљу и наводним Исусовим триковима  усмерене су  ка  релативизацији и поткопавању суштинских истина на којима се темеље основе вере и морала савременог света. Маргинализација најзначајнијих вредности (која је данас видљивија него икада) рефлектује се на тај начин, како на духовном, тако и на друштвено – политичком плану. Потребно је далеко од човечанства «закопати истине» које би могле постати фактор отрежњавања и стожер окупљања људи (духовног и идеолошког) заснованог на идеји  правде, наде и  вере. Ако се нека истина, ма колико да је битна,  покаже као дестабилизирајући фактор за унапред пројектоване међународне геополитичке георелигијске и геокултуролошке процесе, она је унапред осуђена , и као таква претрпеће нападе у виду сатанизације и најгорег  обешчашћења. Стога је хришћанско учење у свом изворном облику субверзивно са позиција глобалних моћника.

У том смислу, на примерима бурне балканске прошлости се може научити много. Тако је историјска истина о херојском српском народу  и о његовој часној улози у свим међународним односима олако погажена и заборављена, и  насилно уступила  место бескрупулозној лажима о наводној варварској српској прошлости и о менталитету недостојном живљења. Фабриковање различитих полуистина и лажи се одиграва вишедимензионално и вишеканално, па тако жртва, ако није отпорна, не зна шта је снашло. Има утисак како кажу данашњи урбани Срби да је "цео свет против нас", па сходно томе ни истина не може бити на нашој страни.

Наравно, сам процес «изобличавања стварности» највидљивији је, као што је и познато, на политичком и културолошком плану. Међутим, за остваривање глобалне супремације престаје бити  довољна само акција усмерена на  «убијању истине». После модернистичке фазе у којој се директно просветитељски прогонила или негирала религија, дошао је период посмодерне релативизације и појаве новог гностицизма. За остваривање планетарних циљева потребна продукција нових «великих митова  и клонираних истина», који ће дати подршку и легитимитет идеји и процесу стварања глобалног «царства земаљског». То што при томе прва страда Истина, архитекте и градитеље "новог врлог света" не забрињава много, она спада у колатералну штату. А са њом и људскост.