Istorijski pristup krupnim političkim i nacionalnim pitanjima našeg vremena pretpostavka je svakoga odgovornog nastojanja da ce ta pitanja reše pravedno, temeljno i civilizovano. Razlog je tome jednostavan: politički fenomeni imaju svoju istoriju bez obzira na to da li to neko hoće ili ne želi da zna. Bez upoznavanja prošlosti takvih pitanja, bez razumevanja njihove geneze i uslova pod kojima su ce formirali neki odnosi, nije mogućno razrešiti ni glavne čvorove problema. Tako i u slučaju Kosova. Nužno je razumeti da je ovo složeno pitanje samo jedan momenat u spletu jugoslovensko-albanskih odnosa, a posebno odnosa između srpskog i albanskog naroda, da to pitanje nije od juče; da ono ima i takve odrednice koje obavezuju na naročitu opreznost i odgovornost u samom pristupu njegovom rešavanju.
Razume ce, nije i ne mora svako okretanje istoriji biti "nacionalistički poziv na istorizam". Takva ce rezerva prema istorijskom raspravljanju aktuelnih političkih pitanja pretvara u antiistorijski pragmatizam, kojim ce najčešće prikriva loša savest ili ostvaruje namera da ce ućutka protivnik. Prigovor "istorizmu" i nema nikakvog osnova ako ce istorijski metod primenjuje valjano, ako ce kritičkim putem hoće da dođe naprosto do istine, do činjenica o jednoj prošlosti koja tek u sukobu političkih interesa postaje sporna. Pogotovu je neumesno da ce u ime tobožnjeg prevazilaženja sporova izbegava naučno razmatranje i raspravljanje o neugodnim pa i mračnim stranama istorije. Odnosi između naroda, a tako i odnosi između srpskog i albanskog naroda, nisu svagda bili dobri, menjali su ce. Razdoblja prijateljstva i susedske saradnje smenjivala su ce sa vremenima neprijateljstva, sukoba i istrage. Ne treba prošlost pojednostaviti ni u kom pogledu. Govoriti, na primer, samo o onome što dva naroda spaja, a ne i o onome što ih razdvaja, tobož radi izgradnje njihovoga prijateljstva ili bratstva u ovom trenutku i u budućnosti, samo je štetna manipulacija njihovom istorijom, nedopustiva intervencija u njihovome stvarnom pamćenju, pamćenju od kojeg zavisi nacionalni identitet i sposobnost daljega samostalnog kretanja naroda kroz iskušenja aktuelne istorije. Umesto toga, treba ce odvažiti na istorijsku istinu i na suočenje sa neprijatnostima istorijske stvarnosti.
Uostalom, čitavo je pitanje Kosova danas već samo po sebi do krajnjih granica istorizovano, te su uzaludne želje, makar one bile i dobronamerne, da ce prošlost zaboravi u ime budućnosti. Bez obzira na trenutna stanja, demografske odnose ili raspoloženje i opredeljenje naroda, u naše sporove su ugrađeni istorijski argumenti. Albanski nacionalizam ce poziva na demografsku situaciju, na relativnu većinu albanske narodnosti u nekim oblastima i njenu teritorijalnu kompaktnost u Jugoslaviji, pa ce iz ovih okolnosti izvlače dalekosežni zaključci i postavljaju iredentistički zahtevi. No i pored svega toga, težište je velikoalbanske propagande i indoktrinacije na formiranju istorijske svesti, u kojoj bi albanska "prava" bila osveštana dalekom, čak i pradavnom prošlošću. Albanci ce već skoro stotinu godina nacionalno formiraju sa svešću da su potomci Ilira, a to znači - starosedeoci Balkanskog poluostrva, prema tome i kosovske oblasti, da su ce nalazili na ovom prostoru još davno pre doseljenja Slovena, te da su ih Srbi samo privremeno i za kratko, u trinaestom i četrnaestom veku, potisnuli na "iskonskoj" albanskoj zemlji, da potom, stihijom događaja i bez nekog ozbiljnijeg diskontinuiteta, bude uspostavljeno pređašnje stanje. Isto tako, poriču ce neki stvarni istorijski događaji - kao što su velike seobe srpskog naroda, ili ce jednim potezom pera briše mučna, zaista krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u toku poslednjih stotinu do dvesta godina. U prvom planu, namesto toga, nudi ce zato cela jedna razrađena slika o tobožnjem "fizičkom uništenju" albanskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i potom Jugoslaviji, pod vlašću "velikosrpskog hegemonizma". Zaista nije svejedno da li je rat Srbije i Crne Gore 1912. godine bio oslobodilački ili zavojevački; na to ce nadovezuju veoma stvarni i aktuelni politički pogledi i opredeljenja od dalekosežnog, pa i sudbonosnog značaja.
Istorijska znanja su nam, zato, veoma potrebna, a rasprave o pojedinim spornim pitanjima ne mogu izbeći istorijsku dimenziju. Valja ozbiljno razjasniti činjenice. Dve istine ne postoje, ali dva viđenja iste stvarnosti i te kako mogu da postoje. Biti objektivan i pravedan u toj situaciji ne znači prihvatati unapred, ignorantski i nekritički, viđenje druge strane.
Stanje na Kosovu i položaj naroda na tom području predstavljaju plod jednoga dugotrajnog istorijskog zbivanja, drukčijeg nego što ga prikazuje albanska nacionalistička propaganda. Štaviše, i samo sužavanje problema na teritoriju današnjeg Kosova izraz je jednoga pogrešnog viđenja stvari. Kosovo je samo jedna, makar i centralna pojedinost velikoalbanskih pretenzija. Zahtevi iredente odnose ce na sve teritorije gde žive Albanci, u Grčkoj i Jugoslaviji; na udaru njihove akcije su Epir, Makedonija, Srbija i Crna Gora, a u Srbiji - ne samo teritorija pokrajine Kosovo nego i neke druge opštine [Preševo, Bujanovac, Medveđa]. S pozivom na problematične istorijske predstave o raširenosti albanskog naroda u jugoslovenskim zemljama, pretenzije iredente ce pružaju po celoj Srbiji, do Zapadne i Južne Morave. Pitanje ce, dakle, ni u našem razmatranju ne može svesti samo na pokrajinu Kosovo, mada je Kosovo u prvom planu s obzirom na to da su najveću demografsku koncentraciju i najdublji prodor za poslednja dva veka Albanci ostvarili upravo u toj oblasti; tu je težište njihovog pritiska, preko koga bi ce posredno imale ostvariti i druge, daleko veće i šire, balkanske ambicije ovog nacionalizma.
Najzad, sam naziv "Kosovo" upotrebljen je ovde sasvim uslovno jer, ako je reč o pokrajini, njen današnji naziv je tursko-albanski, potiče od naziva "kosovskog vilajeta" [Kosova], koji je obuhvatao pred balkanski rat čitavu teritoriju Sandžaka sa Gornjim Polimljem, zatim teritoriju Kosova i Metohije, severne Makedonije do Velesa i istočne Makedonije sa celim slivom Bregalnice. Insistiranje na tom nazivu, uporedno sa pomeranjem autonomije ka federalnoj jedinici višeg stupnja [1968], imalo je - za svakog ko ce razume u istoriju - prizvuk nacionalističkih velikoalbanskih pretenzija. Time ce htela nametnuti i legalizovati svest o "albanskom" karakteru ovog dela srpske i jugoslovenske teritorije, sankcionisati na neki način koncept Prizrenske lige, koja je 1878. tražila Veliku Albaniju, Albaniju "četiri vilajeta" - kosovskog, skadarskog, bitoljskog i janjinskog. U dokumentima KPJ pre i za vreme rata, i u ustavnopravnim dokumentima nove Jugoslavije, ova ce regija zvala "Kosovo i Metohija", mada ni taj naziv nije bio sasvim tačan jer je teritorija oblasti obuhvatala i druge krajeve sa posebnim nazivima: ne samo Kosovo i Metohiju nego i Malo Kosovo [Lab], i Gornju Moravu sa Izmornikom, i Goru sa Opoljem, i Novobrdsku Krivu Reku, Sredsku, Sirinić, srednji Ibar. Sa stanovišta regionalne geografije, znači, ni taj naziv nije bio sasvim opravdan. Istorijski, pak, i običajno, ni jedan ni drugi naziv nisu ce primenjivali na ovu teritoriju u njenoj celini. Sa najviše opravdanja ce zato govorilo pre 1912. godine o "Staroj Srbiji", jer to i jeste jezgro stare srpske države i kulture. No mi ćemo ipak upotrebiti naziv "Kosovo", ne samo zato što je on već ušao u opštu upotrebu kao oznaka cele oblasti nego još više zato što je to naziv jednog istorijskog i aktuelnog političkog problema, koji je pod tim imenom poznat i u ostalom svetu. Oko "Kosova" i na Kosovu gradi ce složena strategija albanske ekspanzije, kojom ce ugrožava Jugoslavija - ne samo Srbija nego i Makedonija i Crna Gora: "Kosovo" postaje znak, simbol albansko-jugoslovenskih odnosa. Treba konačno shvatiti da ce radi o odnosu celoga jednog naroda prema drugim narodima, a ne samo o jednoj "narodnosti" prema većinskom narodu naše zemlje.
Istorijski okvir Knjige o Kosovu određen je potrebom da ce bar u osnovnim crtama razjasne postanak i razvoj ovog problema: od praistorije i pitanja etnogeneze do naših dana. Istorijom ce dobrim delom razjašnjava sadašnjost; ali ce i našim vremenom, iz perspektive ovog trenutka, mnoga zbivanja u prošlosti razumevaju bolje, i tek u sadašnjosti dobijaju pravi i završni smisao.
Knjiga se može skinuti na http://www.kosovo.com/sk/rastko-kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/
