OBRAZOVANJE U VERI

NOVO RUSKO ISKUSTVO

Danasnju versku situaciju u Rusiji, najsazetije i najjezgrovitije bismo mogli opisati kao stanje postateizma i multikonfesionalnosti. S jedne strane, primetan je priliv neofita u Crkvu, i to ne samo iz redova inteligencije i mladih, kao sto je bio slucaj 70-ih o 80-ih godina, nego iz svih drustvenih slojeva; verska pitanja u sredstvima informisanja, skolstvu i nauci odavno vise nisu tabu-tema, kao sto se ni verski obredi vise ne obavljaju kriomice (naprotiv, javne licnosti odlaze u drugu krajnost, tako da nijedno njihovo pojavljivanje u hramu ne moze da prodje bez fotoreportera i televizijskih kamermana). S druge strane, od iskoni pravoslavna Rusija postala je meka za propovednike laznih ucenja, od krisnaizma do protestantizma u svim njegovim varijantama.

Kako na ovu slozenu, i umnogome, protivrecnu situaciju reaguje ruski obrazovni sistem?

Najpozitivnija je ocigledna cinjenica da su ruska pedagoska misao i prosvetna praksa pocele da se vracaju svojim korenima, da se napajaju sa „izvora vode zive". Zlosmradije sa „studenca isprovaljivanih, koji ne mogu da drze vodu" zanavek je, cini se, nestalo. Sa stranica pedagoskih casopisa iscezli su clanci o „oblikovanju svesnog ateistickog pogleda na svet", a u praksi su ukinuti svi oblici ateistickog (zapravo, antiateistickog) pritiska na ucenike. Vec od skolske 1989/1990. godine data je dozvola svestenicima i laicima da drze u skolama fakultativne kurseve katihetike, tumacenja Svetog Pisma, elementarnog bogoslovlja, formirane su i posebne ucenicke sekcije, u ciji krug rada ulazi pomenuta problematika. Fakultativnim kursevima i vannastavnim aktivnostima obuhvaceni su ucenici od XIII do X razreda. Sadrzaji koje su ucenici izucavali mogu se, prema jednom izvestaju objavljivati u casopisu „Sovjetskaja pedagogija"/br. 12 za 1990. godinu, grupisati uglavnome, u sledece tematske celine: „Vera kao fenomen kulture", „Tumacenje Svetog Pisma", „Istorija religiozne filosofije", „Hriscanstvo u istoriji ruskog naroda", „Vera i knjizevnost", „Religija i nauka", „Pravoslavna antropologija", itd. Veliko interesovanje, kako se navodi u tom izvestaju, ucenici pokazuju za posete hramovima, manastirima, galerijama ikona, za prisustvovanje bogosluzenjima, upoznavanje sa pravoslavnom muzickom bastinom, i sl.

Osnovan je niz eksperimentalnih skola, „Pravoslavnih gimnazija", koje deluju u gotovo svim vecim gradovima (godine 1994. u Moskvi je, primera radi, radilo vec 12 takvih skola). Ova skola je mirjanskog (laickog) tipa, sto znaci da njen zadatak nije profesionalno osposobljavanje buducih svestenosluzitelja, kao sto je to slucaj sa bogoslovijama i duhovnim akademijama. U njih se upisuju deca iz pravoslavnih blagocestivih porodica, koja zele da steknu obrazovanje i vaspitanje u pravoslavnom duhu. „Nasa skola nikako nije elitisticka" – istice u jednom intervjuu direktor Prve pravoslavne klasicne gimnazije iz Moskve Aleksej Sisojev. Sam zadatak da obrazujemo svu decu iz pravoslavnih porodica bio bi u protivurecnosti sa odabiranjem samo najboljih". Nastavnicki kolektiv ove skole sacinjen je od entuzijasta, zaljubljenika u pedagoski rad i pravih znalaca svog predmeta, a sto je najvaznije, svi, bez izuzetka, su clanovi Crkve Hristove. Nivo nastave veoma je visok, zahvaljujuci pazljivo sacinjenim programima, brizljivo odabranim saradnicima i duhu koji u skoli vlada. Skola ipak ima izvesno profesionalno usmerenje na zavrsnim godinama (pedagoski smer).

Pravoslavne gimnazije pruzaju izuzetno siroko opste obrazovanje. Tako, obavezni predmeti su: starogrcki, latinski, staroslovenski, materinji (ruski) jezik i knjizevnost, strani (zapadnoevropski) jezik, anticka kultura, filosofija, istorija, istorija umetnosti, muzicko vaspitanje, a tu je i nekoliko strucnih (bogoslovskih i pedagoskih) predmeta. Zanimljivo je pomenuti i nekoliko nastavih predmeta, kao sto su „Osnovi pravoslavne kulture", „Ruska kultura", „Kultura hriscanske Evrope", „Anticka kultura" – sve to stvara duhovni potencijal koji, u mnogome, prevazilazi znanja na nivou opsteobrazovene skole.

Jedan od najvaznijih rezultata postignutih u Gimnaziji, po mome misljenju, je to sto smo stvorili neobicnu, samo nama svojstvenu atmosferu, osobit ton i karakter odnosa izmedju nastavnika i ucenika", – istice direktor Prve gimnazije. „Rec je zapravo o tome da se svaki moralni problem resava na verskoj osnovi. Pre svega, tu je greh. Cinjenje greha povlaci sa sobom odgovornost. To zna svaki ucenik. Ali isto tako zna i da se greh moze iskupiti pokajanjem. Mi ucenicima uvek pruzamo mogucnost pokajanja. Deca u svako doba mogu da se ispovede kod svestenika (Skolskog duhovnika) i da osete blagodat razresenja od greha". Deci se pravoslavno shvatanje sveta, coveka, vlastite licnosti ne namece, od njih se ne zahteva da ispovedaju svoju veru na casovima, da „polazu racune" o tome kako veruju. Svako treba da izvrsi svestan izbor. A deca biraju Hrista kao temelj svoga bica. I na tome temelju, grade svoju licnost, nalaze spokojstvo i mir...

U gimnaziji se organizuju i brojne vannastavne aktivnosti. Deca upoznaju ikonopisacku bastinu, obnavljaju tradiciju crkvenog pojanja, bave se literarnim i pozorisnim stvaralastvom. Postoje brojna takmicenja i kulturne manifestacije na kojima su ucenici pravoslavnih gimnazija postigli zavidne rezultate.

Pravoslavne gimnazije imaju samo jedan, ali veoma krupan problem – problem finansiranja. Prve takve skole osnovane su pod pokroviteljstvom Pravoslavnog prosvetnog drustva „Redonjez", koje je preuzelo na sebe obavezu da bude i osnovni finansijer svih aktivnosti ovih ustanova. Ipak, drzavne dotacije ne bi bile na odmet. Nazalost, u Rusiji postoje samo dve verske obrazovne institucije koje se finansiraju iz buxeta – Drzavna jevrejska akademija „Majmonid" i Akademija erutmicke umetnosti (da ne bude zabune, pod ovim kitnjastim nazivom skriva se – antroposofija R. Stajnera!).

I tu dolazimo do druge strane medalje u reformi ruskog skolstva postateistickog doba. Naporedo sa gimnazijama i licejima (drzavnim i privatnim), na kojima je pravoslavna veronauka uvedena kao fakultativni predmet, postoje i slucajevi da se u skolama deci predaju razne sektaske doktrine i sumnjiva verska ucenja. Recimo, Djakon Andrej Kurajev, dekan Filosofsko-bogoslovskog fakulteta Pravoslavnog univerziteta u Moskvi pise o tome kako su u jednoj moskovskoj skoli uvedeni obavezni casovi – kabalistike! Tajne Kabale skrivene su pod racionalnim i „prihvatljivim" nazivom ovoga predmeta, koji se zvanicno zove „Vestina da se postane covek". Nastava se odvija prema metodama centra Zana Gavera, i njome su obuhvacena deca od prvog do jedanaestog razreda. Podrazumevaju se i odredjeni uxbenici, pri cemu su ezoterijska mesta u njima data na francuskom jeziku, da se roditelji ne dosete.

Medjutim, kada je nekolicina domisljatih i verski obrazovanih roditelja otkrila o cemu se tu radi, odlucili su da zatraze prijem kod direktora Opstinskog odeljenja Ministarstva prosvete, ali je ovaj, saznavsi razlog njihovog nezadovoljstva, odbio da ih primi. Sve u ime demokratije...

Srpska deca, izuzev one u Republici Srpskoj, jos uvek nisu dobila mogucnost da u skoli, makar fakultativno, steknu znanja o pravoslavnoj veri. Da li je moguce da kreatori prosvetne politike misle da se deca beskonacno mogu drzati pod staklenim zvonom u koje ne dopire nijedna informacija o Hristu i Crkvi? Naravno, oni se pozivaju na apstraktno nacelo da u nasoj drzavi postoji zvanicna religija, ali ih praksa demantuje na svakom koraku: ako je suditi po nasoj stampi i televiziji, u Srbiji se uveliko zacarila zvanicna religija cije ime je – magija i okultizam. Na nama je, dakle, da odaberemo da li ce ucitelji i vaspitaci nase dece biti Vave, Kleopatre, Milje, Mun, Asahara, Bili Grem ili Pravoslavna Crkva sa svojim svestenim nasledjem kojim se srpski narod nadahnjuje od pamtiveka. Od iskoni!

Ksenija Koncarevic (текст је писан пре увођења веронауке у школе)

ISkon