- Sterijina dela su danas aktuelnija mnogo više nego što nam se čini. Dosta je da se pogleda njegov predgovor „Rodoljupcima“ pa da se shvati koliko on ima da kaže i današnjem čitaocu - kaže na početku razgovora za „Blic“ akademik Ljubomir Simović, dobitnik priznanja Sterijinog pozorja za naročite zasluge.
„Nije slučajno što se ‘Rodoljupci’ poslednjih godina tako često postavljaju na scenama naših pozorišta. Oni koji su odlazili u ratove devedesetih godina sigurno nisu čitali ovo njegovo neveselo ‘veselo pozorije u pet dejstvija’. A treba ga čitati, kao i ostala Sterijina dela. Nama je i danas potreban neko ko bi nas učio onome čemu nas je učio Sterija: trezvenosti, ozbiljnosti, odgovornosti, razumu, spremnosti da se oslobodimo obmana i samoobmana, da se suočimo sa realnim stanjem stvari, da uspostavimo razumniji i racionalniji sistem vrednosti... Naš opstanak i naša budućnost najuspešnije se mogu braniti na onoj liniji koju u novijim vremenima obeležavaju imena Dositeja, Sterije, Jovana Cvijića...“
Dobili ste tri Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst, a ove godine vam je dodeljena i četvrta, ovoga puta za naročite zasluge u razvoju pozorišne umetnosti. Može li se govoriti o nekoj paraleli vašeg i Sterijinog dela?
- Sterijinu liniju su, u našoj dramaturgiji, neposredno nastavili naši komediografi: Nušić, Aleksandar Popović, Dušan Kovačević. Ja sam, i kao dramski pisac i kao pesnik, išao nekim drugim putevima. Ali i kada idete nekim drugim putevima morate proći kroz Sterijine škole.
Nedavno je objavljena knjiga Jasmine Bogavac „Žrtvovanje kralja“ o vašim dramama, u kojoj je naznačeno i to da umetnost uzimate i kao čovekovo oruđe u borbi protiv ovozemaljskih nedaća. Kolika je zapravo njena moć?
- Moć jedne knjige zavisi od znanja, senzibiliteta i broja njenih čitalaca. Sudeći po broju čitalaca, moć knjige se danas smanjuje. Na srpskom jeziku je, ma koliko bio mali, napisana velika i bogata literatura. Ali mi od te velike i bogate literature nemamo velike koristi. Zato što tu literaturu ne čitamo. Nas kao da je stigla ona čuvena kletva: „Dao ti bog dukat od sto oka, pa niti ga mogao nositi ni trošiti, već sedeo kraj njega i prosio“.
U drami „Boj na Kosovu“ elaborirate mit o žrtvi i žrtvovanju. Jesmo li još uvek taoci tog mita?
- Mi nismo toliko taoci tog mita, koliko smo taoci njegovih pogrešnih interpretacija, pa čak i manipulacija. Umesto da taj mit čitamo izvorno i neposredno, kao autentičan životni, moralni i filozofski stav, kao jedan autohton pogled na svet, mi ga čitamo iz druge ruke, kao politički ili nacionalni program. I taoci smo tog pogrešnog čitanja.
Koje su ključne odrednice današnjih odigravanja na našoj društvenoj i političkoj sceni? Kome bi žanru mogla da pripada naša Narodna skupština, a kome sahrana Slobodana Miloševića?
- Ne znam u koji bi žanr mogla biti svrstana zasedanja naše skupštine, ali znam da je naša skupština napravljena od našeg materijala. Mi drugog materijala u ovom trenutku nemamo. Ili biramo onaj materijal koji najviše liči na nas. Ne znam ni kakvom bi žanru mogla pripadati ni Miloševićeva sahrana. Oni koji sebe smatraju Miloševićevim političkim naslednicima napravili su od te sahrane ono što im je trebalo: politički miting. Oko Miloševićevog kovčega su se okupili neki likovi koji su nas podsetili na najružnije trenutke naše nedavne prošlosti. U toj predstavi, kako slikovito nazivate događaje poslednjih godina prošlog veka, mi nismo uvek bili statisti bez teksta. Nismo bili statisti 9. marta 1991, nismo bili statisti ni na DEPOS-ovom Vidovdanskom saboru 1992, nismo bili statisti u vreme građanskog protesta u jesen i zimu 1996/97, nismo bili statisti 5. oktobra 2000. godine. Zato smo i uspeli - premda sa prevelikim zakašnjenjem - da se oslobodimo Miloševićevog režima. Inače, ta predstava, koja je trajala više od jedne decenije, jeste bila, pre svega, tragedija. Ali je u toj tragediji naš Magbet bio smešan kao kralj Ibi. Bila je to i farsa, ali je u toj farsi naš kralj Ibi bio krvav kao Magbet.
