BRATISLAV PETKOVIĆ

MUZIKE ĆE BITI U CARSTVU BOŽJEM

Razgovor sa Bratislavom Petkovićem
Razgovarao: Srđan Miljković
Razgovor vođen: 2005.

Objavljivanjem Autopetičkih zapažanja o kompoziciji Fanuil (Rvanje Jakovljevo) za simfonijski orkestar , Stanje stvari se dopunjuje i obogaćuje muzičkom umetnošću. Kako upravo ovim tekstom konkretna kompozicija i muzička umetnost debituju u našem časopisu, ovo je prilika da sa Bratislavom Petkovićem, kompozitorom i autorom teksta, razmenimo iskustva i znanja vezana za njegovu kompoziciju, ali i za neka opšta mesta muzike i umetnosti.

Koja je funkcija, smisao i značaj Vašeg teksta (Autopoetička zapažanja o kompoziciji Fanuil /Rvanje Jakovljevo/ za simfonijski orkestar) u kontekstu diplomskog rada, čiji je on integralni deo, ali i njegovog oblika u kojem je predstavljena Vaša kompozicija u našem časopisu?

To je zapravo tekstualni deo diplomskog ispita na FMU, koji se sastoji još i od notnog zapisa orkestarske kompozicije, te detaljne formalne analize, a njegova funkcija je pokušaj da se ponudi jedno od mogućih verbalnih viđenja rada neverbalne umetnosti, osim kada je, naravno, u pitanju opera. Smisao takvog teksta je potreba današnjeg čoveka za dodatnim objašnjenjima autora o konkretnoj kreaciji; sam rad, odnosno muzika, to ne potrebuje - muzika su sami tonovi, a tumačenje stoji samo uslovno, jer svako može imati sopstvenu interpretaciju. Verujem da je istinska muzika događaj u vremenu koji pokušava da donese deliće bezvremenog i neizrecivog, i samim tim moguće je da bilo kakve dodatne reči o tome profanišu sam događaj. Za vaš časopis predstavljam proširenu verziju integralnog teksta; razlika je u uvodu koji otkriva neka od mojih stvaralačkih načela, a njih na ispitu nisam iznosio.

Vi ste se izrazili u formi simfonijske poeme. Koje su druge mogućnosti koje su Vam se, eventualno, nudile kako bi zadovoljili nivo diplomskog rada? Koje su osnovne poetičke zakonitosti ovog muzičkog žanra, i kako ste se, kao savremeni umetnik, odnosili prema njima?

Za diplomski ispit na petoj godini studija odseka za kompoziciju obavezan deo je orkestarska kompozicija za mali ili veliki simfonijski orkestar, a po obliku, tj. formi može biti višestavačna simfonija, simfonijska poema, koncert za neki ili nekoliko instrumenata i orkestar, oratorijum... U svakom slučaju, obavezna je orkestarska kompozicija kao kruna školovanja i dokaz osposobljenosti pisanja za najzahtevniji medij, čime se stiče zvanje diplomiranog kompozitora.

Tvorac specifičnog žanra - simfonijske poeme (ali i sonate i koncerta u jednom stavu) je Franc List. To je programsko orkestarsko delo u jednom stavu. Znatan broj čuvenih simfonijskih poema oslanja se po formalnoj koncepciji, u većoj ili manjoj meri, na oblike „apsolutne“ muzike, npr. na sonatni oblik, rondo, trodelnu formu, varijacije i slično; ali kao i sve što je pretrpelo promene u XX veku, i programnost je danas uslovna, pa je i oblik apsolutno slobodan, tako da možemo reći da je to jednostavačni orkestarski iskaz, što je vrlo zgodna i neopterećujuća forma, pogotovo za čoveka današnjice koji je u velikoj žurbi.

Izboru forme, to jest žanra, sledi izbor teme. Odnos forme i sadržaja jedno je od opštih mesta u kontekstu umetničkog stvaralaštva. Forma i sadržaj se međusobno prepliću u neraskidivu celinu. Oni su možda čak i jednovremeni, jer su stvar izbora jednog stvaralačkog subjekta. Vi ste izabrali starozavetnu, biblijsku temu. Koji su razlozi, okolnosti za takav (starozavetni i biblijski) i taj (rvanje Jakovljevo) izbor teme? Koje su njene veze (nadvremenske i univerzalne) sa novozavetnim vremenom u kojem, kao stvaralac, živite i delate?

Hvala Vam što ste mo to pitali, jer se i sam često pitam da li temu odabiram ja, ili tema odabira mene; i verujte, u početku rada sklon sam da verujem da ja biram temu, ali kako rad napreduje, odnosno kako se pojavljuju problemi i otpori koje treba savlađivati, ta količina problema i otpora polako me razuverava da sam temu sam izabrao, te bih u tom slučaju bio klasičan mazohista. Tada postepeno shvatam da je tema izabrala mene i više puta hoću da odustanem, ali ista ta sila koja me je (vešto) navela da u početku mislim da sam ja izabrao temu, sada još veštije nalazi nevidljive razloge da od posla ne odustanem. Neka neko slučajno ne pomisli da se žalim na prepreke koje treba savladati, one me „mazohistički“ raduju, ali i oslobađaju iluzije da je pošteno komponovanje prijatan i lagodan posao – u istoj meri koliko i pisanje poštenog romana ili priče. Definitivno mislim da tema bira čoveka, makar mene ovakvog, malog. A možda ću jednog dana, pred smrt, kada verovatno i sam budem znao šta treba da pišem, i dalje pisati po nalogu „odozgo“, pa bolje da se na vreme privikavam i ne opirem vazalskom odnosu u nadi na usinovljenje. Mislim da sam dobrim delom već odgovorio na Vaše pitanje zašto ta tema; možda sam ja i ishalucinirao da je moja muzika upravo ta tema, ali ako i jesam, tu sam halucinaciju morao proživeti na svojoj koži, a veze (nadvremenske i univerzalne) sa današnjim vremenom, odnosno čovekom, jesu te da opirući i rvajući se s Bogom, homo sapiens otkriva homo religiosusa, odnosno odrasta u istinitog čoveka koji preuzima odgovornost života, jer se umorio od dovoljnog broja svojih pogrešaka, baš ako hoćete, i bio hrabar da greši, ali samo na putu da pronađe Boga, odnosno lice Božje (Fanuil) u čoveku, odnosno bližnjem.

Pošto zbog same prirode komunikacije u uslovima specifičnih zakonitosti časopisa kao pisanog i jezičkog medija nismo u mogućnosti da neposredno percipiramo kompoziciju, koja je, kakva i koliko tesna, "očigledna" ili "proizvoljna" veza sadržaja Vaše kompozicije i sadržaja starozavetne priče o rvanju Jakovljevom? Kako ta dva sadržaja, iz dva različita medija, publika može da doživljava, odnosno interpretira u vlastitom estetskom iskustvu?

Potpuno slobodno, ne obazirući se na moj predlog naslova, halucinaciju ili istinu, ili jedno od mogućih tumačenja. Bog će ga znati?! Lično ne volim da znam naslov dela, jer on ima tendenciju da me sputava, navodi, ograničava, i onda ulažem dodatni napor da se oslobodim sugerisanog. Publici generalno predlažem da se oslobodi svega nemuzičkog i sluša same tonove, ukidajući sebi i nemuzičke analogije, tipa slika, žmurenja,“unošenja“ i sličnog; muzika ili ima dejstvo, ili ga nema; ili govori, ili mrmlja; ili je iskrena, ili je lažna, pa koketira i ulaguje se - mada se pritom ne sme zaboraviti da je muzika pisana za čoveka, i to svakog, naročito sa poštovanjem i ljubavlju, a ne zavođenjem i niskim mudrovanjem.

Stanje stvari obraća pažnja na pojam preobraženja kao jednog od mogućih principa kojim umetnost živi i komunicira sa stvarnošću i životom (umetnost preobražava stvarnost i život). Potvrdu za ovakav i ovaj izbor principa mehanizma umetnosti nalazimo i u jednom od centralnih događaja novozavetne istorije, u Hristovom preobraženju na gori Tavor. Može li se i o muzici promišljati na ovoj istorijskoj, estetičkoj i ontološkoj ravni kojoj je preobraženje centralni fenomen, princip i događaj?

Apsolutno može, ali samo ako je u pitanju autentična, iskrena i poštena muzika. Ne zamerite mi na ovom izrazu „poštena“, pod tim mislim da kao što kuću možete zidati na dobrim temeljima, inventivno ali uzimajući u obzir iskustva predaka u gradnji, od kvalitetnih materijala, promišljeno, pedantno, isto tako možete zidati ne obazirući se na iskustva drugih, fušareći na materijalu, a sve to proglašavajući sadržajem koji mi ostali ne razumemo, jer smo, navodno, zastareli u shvatanjima, jer je, navodno, beton bolji od cigle; jednostavno i sami počinjete da verujete u to što plasirate, rušeći sve za sobom i zidajući novo – „bolje i lepše“. I znate šta je tu sumnjivo? Upravo to odricanje od rada predaka, odsustvo elementarnih zakonitosti oblika, ritma, harmonije i melodije, zapravo sečenje drveta koje drži granu na kojoj sedite; ali to je vrlo udobno - da je sve dozvoljeno; i lakše - nema otpora i ograničenja, nema šta da se savlađuje; to je zastrašujuća sloboda, ali je drskost pobeđuje. Da, sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje, kako kaže apostol Pavle. Preobražaj je ustvari izgrađivanje ličnosti i muzika tu može da pomogne jer je duh, ali postoji i zao duh, i to gradacijski, od nesvesnog do svesnog.

Kako se muzika, sa svoja tri osnovna izražajna elementa (ritam, harmonija, melodija), ili bez njih (ako je reč o savremenoj umetnosti) odnosi prema umetničkoj stvarnosti?

Danas postoji muzika bez čvrstog i stabilnog ritma, harmonije i melodije. Ona je deo savremene muzike i još uvek opstaje, na primer u Francuskoj, ali toj muzici prolazi vreme, ljudi u Evropi se ipak vraćaju muzici koja ima neke osnovne gradivne elemente, naravno u novom ruhu. Publika želi da čuje muzikalnost, a ne mentalno iživljavanje, čije roditelje ne želim da pominjem, a još manje njihove sledbenike koji su gori od roditelja, još manje razumljivi sami sebi, a kamoli nama slušaocima. Znate šta, ja sam kompozitor; ta muzika nema veze sa mozgom, tu nema šta da se razume, ta muzika ako i ima dejstvo, ono je ružno, ali tu i takvu muziku podržavaju i brane nemuzikalni ljudi, netalentovani kompozitori koji se iza nje kriju, neki teoretičari koji su odgajani da u nju veruju, pa im je sada teško da to odbace, jer su pisali seminarske radove o takvoj muzici.

Ako književnost daje novo, umetničko, preneseno, suštastvenije značenje mediju u kojem se izražava (jezik kome je primarna komunikacijska funkcija), kako se muzička umetnost, kao sredstvo preobraženja, odnosi prema svom mediju izražavanja i stvarnosti kojoj se vraća?

Muzika u najboljem slučaju uči od prirode. Ona presazdava već postojeće i nudi „nova“ rešenja, ali se nama dopada ona muzika koju prepoznajemo u sebi, genetski, dakle iz prirode, ili iz viših sfera poretka univerzuma, dakle božanska, tj. duhovna muzika onih koji se udostoje da je donose, kao na primer J. S. Bah ili sv. Jovan Damaskin... Sva ta muzika pomaže čoveku od meditacije do kontemplacije. Muzika jeste umetnost preobražavanja. Slušajte Baha, porodiće vam uzvišene misli i pojačati koncentraciju, pojedina Mocartova dela će vam dovesti u sklad moždane, ćelije itd.

Postoji jedan teorijski iskaz na osnovu kojeg proizilazi da je savršena muzika ona koju proizvode nebeska tela krećući se po svojim putanjama. Očigledna je, dakle, veza muzike sa astronomijom i matematikom.

To je toliko opsežna tema i mislim da bi bio pretenciozan pokušaj da se objasni na ovako malom prostoru. Na ovo pitanje najsažetije ću vam odgovoriti služeći se Rečnikom simbola u izdanju Narodnog dela. Pitagorejci su smatrali da je muzika harmonija brojeva i kosmosa, koja sama može da se svede na zvučne brojeve. Upravo se sa pitagorejcima povezuje koncepcija svemirske muzike. Traženje utočišta u muzici, sa bojama njenih tonova, njenim tonalitetima, ritmovima, različitim muzičkim instrumentima, jedna je od mogućnosti povezivanja sa punoćom kosmičkog života. U hrišćanskoj tradiciji velikim delom je sačuvana pitagorejska simbolika muzike koju su preneli sv. Augustin i Beocije. Muzika je preuzela simboliku broja 7, muzičkog broja, Atininog broja, broja ispunjenog odblescima mudrosti. Uspostavljanjem odnosa korespodencije (na način kako su to činili Pitagorejci) između udaljenosti sedam planeta od zemlje (podeljenih naizmenično na dvostruke i trostruke intervale, slično muzičkoj lestvici) i trajanja njihovog obratanja sa intervalima sedam tonova lestvice izračunata je udaljenost od Zemlje do Meseca koja iznosi jedan ton, između Meseca i Merkura pola tona itd; a sedam planetarnih orbita pravi Orfejevu heptakordnu liru. Beocije razlikuje tri simbolička tipa muzike. Svemirsku muziku koja odgovara skladu zvezda koji proizilazi iz njihovog kretanja, i izmeni godišnjih doba i mešavini elemenata; melodija je lepša što je kretanje brže i dublja što je kretanje sporije. Kosmos je veličanstven koncert. Drugi tip je ljudska muzika: ona čoveka vodi, i on je oseća u samom sebi. Ona pretpostavlja sklad duše i tela, sklad duševnih svojstava i elemenata od kojih se sastoji telo. Napokon, instrumentalana muzika određuje upotrebu instrumenata. Ako je muzika poznavanje modulacija, mere, razumljivo je da ona upravlja kosmosom, ljudima i instrumentima. Ona je umetnost postizanja savršenstva.

Ove navode iz Rečnika simbola shvatite uslovno i više kao pokretač za vaša razmišljanja; inače su vrlo zavodljivi i možda čak i dobrim delom istiniti, ali u to ne bih smeo da se zakunem. U svakom slučaju sve propuštajte kroz svoj filter, nikom ne verujte dok ne vidite i ne pipnete. Kao divni apostol Toma. Kinezi imaju potpuno drugu genezu nastanka lestvice i uopšte nisu naivni u tome, naprotiv. To je još jedna velika priča.

Muzika je gotovo nužan vid umetničkog izražavanja u svim civilizacijama i kulturama. Kakav je, prema tome, njen estetički, kulturološki i ontološki značaj uopšte, a posebno u našoj, hrišćanskoj civilizaciji?

U svim civilizacijama najsnažniji doživljaji u društvenom i ličnom životu obeležavani su manifestacijama u kojima su se posredstvom muzike mogućnosti izražavanja proširivale do božanskih granica. U hrišćanskoj tradiciji velikim delom se sačuvala pitagorejska simbolika muzike. Dakle, evropska muzika, ako se suzimo na nju, potiče iz antičke Grčke, potom je vizantijska muzika preuzela antičko nasleđe, onda sledi renesansa, barok, pa opet osvrtanje na moduse, i tako dalje. Potom se pridružuju istočnjački uticaji, lestvice sa egzotičnih destinacija. Malo-pomalo sve je postalo moguće i dostupno, pa sad treba malo vremena da se pojave izraziti talenti, da to mnoštvo lepote i beskrajnih mogućnosti prevedu u jednu pravu meru. Komponovanje – jeste mera, osećaj za meru.

Umetnička muzika je u nekim etapama istorije dosezala vrlo visoke umetničke domete, projavljivala svoj veliki značaj, uticaj, pa i popularnost.

Ako upotrebim izraz ozbiljna muzika tačno je da je ona imala vrlo visoke umetničke domete, tu muziku zovemo „apsolutnom muzikom“, i njeni predstavnici su Bah, Betoven, Mocart itd. I zaista, i danas sva muzika koja je zasnovana na njihovim uzorima, iako su to već naši preci, ima značaj, uticaj i popularnost; kako tada, tako i sada, mada znatno manje. Ovo doba nije doba ozbiljne muzike, ona treba da se oporavi i obnovi i pokuša da povrati slavu i značaj koju je imala. To nije lako u ovoj neobuzdanoj poplavi, kada su brane popustile, a čovek više ne treba Boga, bar ne kao ranije, već sam postavlja sebe u centar sveta. I to počinje polako da ga boli, ali očigledno nedovoljno, može on dalje, do granice Boga koju ispituje gde je.

U poplavi šunda, kiča i neukusa kojima smo svedoci na svim nivoima kulturnog života, i u svim oblicima umetnosti, gde je danas muzika, kvalitetna muzika, ozbiljna muzika?

Ima kvalitetne muzike, naravno, kao što ima i kvalitetnih novih, prodornih ruskih pisaca. Samo je treba pronaći u ovom mulju izopačenja. Reći ću vam iskreno, mi umetnici smo krivi za sadašnje stanje muzike kod nas i u svetu. Suviše smo eksperimentisali, do besmisla, i time izgubili dobar deo publike, elitizovali smo umetnost, sa nivoa zanatlije iz srednjeg veka podigli smo se na nivo umetnika, pogordili se, podelili u oštro sukobljene tabore. Time smo otvorili prostor da pacovi i bubašvabe legalno zauzmu kuću. E sada će dezinsekcija i deratizacija biti vrlo mučna i kompleksna, jer vođe današnje kič, šund populacije traže svoje, spremni su na revoluciju, jer su brojčano nadmoćni, novčano sposobni i osećaju da mogu da preuzmu vlast. Mislim da sadašnja civilizacija polako doseže svoj sunovrat, i s time treba živeti, ne plašiti se, svako treba da čini ono što može; ne pristajati na seljacizam, gasiti televizor kada se oni pojave, ne uvažavati ih u svom okruženju, koristiti svaku priliku da se ogoli njihova budalaština, sve u svemu, na svakom mestu ratovati protiv njih, a ako nas doteraju toliko duboko, onda voditi borbu kao ilegalci, diverzantski, ne predavati se do poslednjeg daha; kada to zavisi od nas, sprečiti njihovo dalje delovanje, a ne grebati se o njihovu „krvavu“ zaradu, da bi nahranili svoju gladnu decu. Jer jadna naša deca ako ostanu živa dok im oni kroje kapu, a mi sa žaljenjem povraćamo u lavor svojevremenog licemerja.

Da li postoji potreba za cenzurom muzičkih "ostvarenja", ukoliko se pretpostavlja da muzika može biti korišćena kao sredstvo manipulacije, pa čak i u službi kriminala? Kakav je položaj umetnika, kompozitora, kao i njegova moralna odgovornost, u takvim uslovima?

Na žalost, došli smo dotle da nam je potrebna cenzura, ili makar apel, jer zaista muzika se već koristi kao sredstvo manipulacije. To vam je slično kao ubacivanje 25-og frejma u propagandne spotove. Oko registruje 24 frejma, ali podsvest registruje 25. Zna se, na primer, da ritam od 160 otkucaja u minuti, koji je u osnovi novije muzike koju konzumiraju mladi, uvodi čoveka u stanje transa, što je poznato još od davnina i korišćeno u raznim pseudoreligijskim inicijacijama i svetkovinama. Vi možete u muziku brzine 160 bita subliminarno utiskivati dobre i loše poruke, kada je čovek u transu. Ne treba mu hemijski stimulans, dovoljno je da se prepusti tom ritmu, a još uz hemijski stimulans, šta da vam pričam! Postoje i drugi oblici štetnih uticaja muzike koju su pisali ljudi pod uticajem duha destrukcije, koji ih i inspiriše. E sad, ko je taj ko će reći: u ovoj muzici su zapisi koji preobražavaju čoveka na bolje, a u ovoj su destruktivni i samodestruktivni zapisi. Da bi se to tačno razlučilo potrebno je ogromno intuitivno, muzičko, religijsko, akustičko i postprodukcijsko znanje. Mislim da tu nema mnogo pomoći, osim da se osvesti, da se uoči kako ta opasnost postoji, i da makar svako bude obazriv u izboru onoga šta će konzumirati. Kao i u književnosti danas, sve je dozvoljeno ako se pronađe izdavač; jedino što možemo kao umetnici jeste da kad prepoznamo zlo, da ga raskrinkamo i upozorimo na njegovo prisustvo, ali ne možemo sprečiti da se neko slobodnom voljom opredeli za zlo. To je zagarantovana privilegija slobode.

Kako danas živi muzika kod nas i u svetu? Kakva je budućnost muzike u istoriji, ali i posle njenog kraja?

Država ne podržava umetnika kod nas. U svetu iza velikih talenata stoji država, rizikuje, stimuliše ih, izdržava dajući im fantastične uslove za rad, ona ih reklamira, čuva ih i mazi kao javno dobro, a od njih na kraju kulturno profitira. Navešću vam primer Poljske i Pendereckog. Nije potrebno da neko bude toliko talentovan, koliko da država veruje u njega i plasira ga kao svog kulturnog reprezenta, jer onda i svet počinje da veruje da je on izuzetan, a to verovanje se prenosi na umetnika i on postaje sve bolji.

Muzika se danas priprema za novi nastup, kada sabere iskustva XX veka i zadrži ono što joj je potrebno i odbaci ono što joj smeta. Ne brinite, svaki vek je bio zatvorenik zablude da se u umetnosti nema gde dalje; naravno da ima dalje i da će pronaći put kao što je pronalazi voda, jer već smo rekli da je muzika duh, pa će utoliko pre pronaći svoj izražajni modus.

Da bih vam odgovorio na drugi deo pitanja pogodnije bi bilo da sam svetitelj, da dobro stojim s Bogom, jer jedino On zna potpun odgovor na to pitanje, ali budući da sam običan smrtnik ipak ću pokušati. Istorija je nemilosrdna, ostaju samo istinska dela, jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti, pa šta preostane... jezici će zamuknuti, znanje će prestati... ali se ne pominje muzika, tako da ima šanse da ona bude prisutna u eshatonu. Šalim se, muzike će biti u Carstvu Božjem:

I pevahu pesmu novu govoreći: Dostojan si da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njene; jer si se zaklao, i iskupio si nas Bogu krvlju svojom od svakog kolena i jezika i naroda i plemena...

(Otkrivenje, glava 5, 9)

I pevahu kao novu pesmu pred prestolom i pred četiri životinje i pred starešinama: i niko ne mogaše naučiti pesme, osim onih sto i četrdeset i četiri hiljade koji su otkupljeni sa zemlje.

(Otkrivenje, glava 14, 3)

I pevahu pesmu Mojsija, sluge Božjeg, i pesmu Jagnjetovu, govoreći: Velika su i divna dela Tvoja, Gospode Bože Svedržitelju, pravedni su i istiniti putevi Tvoji, Care svetih.

(Otkrivenje, glava 15, 3)

Ali u kom obliku osim pevanja, i da li će nešto ostati iz istorije, na primer Bah, ili će biti otkrivena mnogo bolja i potpunija muzika od ove koju smo do sad upoznali, to zaista ne mogu znati. Pitajte svetitelja, da on pita Boga.

Stanje stvari