Традиција: Ненад Живановић: Хришћанске димензије српског витештва Постављено 22.03.2006
Тема:
У сусрет Сретењу и витезовима Првог српског устанка
Хришћанске димензије српског витештва
Сваки разговор о борби и борењу може да се започне на више начина. Може са погледом на исток или запад, може са философском озбиљношћу или младалачком ужурбаношћу, може издалека или из непосредне близине. И без обзира на све ове могућности, место на коме се налазимо и светац који нас очекује, св. Димитрије, обавезују нас да изаберемо онај наш Источник, угао свих углова, и одатле, гледајући и унапред, али и уназад, започнемо разговор и промишљање на ову тему.
А одатле је лако видети све оне наше свете ратнике који градише и изградише српски православни род и који нас и данас посматрају са зидова српских манастира.
Од великог жупана српског Стефана Немање и његових синова Вукана, Стефана и Растка, па редом њихових потомака Уроша I, Драгутина и Милутина, Стефана Дечанског и Душана Силног, па Лазара и његовог сина Стефана Високог, високог не само по телесној висини, већ и због витешких, владарских, моралних, али и песничких домета, као и других овом приликом непоменутих чланова ове благородне свете породице, па преко косовског и свих Обилића 19. и 20. века, гради се један пут којим се хода и учи о томе шта су чојство и јунаштво, и шта значи бити моралан и частан човек. На том путу рађа се и стасава човек који, зна да је земаљско царство за малена а небеско до века, и спреман је да се супротстави свакој неправди и да за правду и слободу жртвује и себе самог.
Зато је и краљ Милутин, велики ктитор и Божји угодник, почетком 14. века (1305-1309) послао своје најбоље борце да бране и одбране Хиландар и Свету Гору од турских и шпанских разбојника и пљачкаша. Из записа архиепископа Данила, који је говорио о овоме, види се да су слобода и вера вредности за које се треба борити и бранити их.
Због сличних мука, сетимо се, и манастир Црна Река је саграђен на месту погодном за одбрану од нечастивих људи. Томе су прилагођени и манастирски прозори-пушкарнице, а висећи мост, којим се прелазила понорница и долазило до манастира, могао је и да се подигне, ако и када затреба.
И св. Димитрије, коме смо дошли у госте, знао је да мачем и копљем брани оно што је свето. А знао је и да без страха за овоземљско и овоземаљски живот изабере, у своме Солуну, Господа Исуса Христа за пријатеља.
На овом путу се учило да се и у најтежој борби никада не пређе граница која раздваја добро од зла, веру од невере, човека од нечовека. Зато су српски борци учили да:
- не оскрнаве противника у борби, ма колико били љути и повређени;
- не понизе противника без обзира колико су надмоћни;
- не иживљавају се над слабијим од себе;
- не иду против нејачи - деце, жена и старих људи;
- не иду против Господа нашег Исуса Христа.
На оваквим начелима учили су се српски младићи како се постаје јунак. И за разлику од „јуначине без начина“, који је био обичан силеџија, ови прави и разложни српски јунаци су своју храброст, која је стање једне личности добијено на дар од Бога, стављали у службу заштите сваког човека и његовог права на живот и слободу. Ове високоморалне личности - витезови највишега реда, били су пример како се живи и жртвује за више идеале.
Епске песме као морални кодекс
Завет једног младог човека, кога су браћа утамничила због „царства земаљског“ и његово испуњење, изградњом манастира изнад Раса, Ђурђевих Ступова, били су почетак стварања идеала српских витезова - за правду, за слободу, за веру православну. Тада су чојство и јунаштво, о којима је скоро седам векова касније и песник, али и владика и владар Његош, говорио, почели да се уграђују у српског младића и српску традицију. А у том, не тако малом временском раздобљу, српски народ - једно време и неписмен, али частан и одан својој православној вери - стварао је своје народне песме и исписивао странице велике и лепе књиге за многа поколења. И, попут јеванђелиста, и неуки српски песници су у својим песмама говорили о томе како треба живети, како радити, како се борити за правду и слободу. Ово, ако смемо тако да кажемо, српско јеванђеље, било је књига из које се учило - живота ради. И ако је вера живи живот, ове песме су биле извор са кога се пила питка и бистра вода живота.
Немој сине говорити криво,
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога!
Овако је могла да говори и учи свога сина само мајка која је у себи пригрлила Бога и која је знала да је боље и главу изгубити него образ свој. Због тог образа се и из болесничке постеље устајало и улазило у бој, а због јуначке части чак давала и предност противнику:
Чврстина вере, оданост, постојаност и на најтежем месту, учили су се и поуком, али и личним примером. Та животна школа могла је да опстане само на вери православној и дубоком веровању у оно што је народни песник дивно изговорио:
Што си ми се срце уплашило?
Једном си се од мајке родило,
А другом ћеш, срце умријети.
(Сењанин Тадија)После ових стихова много се лакше разуме и савет оца који даје синовима:
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте ви ви јатаке наше,
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали благо остављали.
(Стари Вујадин)
Нови јунаци старог кова
Код православног српског јунака свака борба почиње прво у њему самом, унутар његове личности. Јер, савладавање себе самога, својих страсти и својих чула, омогућава оно што је Марко Миљанов говорио о чојству: да је то чување другог од себе самог. А када се освоји тај степеник, онда је много лакше савладавати и жељу за насиљем, угњетавањем, тиранијом, пакошћу, злом осветом. Истовремено, то је и могућност да се изграђује и узвисује жеља за правдом, истином, слободом.
На путу успињања, нажалост, налази се још једна препрека - страх. „Страх животу често образ каља“ каже песник (Његош) и опомиње, подсећа да се треба учврстити у вери. А када се то постигне, онда може без страха да се бори и са другима и да се „тирјанству стане ногом за врат“ (Његош). Та борба против зла и тираније је света борба за основне људске вредности и она тражи способне и одважне њуде. И као што је Карађорђе био „бич тиранах“ (Његош), тако и сваки јунак мора да се усвршава; подједнако своје физичке способности и моралне вредности мора да увећава и умножава. Притом не сме да заборави ко је и одакле је.
Наша вера и традиција траже од нас да и данас, у времену и простору у коме живимо, себе и друге издижемо и обогаћујемо оваквим вредностима. И данас, као и јуче, потребна је борба и са нама самима, али и са другима - за правду и слободу, за веру православну. У новом времену и новим технолошким достигнућима, потребни су и нови јунаци, али јунаци старога кова. И данас су јунаштво и чојство категорије без којих се не може. Али, оне се морају стећи, трудом и великим напором.
Борилачке вештине истока и борилачке вештине запада, са њиховим идејама и идеологијама борења, као и настојањима да се осмисле „нове“ вештине борења (као код Руса - самбо), одударају од, сада скоро миленијумске, традиције српске борбе и борења за исконске вредности - правду и слободу. Зато, када се размишља о борилачким вештинама које треба да знају наши млади људи, мора да се води рачуна како о технолошким достигнућима новог времена, тако исто и о традицији српскога народа. Једно без другог није довољно.
Али и заједно, морају увек да воде рачуна о томе да све што раде морају да раде „увек као људи, као нељуди никада“ (Патријарх српски Павле).
