Иако свети Јустин није директно употребио израз “хришћани пре Христа”, управо је то смисао неких његових размишљања. Чак је и један “ревнитељ” попут Тертулијана (кога је “ревност” одвела у секту монтаниста), размишљао да је “човекова душа по природи хришћанска”. Реч је о ономе што називамо савешћу, дар разликовања добра и зла, Први Завет Бога и људи. Конкретно, праведни људи који су живели пре Христа, спасавају се баш као и Хришћани. Али, оваква тврдња захтева многа објаснења; наиме, чему онда старозаветна откривења, пророци и оваплоћење Христово, ако има и оних који се без тога спасавају? Најлакши одговор је да спасења таквих људи нема - многи оци су управо дали такав одговор. Свети Јустин спада међу оне који размишљају другачије.
Осим тога, свети Јустин је свакако један од ретких отаца који толико детљно и отворено говори о демонима и њиховом пројављивању у свету, а да упркос томе готово зрачи неким надахнутим онтолошким оптимизмом. У његовој мисли је тешко уочити директне утицаје Филона и светог Јована Богослова иако им је често тематски близак – лакше је предпоставити да је Јустинов “еклектицизам” одраз његовог доба и личног молитвеног искуства. Отуд толика оригиналност овог нашег светитеља у односу на све друге. Али ова философска слобода Јустина не води ни близу гностицизма, који је као онтолошки песимизам сагледавања бога незаинтересованог за свет који је створио, потпуно супротна хришћанству.
Суштински допринос мисли светог Јустина јесте управо у теологији “Логоса”, као Христа присутног у свету и пре свога оваплоћења. За боље успостављање ове тезе, Јустин је узео стоичку концепцију “распршеног Логоса”, коју је прилагодио платоничарском учењу о трансценденталности Бога и хришћанским сотириолошкоим догматима. Тако, за овог нашег светитеља Бог Отац је онај Трансцендентни Бог, Непомерив и Неисказив (као у Платоновом “Тимају” и Аристотеловој “Метафизици”), а иманентно Божанство које ствара свет јесте Логос, Друга Личност Свете Тројице, Син; управо је Христос Бог Старога Завета, који се јавља Ноју, Аврааму, Исаку, Јакову и Мојсеју (I Apol.63). По Јустину: “Христос је Логос који је имао удела у сваком народу и они који су по Логосу живели јесу хришћани, иако су рођени као безбожници; међу Хеленима, то су Сократ, Хераклит и њима слични. Међу варварима, то су Авраам и Ананија и многи други…исто као што они који пре Христа нису живели по Логосу јесу били злобници и христомрзци, који су убијали оне који су по Логосу живели” (I Apol.46)… “Јер, платонисти, стоици, песници, историчари и остали били су у праву у оној мери у којој су у себи поседовали Распршени Логос…све што је добро речено, припада нама хришћанима” (II Apol.13).
Само је на такав начин било могуће да чак и код Платона постоји наговештај о Богу као Светој Тројици (Стари Завет има доста таквих наговештаја). Платон у свом “другом писму” готово надахнуто антиципира Божанску Тријаду: “На Краља свега односи се све, и Њега ради све јесте, и Он је узрок свеколике савршености; на “Друго” се односе друге ствари, а треће ствари се односе на оно “Треће”. Душа, пак, људска жуди да сазна о тим стварима какве оне јесу, и то гледајући на ствари које су њој самој налик и од којих ниједна није довољна”. Дакле, увид који је по значају на нивоу откривења. Ово нам може бити донекле јасније тек у светлу исихастичке теологије која представља молитвену теорју и праксу која води екстатичко воздизање човекове душе у област духа. Осим тога, Платонови “есхатолошки” митови (нарочито они на крају дијалога “Горгија” и “Држава”) готово подсећају на символично препричане екстатичке доживљаје чијој би се хришћанској егзегези могли посветити и посебни текстови. У сваком случају, на основу многих дијалога (а нарочито “Тимаја”) не треба сумњати у Платонов монотеизам, који је код Аристотела чак отишао и у претеране крајности.
Ипак, свети Јустин је умео да задржи здрав ниво критицизма и устврди како су сва предхришћанска сазнања била само делимична спознаја оне истине коју је Христос својим оваплоћењем донео у историјску раван. Јустин чак сматра да пагански философи преписују Мојсеја и пророке који су живели много пре њих, те на тај начин објаснава чудне аналогије које постоје међу њима. Јасно да ни једна хеленска философска доктрина није до краја у сагласности са хришћанским откривењем – чак и платонизам, који је можда најближи има крупна одступања директно супротна хришћанској сотириологији (нпр. безсмртност душе и метемпсихоза-“реинкарнација”). Ове и сличне заблуде, Јустин је поштено разобличио (IIApol.7-8).
Најзад, ако се сетимо речи блаженопочившег епископа Данила Будимског, “свака догматика се најбоље проверава етиком”, можемо доћи до неког одређенијег закључка. Ако само погледамо Сократов начин живота, видимо човека оданог држави и пријатељима, некога ко није грамзив, похлепан ни похотан и који готово у духу Христове “Беседе на гори” изјављује како је “боље за човека да сам претрпи неправду, него да је нанесе другоме”. Даље, ако погледамо Платона, видимо човека који је одолео искушењима власти, који је читав живот посветио васпитавању омладине и који је био спреман да за пријатеље поднесе највеће жртве и увреде (па чак и да положи живот за њих, што је по Христу “Љубав од које нема веће”). Из онога што знамо о животу такозваних “предсократоваца”, можемо да закључимо како су многи од њих живели по сличним етичким начелима. Свети Јустин то објаснава њиховим “поседовањем веће или мање мере распршеног (Божанског) Логоса”, што се свакако односи и на Ноја, праоца Авраама, Исака и остале старозаветне пророке и правед-нике. Овим би се можда могао дати прилог оној дугогодишњој расправи о томе “да ли се спасавају праведници који нису упознали веру у Христа и његово Евангелије?”. Допринос историјском сагледавању религија био би закључак да и у паганских народа могу да постоје стварна откривења “онога Бога који је Отац свих људи”; али, претерано инсистирање на оваквом ставу може одвести до заблуде екуменизма који све више престаје да личи на дијалог, а почиње да личи на верски синкретизам новога доба.
