Минули двадесети век неће бити запамћен само по зверствима континенталних размера и масовним убиствима скоро читавих народа(посебно православних), већ и по уметности која је тим ''цивилизацијским достигнућима'' одговарала. Штавише, уметност је, као што је то раније био случај, својим изразом или стилским правцима увек предњачила и наговештавала зла која би се ускоро заиста збивала.
Једна од најзанимљивијих одлика уметности двадесетог века је стремљење ка разарању (не)органских облика овог света и изградњи некаквог самосталног ''света слике'', било да се он завршавао у конструктивизму или некој врсти апстракције. Без обзира на изузетан значај који су за културу минулог столећа те појаве имале, оне су, истовремено, поткопале истински сликарски занат, који је сваког мајстора красио током неколико претходних хиљадугођа. У двадесетом веку постало је уистину свеједно зна ли неко да црта и слика, појам талента је обезвређен, а у складу са ''демократским''(па и комунистичким) наопаким принципом ''свако има права да се изрази, те самим тим то и уме''. Недоученост на коју је у деветнаестом веку указивао Достојевски као на највеће друштвено зло, сменила је у двадесетом потпуна неукост, али је она бивала оправдана или ''спонтаношћу''(Полок и ''сликарство акције'', нпр.), или извештаченошћу(сви облици концептуализма, без обзира на надареност и дела појединаца). Терор уметничких идиота или превараната подржала је међународна клика такозваних стручњака или критичара, а прави мајстори могли су бити прослављени или постхумно као генијални лудаци( а, у ствари, мученици ликовне инквизиције), или, уколико би макар у једном периоду стваралаштва учинили уступак критичарској интернационали (Пикасо), тешећи се ташто, али и лажно да су они ти који су њу обманули и искористили.
Све, међутим, има свој крај, па и обмана, односно њена свежина. Када је крајем двадесетог века превара преврела и убуђала се, млади и надарени уметници нису јој се више могли препустити без борбе. Нека и даље, ако је то друштвеним поретком условљено, позиције критичарских могула држе верски фанатици лажи, замајавања и безвређа, то неће зауставити људе од талента, напротив, већ их није зауставило. Чак и више од тога, гнусна и неповољна ''званична'' сликарска клима је истински даровите људе нагнала на области и форме у којима се остварује поука апостола Павла: ''Све вам је слободно, али није све на корист''.
И прост физички експеримент указује на пут којим би сликарство на почетку трећег хиљадугођа требало да крене: литар воде у лавору плитко је расплинут на великој површини – слободи, док иста количина ''стегнута'' у мензури постиже много виши(уметнички) ниво. Ствараоцу, дакле, погодују ограничења – замислимо писца који би ређао слова свих светских азбука без везе и добићемо књижевну бесловесну аналогију огромне већине апстрактних слика. Уосталом, чак и апстрактни уметници су, по свом признању, тежили спознаји истине, макар ''унутрашње истине слике саме по себи''...макар ту истину посматрач и не схватао. Таква врста таутологије(ово је истина зато што јесте, па да је и нико не схвати) морала је да доведе до реакције и није случајно да се она овде одиграла баш у манастирима и да су се најталентованији сликари данашње Србије вратили фреско/иконопису. Није ствар у техници, већ у трагању за истином кроз лепоту форме и лични дар. То, међутим, поставља особит проблем пред ствараоца, тим пре ако је хришћанин: ''истина'' није пуки појам већ личност. Христос је Истина(Пут и Живот) и озбиљно трагање за ликовним изразом истине мора поћи од ове недоказиве, али и необориве чињенице.
Предуго су српске иконе и црквено сликарство уопште били под утицајем световног стваралаштва, радило се о техници(уље на платну) или о иконографији (каткад и живи модели за свете личности). У часу када је представљање Христа или Светог Саве постало сасвим слично приказивању тадашњих калуђера у реалистичком маниру, читав развојни пут доведен је до краја. Срби, међутим, нису могли поћи путем Жана Коктоа и његове личне капеле, већ су кроз делатност друштва ''Зограф'' покушали да помире савременост прве половине двадесетог столећа са својим славним средњим веком. Узалуд. Пауза која је у српском црквеном стваралаштву наступила услед окупаторске власти такозваног Тита, послужила је као својеврсно сабирање снага пред велику обнову.
Није случајно да се обнова српског иконописа везује за личност св.Јустина Ћелијског, безкомпромисног бранитеља православља, коме се нико не би усудио да стави ниједан приговор на живот и дело, у целини посвећено борби против свих могућих догматских застрањења. У манастиру Ћелије су током седамдесетих настале иконе сасвим у складу са српском средњевековном традицијом и то се семе брзо проширило свуда по Србији – у Бођанима, Жичи, Ковиљу, Градцу, Студеници, Пећи, Дечанима… Ако су иконе у почетку заиста биле одвећ налик на своје узоре, па чак и сматране пуким копијама, оне су се већ од 1990. видно ''ослободиле'', сасвим у складу са средином у којој се више ништа Богу драго и српско није гушило као у претходним деценијама.
Детаљна анализа појединачних аутора не спада у домен овог чланка, али је само на основу неколико примера очито да се најбољи српски сликари посвећују не само обнови иконописа ради саме обнове, већ да су на делу много дубље духовне струје. Као прво, копија је изгубила сваки значај и даровити сликари приступају старим узорима са свим поштовањем и читавом својом личношћу, дајући и без намере лично тумачење истинитих ликова. Такав приступ освештаној слици у потпуности је у складу са средњевековним. Штавише, већина данашњих најзаслужнијих иконо/фрескописаца су монаси или монахиње, а то читавој обнови не само да даје озбиљност већ укида сваку помисао злобне критике. Оно што, међутим, обнову српског иконописа чини особито значајном и разликује је од средњег века, јесте податак да су данашњи замонашени иконописци углавном жене. Оне се, у складу са најбољим предањем из времена Немањића, ретко потписују на својим делима, али им ваља посветити нарочиту пажњу. Нека то, уз њихову сагласност и Божије допуштење, буде тема наредних бројева овог часописа.
