Невреме које је задесило српски народ није ни прво ни последње. И много пре овог времена било је искушења на рачун душе народне која се је истезала, окретала и бежала од ланаца недоба, да би на крају остајала чиста попут суза. Те тако и данас у вртлозима светских замисли поново је сатерана иста душа. Невина и чедна. Урагани ветрова окалемљених гранчицом злобе вуцарају и распињу је на све стране. И она јадна стење и цвили под теретом телесним не би ли је чуо неко и прекинуо тај њен болни јецај.

Али се јецај не може чути. Јер је угушен изолатором безосећајности који се не случајно назива хуманизмом. Он, тај велики лицемерни хуманизам о којем је Отац Јустин тако пуно говорио, не дозвољава малој српској души да пронађе пут изласка из утробе нахрањене људском похлепом и ураганским злом. Читава васељена то жели, цео свет то жели, али хуманизам не да. Заогрнут прогресивним путоказима одвлачи душу још дубље у исконе мрака и сатире сваку помисао на повратак ка излазу и спасењу. Дезавуишући достигнуће здраве мисли и трасираног пута ка напретку он и брат његов глобални представљају израз морбидоумне тежње за уништењем здраве матрице друштва. И свака тежња за искреном променом курса ка једином излазу из подрума духовног пада, посече се о оштрице квази-прогресивне идеје једнообразности различитих и угине. Питамо се откуда тако нешто у савременом свету људских права изнедреног на крилима свеопштег прегнућа ? Отуда што свет овај заиста сав у злу лежи. Надајући се добру, самопотврђују се стихови српског владике, ''свет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној''. И јесте тако, тирјанство је зацарило и са собом носи нове деструкције и онако нестабилном свету. Разара духовност не презајући ударити и на најсветије институције овоземаљске. Убија друштвеност намећући лажну социјализацију, откида свест о коренима поткопавајући народно стабло, понижава тело гонећи га на разузданост и блуд, једном речју лицемерје хуманиста брише тековине здраво устројеног човечанства.

И куда ће мала душа народна опогањена изумима нечовечности да ступа, сем у сурову реалност која са собом носи зраке апокалипсе. Лакше би било да постоје очи, те да се види крај непослушне пастве, али њих нема. Очију нема! Корача се наслепо, дела се наслепо и трчи наслепо. Тако ће и бити док год не издахне јадница. А то се не дешава безразложно. Одумирање душе је континуирани процес. Ко до сада није увидео како издише душа народа нашег, време му је да се упозна са касапљењем идентитета, откидањем народног тела и одвлачењем дела нације у секташтво. У јерес одевену наопаком духовном одеждом и испуњену расколничким блудницима. У пропаст организовану обоготворењем непостојећих народа. У крах потпомогнут патолошком мржњом према рођеној браћи и непоштовањем закона љубави ка ближњима. Ето, изумире душа наша и то боли. Али боли још више немогућност да се уоче трзаји њени, вапај и јад, јер мрак хуманистичке изопачености забрањује сваку помисао на истину, а камо ли њено обзнањивање. На губилишту душе остаје још само један пастир овенчани снагом правде и истине, који поштујући пут живота, поштује искључиво законе Свевишњег. Био је на рођењу народном, све тескобе прошао са њим, па како да сада остави своју паству у доба општег кривоклетства и фарисејске борбе за (под наводницама) ''свечовечанску'' слободу. Теодул народни и учитељ свенародни увек је уз своје стадо. И ако спаљиван, годинама забрањиван и протераван он увек изнова ниче као израз консолидaције народне и устројавања према излазу. Уздигнута чела указује на пут који је пропутио аскетском приврженошћу Богу и народу. А тај пут зове се Светосавље.

У целокупној историји својој српски народ кретао се бројним стазама неосветљеним за људски ум. Убирао је и купио плодове различитих револуцинарних подухвата не би ли их адаптирао на своје окружење.Све је чинио са надом у боље. Међутим, супституисањем вековне смернице светосавског напретка не провереним шаблоном туђинским, само се је замућивао извор народне мисли и онемогућавао развој њен. Где год се окретао од свог светосавског пута српски је народ бивао поражен духовно, окупиран културно и унакажен телесно. Неретко је то била жеља протагониста лажних Јелисејских поља, који су га познајући његову простодушност и чедност, обмањивали и лагали, нудећи му светлост и дан тамо где сунце залази. А скоро никада жеља његовог чистоумља.

Немојмо се чудити данас, када угледамо како народна душа умире! Умире зато што је лађа променила свој курс. Она више не иде ка спасењу. Не следи хоризонте које је Свети Сава благословио, но хрли ка новом мраку, еуфемизирано названом слобода. Све смо пробали, све осетили, све окусили и не ваља. Остало нам је још само оно, вољено светосавље. Шта нас кошта да прихватимо његове раширене руке и на раскршћу путева похитамо њиме. Заиста, шта нас кошта да се приклонимо конструисању здравог друштва које значи Богом благословену државу и све што из ње произилази. А произилази оно најважније. Љубав. Чврсто братољубље и снажно родољубље са којим неће више бити богомржње, неслоге и сукоба. Већ ће се свако паштити да чини добра дела јер су искључиво она значајна у светосавском систему вредности који опонира неискреност, самољубље, мамонизам и самовољу без ограничења. Такво светосавље је архетип за даље организовање народа српског. Оно је јемац његовог опстанка у здравом облику, на болесној ветрометини светског метаморфозирања. Чувар образа људског од губе и прљавштине која је зацарила друштвом данашњице. И само светосавље које са собом носи дух свенародне саборности може бити решење тренутног јавашлука начињеног парцијализацијом народних снага и распарчавањем духовног корпуса.

Као што је некада љубав ка Богу и народу оваплоћена у телу Архиепископа српског Саве измирила завађену браћу на моштима Св.Симеона, тако би морало и данас православље оваплоћено у идеји светосавској измирити завађену паству и исцелити је од болести партијаштва. Досадашње заблуде народа, увијане у разне идеолошке обланде, пашће у воду пред надолазећим сунцем светосавља што пролама се негде на извору светлости и сведочи време свеопштег поштовања људске личности, изградњу здраве друштвене заједнице као и културни, духовни и национални препород српства.

Дејан Антић