Лена Ковачевић је дебитовала као певачица у филму Професионалац. Данас студира џез певање у Амстердаму, где води хор у српској цркви у капели Светог Ђорђа у Амстердаму. За Православље разговарамо о томе како је бити православац на Западу, како спојити традиционално и модерно, како у свему пронаћи добро
Како си приступила Цркви?
- Од малена сам била верујућа и волела да идем у Цркву. Увек сам се у Цркви осећала као да сам се вратила кући. То је за мене природна средина и једно велико испуњење. У Београду нисам ишла редовно на Литургију, али када сам отишла у Амстердам, та жеља се појавила некако природно. Мало сам се на одређен начин осамила и околности су учиниле да на један нови начин видим ствари. Један пријатељ ме је одвео у Цркву и упознао са оцем Војом Билбијом који је био пун љубави, разумевања и пажње. Хор је тада водила Весна Биорац, диван појац и иконописац, али је ускоро требало да се врати у Србију. Онда су отац Воја и отац Велизар предложили да то будем ја. И тако је почело. Пошто сви често путујемо, научили смо се да функционишемо што боље кад год можемо. Када неко од чланова није ту, Богу хвала, увек има неко други ко може да преузме бригу о хору. Важно је да се трудимо да живимо у Богу без обзира где се налазимо.
Како уклапате „модерно“ и традиционално? Где проналазите унутрашњу равнотежу између Истока и Запада?
- Кад кажем Исток, за мене је то Православна црква. У Цркви и литургијском животу се проналази равнотежа која нам је свима у животу потребна. Било где да живи, човек ће бити оно што јесте, а ако живи у Цркви, енергија је непроменљива и свуда иста. Запад има своје добре и лоше стране, али од човека зависи како ће их посматрати. Старац Порфирије каже да постоје људи пчеле и људи муве, тј. они који у свему виде добро или лоше… Дај Боже да припадамо пчелама...
Колико и како духовник помаже младом човеку? Како човек долази до духовника?
- Бог види срце. Ако човек срцем чезне за духовником, Бог отвори пут да дође онај духовник који треба. Отац Велизар Ракић и отац Воја Билбија су сигурно најзаслужнији за све што у нашој Цркви у Холандији функционише и одлично се боре за Цркву и против свих препрека на које наилазе. Најважније је да духовник својим личним примером указује на правац у којем треба ићи. Да његов живот буде његова проповед. Младим људима су потребни примери. Примери љубави. Отац Тадеј је био Божји човек који је носио атмосферу неба, и сви су желели да буду у његовој близини. Људи осећају љубав и стално је траже у свему. Недостатак љубави, пре свега према Богу, довела нас је овде где смо данас. То је разлог свих наших проблема и несугласица. Отац Воја Билбија је као духовник строг и озбиљан, али не на начин којим се човек застраши, већ на начин којим се приближава суштинско поимање вере, вере у Живога Бога. У Амстердаму смо, Богу хвала, стекли два дивна духовника, оца Воју и оца Велизара који, опет, својом љубављу и стрпљењем јесу велики пример свима нама, а у Београду је то отац Радивоје из цркве Св. Александра Невског. Човек, где год био, треба да има духовника. Једино остаје питање тражи ли човек духовника срцем, или га не тражи.
Како странци гледају на твоју посвећеност православној вери?
- То све зависи од људи. Међу Холанђанима сам пронашла много људи који су искрено заинтересовани за Православље и желе више да сазнају о нашој вери. Неколико мојих пријатеља долазило је у нашу цркву у Амстердаму на Литургију. Врло их занима Православље, јер је то једино аутентично проповедање Господа. Многи имају врло отворена и чиста срца. Има међу њима и оних који говоре да су атеисти, али њихова дела показују супротно. Наши људи су склони да у странцима проналазе само лоше ствари, а мислим да то није начин на који се може живети у иностранству. Пријатељица Холанђанка ме је водила у њено родно место, једно предивно мало село, где су људи верујући протестанти и били су врло заинтересовани да ме упознају и чују о нама. Били су гостопримљиви и пуни љубави.
Како дијаспора у Холандији помаже Србима са Косова и Метохије?
- Отац Воја већ 10 година шаље хуманитарну помоћ Србима на Косово и Метохију и, кад год може, одлази на Косово. Парохијани су доста заинтересовани и помажу и дају што више могу, од одеће до новца. Има тамо српских новина и људи су увек обавештени и знају када креће конвој помоћи. И врло су спремни да помогну.
Гледали смо Вас у филму „Професионалац“, где сте играли певачицу. На чему тренутно радите? Планирате ли неки пројекат?
- Певала сам у Професионалцу, што је било једно велико и лепо искуство. Тренутно спремам свој албум. На факултету има неколико група, са многима би могло доста да се наступа, али ја сам одлучила још по доласку на студије да се што више посветим прављењу и снимању своје музике. Пишем текстове, компонујем и радим аранжмане. Волим xез и поп музику и пишем на енглеском. Волим мелодију и ритам тог језика и у песми и у причи. Такође бих волела да, ако Бог да, једног дана снимим албум са српском духовном музиком. Духовна музика се доживљава срцем.
Музика је универзални језик који свако срцем може снажно да доживи. Музика или носи или не носи емоцију. Ако музика носи емоцију, она има пут до душе. Ја музику нисам бирала. Професија проналази човека, не човек професију. Важан је тај позив који човек у души осети. Занимају ме добре ствари, а добре ствари се виде срцем. Треба много љубави свима око нас. Драго ми је што видим све више младих људи у Православној цркви, у вери... То је наша будућност и за њу се треба борити. Морамо да се определимо за добро.
