1905. године усвајањем Ријечке и Задарске резолуције створена је Хрватско-српска коалиција, која је значила преокрет у дотадашњој политици у Хрватској. Одбацивањем хрватског државног права, које је било основа свих дотадашњих политичких програма хрватских грађанских странака, створени су предуслови за сарадњу са Српским партијама.

Будимпешта и Беч били су дубоко узнемирени новим смером хрватске и српске политике. Навикли да искориштавају непрестане и дубоке сукобе Срба и Хрвата, које су свим средствима потпиривале, владе у Бечу и Будиму су схватиле да је на југу Монархије створен покрет који је својом суштином уперен против ње. Водећи се својим интересима, 27. новембра 1907. влада у Бечу је распустила Хрватски сабор, у којем је Коалиција имала већину, а потом је за бана именован Павао Раух, потомак познате мађаронске породице. Његов задатак је био да уз пуну подршку Беча, ослањајући се на Франкову Странку права, удара по коалицији, ради на њеном разбијању и на завађању Хрвата и Срба. Током припрема за анексију, у пролеће 1908, аустро-угарски министар спољних послова А. Ерентал наложио је Рауху да почне да прикупља податке о Србима “велеиздајницима” против којих је у погодном тренутку требало покренути судску парницу. То је значило да је Раух био задужен да припреми доказе о превратничким и велеиздајничким везама са званичном Србијом оних Срба и Хрвата који су југословенски опредељени. Тиме се хтело наћи оправдање пред Европом за предстојећу анексију Босне и Херцеговине.

Започета у августу, хапшења Срба су трајала све до краја 1908. године. Истражни судија Мирко Кошутић и државни одвјетник Милан Акурти ( по женској линији потомак српског војводе Стевана Шупљикца), током неколико месеци обилазили су оне крајеве Хрватске у којима су Срби чинили већину да би пронашли сведоке на темељу чијих исказа би се могла повести казнена истрага и подићи оптужница. Пронађени сведоци теретили су Србе да шире Српство, да истичу српске заставе, да се служе ћирилицом, оснивају организацију Српске самосталне странке, стварају соколска друштва, подижу новчане заводе, украшавају предмете српским грбом и слично. Осумњичени “српски агитатори” су хапшени и везани ланцима спровођени у Загреб. Тај лов на велеиздајнике створио је мучну атмосферу и силно узнемирио српско становништво. Противсрпска хајка се може боље разумети ако се нагласи да је Раух према Србима у Хрватској имао одрешене руке. Наиме, Фрањо Јосип је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе. Да Срба није било 700 000, Раух би их најрадије све побио, али како је тај број прилично позамашан, изјавио је да је то немогуће учинити.

Казнени поступак против Срба спровођен је мимо свих тадашњих закона. Упоредо са хапшењима и саслушавањима, у становима Срба вршена је преметачина. Као докази кажњивог чина плењене су српске заставе, ћилимови са извезеним грбовима, чаше са ликовним представама из српске историје и слични предмети. Међу 53 ухапшена “велеиздајника” било је 14 трговаца, 12 учитеља, 9 чиновника, 6 поседника, 5 свештеника, 3 занарлије, 1 професор и 1 студент. Највише их је било из редова Српске самосталне странке, а само неколико су били чланови Српске народне радикалне странке. Међу првима су ухапшени Адам и Валеријан Прибићевић. Док се тамница Загребачког судбеног стола пунила велеиздајницима, 6. октобра 1908. проглашена је анексија Босне и Херцеговине. Анексиона криза је била у пуном јеку. У таквој атмосфери, због незаконитог поступка према ухапшенима, од којих су неки смештени у ћелије са убицама и криминалцима, и недељама нису саслушавани, њих 11 се одлучило на штрајк глађу. Штрајком су желели да изнуде од суда да, у складу са законом буду саслушани. После 11 дана дана гладовања, по наговору својих адвоката који су им обећали да ће предузети све што је у њихово моћи да обезбеде законитост казненог оступка, затвореници су одустали од штрајка. Дуготрајно отезање са подизањем оптужнице доказује да је државни тужилац имао проблема при њеном састављању и прикупљању доказа. То могу да потврде и чињенице о сведоцима. Од укупно 378 сведока било је 218 припадника франкове Странке права, заклетих мрзитеља свега Српског. Међу сведоцима било је њих 6 кажњених ради преваре, 25 ради крађе, 9 због убиства и тешких телесних озледа, а 60 због разних других деликата. Под истрагом су се налазила два сведока, а непосредно из тамнице доведена су у суд три сведока. Укупно их је било 105 који су били кажњавани или још издржавали казну. Значи државни тужилац је узео за сведоке 77 посто франковаца и 36 посто разних деликвената који су имали задатак да докажу да су ухапшени Срби велеиздајници.

12. Јануара 1908. године објављена је Обтужница против ухапшених Срба. Штампана у виду брошуре она је у хиљадама примерака растурена по читавој Хрватској, Славонији и Далмацији. Циљ ове кампање био је распиривање антисрпског расположења и мржње. У обтужници од 107 страна затворени Срби су осумњичени , између осталог, : “... да су заводили народ грчко-источне вјере, учећи га да је већ по вјери Србин истовјетан са народом у краљевини Србији и да се са овим треба сјединити;...да су краљевина Хрватска и Славонија, те Босна и Херцеговина биле српске земље , да морају, ма и силом, опет припасти краљевини Србији,... да мора опет бити српско све од Земуна до Јадрана, да ће овим краљевинама и земљама завладати Петар I Карађорђевић, који ће их од нужде и мачем освојити, па да ће тада народу бити боље....народ су дијелом толико залудили да већ овог (Петра I Карађорђевића) сматра својим краљем...”. У обтужници је наглашено да је анексијом Босне и Херцеговине и хапшењем велеиздајника осујећена планирана “великосрпска револуција” , чиме је отклошена опасност која је са југа претила Монархији.

Када је обтужница објављена, два српска историчара, један из Аустро-угарске други из Србије, Радослав Грујић и Љубомир Ковачевић, независно један од другог, подухватила су се одговорног научног задатка да историјском анализом података, које је изнео краљевски државни одвјетник Акурти, читавој јавности покажу да је оптужба против Срба у целини утемељена на погрешним и научно неодрживим тумачењима. Они су, као историчари, обиљем прворазредних података, високопрофесионално и уверљиво побијали франковачке оптужбе и фалсификате против српског народа и његове историје. На захтев српских политичких првака из Коалиције Грујић се прихватио задатка да одговори на обтужницу и у том циљу за равно 80 дана саставио Апологију српскога народа у Хрватској и Славонији. За изузетно кратко време Грујић је написо обимну истраживачку студију која се може уврстити у класична дела наше историографије.

Главна расправа на процесу започела је 3. Марта 1909. а трајала је 150 дана. Тако се догодило да се Грујићева књига појавила у току судских расправа па је одлично послужила одбрани оптужених Срба.

У више српских градова : Београд, Параћин, јагодина, Ћуприја и Враварин организовани су зборови накојима је пружана подршка ухапшеним Србима. Захваљујући успешној активности у обавештавању европске јавности о преоцесу притворних Срба, које је у име српске владе развио др Гргур Јакшић, са свих страна стизали су протести. Глас за ослобађање Срба подигли су и многи угледни француски новинари и историчари. Доследан у оптужбама против Срба био је Антун Густав Матош, који је писао да већина “монаркијских Срба нису славенског порекла, дакле ни српског порекла, те да је сасвим природно да се на земљишту хрватском требају сматрати Хрватима “!

Велеиздајничка парница у Загребу постала је тема која је месецима заокупљала пажњу европске, а делом и америчке јавности. Њу су пажљиво пратили и осуђивали је бројни чешки, пољски, руски, талијански, бугарски, немачки, швајцарски, белгијски и неки амерички листови. Поред пештански, бечких и чешких листова, специјалне дописнике из Загреба су имали: милански Кориере деле Сера, париски Журнал де Деба, руски Новоје времја и Рускоје слово, лондонски Дејли телеграф и Тајмс и њујоршка ревија Космополитен.

Гласови протеста против велеиздајничке парнице подигнути су и у Аустријском парламенту у којем је било неколико српских посланика. Међутим, политички најзначајнију улогу одиграо је професор Томаш Масарик. Са групом од 68 посланика он је поднео предлог Парламенту да Одбор за анескију БиХ испита доказе о постојању широко разгранатог велеиздајничког покрета и о томе што пре поднесе извештај. Масарик је одржао говор који је трајао два дана! Нагласио је да се читава европска штампа занима загребаким процесом и да је јавно мнење цивилизованог света једнодушно у његовој осуди.

Покренута са циљем да оправда анексију, велеиздајничка парница је изгубила свој смисао оног тренутка када је 23. Марта 1909. русија признала анексију. Тиме је окончана анексиона криза и избегнут очекивани рат. Међутим парница је настављена. Како је изгледало суђење могу да илуструју следећи подаци. Адвокати су осуђени на плаћање новчаних казни у износу 2 530 круна. Суд је одбацио 758 питања која су поставили адвокати и 364 питања оптужених Срба. Адвокатима је одузета реч 90 пута ,а оптуженима 124. оптуженима су изречене дисциплинске казне у трајању 17 дана у самицама, 54 дана у мрачним ћелијама са тврдим лежајевима и постом. Одбрана је предложила саслушање 824 сведока, а на расправу је позвано само 42. Одбрана је иступила са 1932 предлога а суд је уважио само 77.

Када је завршено саслушање сведока, 5. октобра 1909 изречена је пресуда. Заједно оптужени су осуђени на укУпно 184 године робовања. Ваља подсетити да је Акурти подижући оптужницу тражио смрт вешањем!

Чим је пресуда била објављена стизале су осуде са свих страна, посебно из сабора Хрватске, ДалмациЈе и Угарске. Када је у Дубровник стигла вест о пресуди, све продавнице су биле затворене, светиљке прекривене црним велом, а поворка грађана, на чијем челу је ношен велики крст обавијен у црно, је прошла улицама града без иједног повика.

Против пресуде одбрана је уложила жалбу, а врховни суд Хрватске је укинуо пресуду и одредио обнову поступка. Међутим суђење није обновљено. Изненада, да би прекино мучну атмосферу коју је парница изазвала у европској јавности, Фрања Јосиф је новембра 1910. донео “превишње решење” о обустављању даљег поступка. Тако је испало да су осуђени Срби, милошћу владара амнестирани.

Парница је много допринела коначном освешћивању широких маса српског народа, посебно оног дела који је живео у пределима некадашње Војне крајина. Поред све разбуђене и високо изграђене српске националне свести, у народу тих подручја још је владао вековима усађен осећај лојалности и припадности цару и владајућој династији. Када је у велеиздајничкој парници цар ударио на српске светиње, веру, писмо и име српски сељак и последњој забити почео да преиспитује свој однос према Монархији. Колико је ова суштинска промена значила за догађаје који су следили, можемо само да предпостављамо.

Данас се присећамо Грујићеве Апологије, не сам зато што она има непролазне научно-историјске вредности већ и политичке актуелности. Она расправља о пореклу Срба у Хрватској, о њиховом имену, језику, писму, називу, застави, грбу, цркви, школи и националној свести, раправља о питањима која су, нажалост, још увек актуелна.

Извор: Василије Крестић, “Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914”

Приредио Марко Ковачевић