Timoti Ribek

 Jozef Racinger – od Hitlerjugenda do pape Benedikta XVI

 U proleće 2004. godine Jozef Racinger otišao je u Francusku kao lični

izaslanik pape Jovana Pavla II, koji ga je zamolio da prenese papske

blagoslove na komemoraciji povodom 60-godišnjice iskrcavanja u Normandiju.

Racinger, koji je tada bio sedamdesetsedmogodišnji kardinal, trebalo je da

učestvuje na nekoliko službi, uključujući i ekumensku ceremoniju na

engleskom groblju na Omaha Biču, koja je održana u subotu 5. juna, uz

prisustvo kardinala Fransisa Džordža iz Čikaga. Sledećeg dana Racinger se

pridružio brojnim liderima na plaži Aromanaha. Među prisutnima bili su i

francuski predsednik Ž ak Širak, nemački kancelar Gerhard Šreder, ruski

predsednik Vladimir Putin, kraljica Elizabeta II i Džordž Buš.

 Posle subotnje ceremonije na američkom groblju

na Omaha Biču, kojoj je prisustvovalo vi še hilja da američkih veterana i

koju su pratile glavne televizijske mreže, Racinger je bio na ručku sa

biskupom Pjerom Pikanom i potom se vozio dvadeset minuta kroz dvoredni

špalir da bi stigao na izolovano groblje La Kamb u nameri da oda poštu 21

hiljadi Nemaca koji su poginuli u ratu i tu sahranjeni. Tom događaju nije

dat veliki publicitet, tako da je prisustvovala svega nekolicina reportera.

 Racingerova diskrecija bila je razumljiva. Među sahranjenima na

groblju La Kamb bili su i članovi oružane S.S. pancir divizije, elitne

nacističke vojne formacije. Među sahranjenima bili su i legendarni komandant

tenkovske brigade Majkl Vitman i major Adolf Dikman, koji su nadzirali

masakr sela u blizini Oradur-sir-Glan. Od 642 žrtve, 203 bile su deca, samo

šest sela je opstalo.

 Tokom nedelja koje su prethodile komemoraciji

lideri konzervativne opozicije zabeležili su da je Šreder isključio La Kamb

prilikom svog puta u Normandiju. Tako je to groblje postalo predmet oštre

javne polemike. "Gospodin Šreder je konstantno propovedao patriotizam”,

rekao je konzervativni član Bundestaga Peter Ramsauer, "ali, pošto je

zaobišao groblje nemačkih vojnika ne položivši venac, on je, po mom

mišljenju, antipatriota." Centristički orijentisani pristalica Slobodnih

demokrata Ginter Nolting takođe se kritički osvrnuo na Šrederov gest. Sa

radikalne desnice došle su optužbe za izdaju otadžbine.

 Međutim, Šreder je imao na umu sudbinu

Helmuta Kola koji je hteo da oda poštu Nemcima poginulim u ratu, dve

decenije ranije. U sklopu Reganove posete Zapadnoj Nemačkoj, Kol je

predvideo ceremoniju polaganja venaca na nemačkom vojnom groblju blizu

američke baze u Bitburgu. Kada su američki novinari izvestili da se na tom

groblju nalaze pripadnici S.S. divizija, protestanti su zahtevali da se

ceremonija otkaže. Dve nedelje pre Reganovog puta u Nemačku Eli Vizel se,

prilikom primanja kongresne Medalje časti, usprotivio predviđenoj poseti.

"To mesto, gospodine predsedniče, nije vaše mesto”, rekao je on, “Vaše mesto

je ono gde se nalaze žrtve S.S. vojnika". Ako popusti, biće optužen da je

podlegao pritisku. Ako ne popusti, rizikuje da bude izložen međunarodnoj

osudi. Horst Telčik, Kolov savetnik za spoljnu politiku, rekao mi je da je

Regan, kada ga je Kol pozvao da razmotre plan posete, izustio: "Helmute,

hajde da učinimo to". Reganov biograf Lou Kanon istakao je da bi Reganu bilo

dobrodošlo otkazivanje posete, koja je protekla prema planiranom programu

uprkos kontinuiranim kritikama. Šreder, kao prvi nemački kancelar koji je

prisustvovao normandijskoj komemoraciji, bio je odlučan u nameri da izbegne

bitburgovski debakl. Na Bitburgu su bile desetine S.S. grobova, dok su na La

Kambi bile stotine.

 Za razliku od američkog groblja na Omaha

Biču, sa 9.387 belih mermernih nadgrobnih kamenih ploča, La Kamb je sumorno,

u tevtonskom stilu, ograđeno zemljište. Grozdovi do pojasa visokih markera,

grubo isklesanih od granita u obliku gvozdenih krstova, stoje usred

pojedinačnih nadgrobnih spomenika. Mnogi grobovi nose anonimni natpis

"nemački vojnik". Centralna humka sadrži ostatke dodatnih 296

neidentifikovanih vojnika i nad njom dominira veliki kameni marker, takođe u

obliku gvozdenog krsta. Relativno malo ljudi je posetilo La Kamb, među njima

najviše veterana nemačkog rata ili nemačkih porodica koje žale za

izgubljenim rođacima. Za vreme Racingerove posete groblje je bilo praktično

prazno. Nešto posle 14 časova Racinger je došao u pratnji Pikana i Fortunata

Bladelija, španskog izaslanika u Francuskoj, kao i nekoliko drugih crkvenih

zvaničnika. Procesija se kretala duž glavne ose groblja i zaustavila se pred

centralnom grobnicom.

 "U ovom času klanjamo se u znak poštovanja

prema poginulima u Drugom svetskom ratu", rekao je Racinger. "Setimo se

mnogih mladih ljudi iz naše otadžbine čije su nade razorene u ratnoj

klanici. Kao Nemci, ne možemo ništa drugo do da bolno shvatimo da je

nepravedna vlast zloupotrebila njihov idealizam i njihovu lojalnost prema

državi.” Racinger je izrazio žaljenje što je Pflicht (dužnost) – slepa i

neupitna pokornost prema nalozima dužnosti, ta tipično nemačka odlika –

iskorišćena za zle ciljeve, ali je insistirao na tome da to ni na koji način

ne obeščašćuje službu otadžbini i žrtvovanje za nju. "Oni su jednostavno

nastojali da izvrše svoju dužnost, čak i onda kada su bili razdirani

strašnim unutrašnjim konfliktima, sumnjama i pitanjima", naglasio je on.

Nije pominjao S.S. brigadu, ali je rekao da nije ovlašćen da sudi o

sahranjenima na La Kambi jer u njihovu savest samo Bog može imati uvid.

 Racinger, kako mi je saopštio jedan sveštenik,

govori tečno francuski, mekano i elegantno, tako da je narednog dana držao

misu na francuskom u Bajeks katedrali. Ali na La Kambi je govorio na

nemačkom pred četrdesetak Francuza i nekoliko Nemaca koji su se tu slučajno

zatekli. Nastojeći da objasni korene Drugog svetskog rata, on je optužio

saveznike, posebno Francusku, zbog toga što su Nemačku uvukli u dvanaest

godina noćne more nacističke vladavine. "Mržnja i gorčina ostale su posle

Prvog svetskog rata između suparničkih strana, posebno između Nemaca i

Francuza, i to je zatrovalo duše tih nacija", konstatovao je Racinger. "Cilj

Versajskog ugovora bio je da se Nemačka ponizi, te se njen narod

radikalizovao i time otvorio put diktaturi i uverenju da će ta diktatura

vratiti Nemačkoj slobodu, čast i moć.” “Nemački narod”, dodao je on, “bio je

dva puta žrtva: onda kada su ga ponizili njegovi francuski susedi i onda

kada su ga zaveli i obmanuli nacistički lideri. Nacionalni ponos je bio

povređen, kolektivno poniženje bilo je zloupotrebljeno. Rat i razaranje bili

su logičan ishod”. "Oko za oko, zub za zub – to ne vodi miru", naglasio je

on, "videli smo kakve su bile posledice svega toga”. Izgleda da su, po

Racingerovom mišljenju, saveznici naučili lekciju. "Hvala Bogu što ta stvar

nije ponovljena posle Drugog svetskog rata", nastavio je, "Amerikanci su nam

velikodušno pomogli svojim Maršalovim planom, tako da smo mogli obnoviti

našu zemlju i uputiti je u pravcu prosperiteta i slobode". Tako đe, pohvalio

je posleratna nastojanja usmerena ka procesu pomirenja i pozvao evropske

hrišćanske tradicije da nastave taj proces isceljenja.

 Racingerova poseta La Kambi nije privukla veću

pažnju. Biskup Pikan opisao je u otvorenom pismu na svom veb-sajtu ovu

ceromoniju kao "un grand moment d'une emotion inoubliable" (veliki trenutak

nezaboravne emocije). Radio Vatikan, poljski medij iz Rima, kratko je

napomenuo da je Racinger održao misu na groblju La Kamb. U Nemačkoj je

katolički list Die Tagespost objavio tekst njegovog govora. List Berliner

Zeitung objavio je kratku informaciju o Racingerovoj poseti. Jedine novine

koje su posvetile veliku pažnju pomenutom događaju bile su National Zeitung,

radikalno desničarski nedeljnik koji se prodaje na kioscima i železničkim

stanicama širom Nemačke. U pregledu Racingerovih govora taj nedeljnik ga je

kritikovao zato što je Drugi svetski rat označio kao pravedni rat tokom

obilaska glavnih manifestacija u Normandiji, ali mu je dodeljivao izuzetne

pohvale kad god je, kao na groblju La Kamb, govoreći o

nacionalsocijalističkom režimu, osude usmeravao prema tadašnjem vođstvu, a

nikad prema nemačkom narodu.

 Kada je Jozef Racinger postao papa Benedikt XVI,

mediji su dosta pažnje posvetili činjenici da je bio član "Hitlerjugenda" od

14. do 16. godine i da je potom služio u nemačkom Vermahtu, prvo u jednoj

jedinici za protivvazdušnu odbranu blizu Minhena, a posle u timu koji je bio

poslat da postavi zamke za tenkove duž granice sa Austrougarskom. U Londonu

je list The Sun objavio fotografiju u boji novog pape u vatikanskoj odeći

ispod koje je pisalo "Od Hitlerjugenda do pape". Crno-bela fotografija

Racingera u vermahtovskoj uniformi pojavila se gotovo svuda.

 Ni blizu toliko pažnje nije bilo poklonjeno

Racingerovom javnom životu posle rata, posebno ne njegovom očitom opiranju

da se angažuje u javnom pokajanju (pročišćenju duše), u onome što je svet

očekivao od Nemaca u posleratnoj eri. Iako je Racinger neretko govorio

protiv nacističkih zlodela, katkada veoma oštro, kao što je to učinio

prošlog leta u Sinagogi u Kelnu ili prošlog decembra u Rimu, uvek je bio

krajnje obazriv kada bi se postavilo pitanje kolektivne nemačke odgovornosti

za holokaust. Racinger je svojim zemljacima prebacivao preveliko

samoprekoravanje i zamerao im što prećutkuju patnje nemačkog naroda. Ovakav

stav može se dovesti u vezu sa periodom u kojem je Racinger postao nadbiskup

u Minhenu i u kojem je nasledio dve obaveze: pastorsku dužnost, koju je u

šesnaestom veku uveo Trentski koncil – da treba osuditi ono što treba da se

osudi a pohvaliti ono što zaslužuje da bude pohvaljeno, i odgovornost prema

državi koja je osnovana 1933. konkordatom (Rajhkonkordat) između Hitlera i

Vatikana. Taj sporazum je zahtevao od nemačkih rimokatoličkih nadbiskupa da

polože zakletvu o lojalnosti prema toj državi. Ta zakletva je još

obavezujuća. Dva dana pre nego što je postao nadbiskup Minhena i Frajzinga,

1977, Racinger je stavio ruku pred ministra-predsednika Bavarske i rekao

:"Pred Bogom i svetim jevanđeljem kunem se i obećavam da ću, u skladu sa

onim što se zahteva od biskupa, biti lojalan prema Nemačkoj i Bavarskoj".

(Taj politički angažman našao je odjeka u prvoj Racingerovoj papskoj

encikliki (poslanici) u kojoj on govori o dužnosti – munus ( latinski

ekvivalent nemačkoj reči Pflicht) crkve da pomaže u procesu formiranja

savesti u političkom životu). Uz to, da bi usaglasio svoj duhovni ugovor sa

zakletvom o dužnosti da brani svoju zemlju, Racinger nastoji da prigrli

fundamentalne hrišćanske vrline – spremnost da se u svakom prestupu, ma

koliko težak bio, vidi potencijal za ljudski spas. Dobro katoličko

nastojanje da se bude dobar Nemac podrazumeva složeni sklop moralnih i

društvenih obaveza, i one za koje Racinger nije siguran da li ih želi.

 "Ja sam imao malo svešteničkog iskustva”,

saopštio je on nemačkom novinaru Peteru Sivaldu objašnjavajući razloge

oklevanja da prihvati mantiju nadbiskupa. "U osnovi, uvek sam osećao da je

moj poziv držanje nastave i verovao sam upravo u tom vremenskom trenutku –

tada sam imao pedeset godina – da sam pronašao ono što bi se moglo nazvati

mojom teološkom vizijom i da bih mogao da počnem da stvaram jedno delo." U

to vreme Racinger je predavao na Univerzitetu u Rozenburgu, u severnoj

Bavarskoj, gde je našao polururalno spokojstvo nakon uspešne, ali i

traumatične, teološke karijere. Tokom Vatikana II on je radio sa

reformističkim nadbiskupom iz Kelna, kardinalom Jozefom Fringsom, i održao

seriju predavanja u Bonu, Minsteru i napokon u Tibingenu. Kada je 1966.

stigao u Tibingen, Univerzitet je postao centar teoloških rasprava. Studenti

su prekidali predavanja povicima "U pakao sa Isusom". Protestantski članovi

fakulteta podržavali su otpadnike koji su Hristovo raspeće označavali kao

izraz sadomazohističke glorifikacije patnje. Najneprihvatljivije za

Racingera bilo je ponašanje Hansa Kinga, katoličkog teologa i veterana

Vatikana II, koji je branio kontrolu rađanja i dovodio u pitanje pojam

papske nepogrešivosti. Džon Alen opisao je u svom spisu o Racingerovoj

biografiji 1968. godinu kao Racingerovu annus mirabilis. Sledeće godine

Racinger je zamenio prestiž i metež Tibingena za Rozenburg, odvodeći sa

sobom gotovo sve svoje studente koji su pripremali doktorat.

 Kada je Racinger odabran za naslednika

ostarelog nadbiskupa Julijusa Depfnera, on se konsultovao sa svojim

prijateljem i mentorom Johanom Ojerom i na kraju prihvatio ponudu. U

publikaciji Litterae Apostolicae od 24. marta 1977. Racinger je opisan ka

majstor teologije, pri čemu mu je dodeljen Avgustinov mandat: "Idi dalje i

radi na božjim poljima". Unutar polja nadbiskupije Minhena i Frajzinga leži

14 milja severno od Minhena komad zemljišta od 6 jutara na kojem se nalazi

Memorijalni centar podignut u znak sećanja na koncentracioni logor u Dahau.

To prostranstvo je ograđeno zidovima, bodljikavom žicom i osmatračnicama,

pri čemu se parkiralište za posetioce nalazi na jednom, a Karmelitski

(kaluđerski) manastir i gasna komora na drugom kraju. Na ulaznim gvozdenim

vratima još stoji natpis "Arbeit Macht Frei" (rad oslobađa).

 Kada je koncentracioni logor Dahau otvoren,

nadbiskup Minhena i Frejsinga Mihail fon Faulhaber bio je suočen sa

jedinstvenim pastorskim izazovom. Faulhaber se zakleo na lojalnost državi,

dobrovoljno nacistički salutirajući svojom rukom, posle čega je slao

dodvorička pisma Hilmaru Veklerlu. "Hteo bih da vam se zahvalim iz dna svoje

duše, uvaženi komandante, zbog toga što ste podržali održavanje ovih prvih

misa i što ste dozvolili katolicima da prisustvuju njima”, pisao je

Faulhaber nekoliko nedelja nakon otvaranja Dahaua. "Jednako se nadam da će

Vaša uvažena ličnost ljubazno nastaviti da dozvoljava održavanje misa i

obavljanje individualnih svešteničkih dužnosti kao što su ispovedanja..."

 Međutim, kada su brutalnosti nacista

eskalirale, došlo je do napetosti između crkve i države. U decembru 1933.

Faulhaber je u seriji svojih beseda javno izložio kritici nacističku

politiku. Tokom trosatnog sastanka sa Hitlerom u novembru 1936. on je

izjavio da priznaje nacističku vlast, ali ne odobrava njenu antihrišćansku

orijentaciju. "Verujem da je poštovanje prema vlasti izraženije u katoličkoj

crkvi nego u bilo kojoj drugoj zajednici", rekao je Hitleru. "Međutim, kada

se vaši zvaničnici ili zakoni ogrešuju o crkvenu dogmu ili društveni moral i

tako podrivaju našu savest, mi moramo da na to, kao odgovorni zastupnici

moralnog zakona, upozorimo". Prema Faulhaberu, Hitler je odgovorio povišenim

glasom. On je osudio ratoborno držanje crkve na osnovu rasnih zakona i

izjavio: "Ja u njima vidim božju volju". Gestapo je hapsio sve veći broj

sveštenika, prvo u Nemačkoj, zatim širom Evrope i slao ih u Dahau. Napokon

se Faulhaber našao u situaciji da nadgleda 2.579 utamničenih katoličkih

sveštenika iz 31 nacije i 134 eparhije, koje su obuhvatale 29 religioznih

redova i kongregacija – najveća jedinstvena duhovna zajednica u svetu.

Faulhaber je protestvovao protiv nacističkog brutalnog odnosa prema

katoličkim sveštenicima. Na stotine njih kojima su pripisani "krivični

prestupi" bilo je podvrgnuto medicinskim eksperimentima i mučenjima u režiji

S.S. trupa. Jedan sveštenik krunisan je vencem od bodljikave žice, drugi je

obešen o krst. Do aprila 1945. godine, kada je Dahau oslobođen, više od

polovine od oko 2.500 sveštenika izgubilo je život.

 Faulhaber je otprilike tri nedelje nakon oslobađanja

logora informisao papu Pija XII o planovima u vezi sa Dahauom. "Logorska

zgrada biće spaljena iz higijenskih razloga", pisao je on, "sagradićemo

kapelu za pokajanje i manastir". Tog leta Faulhaber je obznanio svoju nadu

da će Dahau postati mesto za hodo č ašća. Od tada nadbiskupi su proširivali

i produbljivali ovaj zahtev.

 Prošlog proleća Fridrih Veter, koji je nasledio

Racingera na mestu nadbiskupa 1982, iskoristio je 60. godišnjicu od kraja

rata i oslobođenja logora kako bi podsetio nemački narod na to da je suviše

njihovih sunarodnika podleglo nacionalsocijalizmu. "Kako je bilo moguće da

većina našeg naroda dopusti sebi da bude zavedena mržnjom i nasiljem? Suviše

nas je sebi dopustilo da bude zaslepljeno."

 Veter mi je ponovio to uverenje kada sam ga podsetio u Minhenu,

nekoliko nedelja posle njegovog javnog obraćanja povodom pomenute

godišnjice. "Mi, Nemci, nismo odgovorni za ono što se desilo, ali je na nama

odgovornost da se takva stvar više nikad ne desi”, rekao je on. Kao

nadbiskup Minhena i Frejzinga, Veter je insistirao na tome da on ima posebnu

obavezu prema Memorijalnom centru od šest jutara. "Dahau je pojam za čitavu

Nemačku, ali pošto je taj logor smešten u Minhenskoj biskupiji, ja moram da

imam poseban odnos prema tom logoru."

 Kada sam ga upitao povodom toga o papi

Benediktu XVI, on nije mogao da navede njegov specijalni doprinos tome, ali

me je ubeđivao da je Racinger gajio slična opredeljenja tokom

nadbiskupovanja, koje je trajalo četiri i po godine.

 To je bila razložna pretpostavka. Za malo

rimokatolika Racingerove generacije može se reći da su u tom stepenu imali

kontakt sa Dahauom. U jesen 1943. šesnaestogodišnji regrut bio je raspoređen

u jedinicu za protivvazdušnu odbranu, čiji je zadatak bio da štiti pogon za

izradu BMV aviona u minhenskom predgrađu Ludvihsfeld. Racinger i drugi

opsluživači protivavionskih topova bili su smešteni u pomoćni logor Dahaua u

kojem su boravili i zarobljeni radnici. "Logoraši su radili u fabrici",

pričao je Racinger u jednom intervjuu datom septembra 1977, "njih su na

posao dovodili pripadnici S.S. trupa kroz prokope načinjene na visokim

zidovima. Oni su tretirani bolje od svojih jadnih drugova u stvarnim

koncentracionim logorima, ali nakaradna priroda 'hitlerizma' ne sme se

zanemariti". Maks Manhajmer, koji je bio zarobljeni radnik u Ludvihsfeldu,

sećao se mladih, neinformisanih opsluživača protivavionskih topova koji su

dolazili na svoju službu. Manhajmer je sada šef Udruženja preživelih iz

Dahaua, kao i autor memoara "Zaostali dnevnik". On se slaže sa Racingerom da

su uslovi bili bolji za one koji su radili "iza vrata" na proizvodnoj traci,

ali ne i za one koji su, kao i on, radili na konstrukcionističkim detaljima

izvan zgrade. "U svakom slučaju, to je bilo poboljšanje u odnosu na Aušvic

gde sam pre toga bio", rekao mi je Manhajmer.

 Ako se ima u vidu jedinstveni karakter Dahaua

kao mesta ljudske patnje, posebno za katoličko sveštenstvo, a da i ne

pominjemo Racingerovo živo sećanje, koje je ponovo oživelo samo četiri

meseca pošto je postao nadbiskup, od Racingera bi se očekivao posebno

osetljiv odnos prema Memorijalnom centru u Dahau, udaljenom samo dvanaest

milja od rezidencije nadbiskupa u Minhenu. Pa ipak, ne postoje izveštaji o

tome da je Racinger izrekao neki javni stav o logoru Dahau tokom službe u

svojstvu nadbiskupa Minhena i Frajzinga. Barbara Distel, koja nadgleda

Memorijalni centar, nije se mogla setiti neke Racingerove posete niti su to

mogle sestre manastira Sveta krv. Kada sam upitao Vinfrida Remela, šefa

pres-službe date eparhije, da li postoji ikakav Racingerov javni iskaz o

logoru Dahau, on nije mogao pronaći nijedan. U knjizi u kojoj se beleže

svešteničke dužnosti navedene su četiri posete tom mestu, ali se ni u jednoj

ne pominje zvanično zaustavljanje u Memorijalnom centru.

 Racinger je marta 1980. blagoslovio 224

mlada rimokatolika u crkvi Svetog krsta, udaljenoj četvrt milje od bivšeg

logora. Avgusta 1980. vratio se u Dahau da bi ispovedio dve sestre iz

Karmelitskog manastira, prošao pored bodljikave žice i ušao u dvorište

manastira. Sestra Elija, koja je prisustvovala ceremoniji i kasnije

obrokovala u manastirskoj sali za ručavanje sa Racingerom, posvedočila je da

on nije posetio Memorijalni centar, št o je potvrdila i sestra Irmengard,

igumanija manastira. Knjige gostiju manastira, koje datiraju od 60-ih,

sadrže potpise na stotine posetilaca, među njima i kardinala Depfnera i

nadbiskupa Vetera, zatim sveštenstva iz Poljske, uključiv i Karola Vojtilu,

budućeg papu Jovana Pavla II, koji je posetio manastir i obišao Memorijalni

centar 1974. Postoji i album sa fotografijama kardinala Vetera koji polaže

venac ispred barake 26, Svešteničke barake i klanja se pred krematornim

pećima zajedno sa grupom poljskih sveštenika. Iznad fotografija nalazi se

natpis "Stanica XII, Isus Hrist je umro na krstu".

 Ipak, sestra Irmengrad podsetila me je na

to da je Racinger posetio Aušvic sa papom Jovanom Pavlom II, da se on

eksplicitno osvrnuo na holokaust i da je podržao pomirenje između katolika i

Jevreja.

 Ona mi je takođe rekla da je Racinger bio

gotovo pet godina nadbiskup Minhena i upozorila me da ne učitavam mnogo u

činjenicu da je on očito izbegavao posetu bivšem logoru. Valter Bruger,

prelat u Frajzingu, rekao mi je isto. "Tokom svoje službe na mestu

nadbiskupa Minhena i Frajzinga, on je prvenstveno bio zainteresovan za to da

se srodi sa svojim svešteničkim dužnostima, sa svojom biskupijom,

parohijanima, sveštenstvom, sa svojom braćom.” Bruger, koji ga je poznavao

skoro pet decenija, ukazivao je na to da je Racinger do tog momenta tekao

karijeru kao akademski građanin. "U početku, on je obično držao predavanja

na sastancima sa klerom. On bi uzimao u ruke neki svoj tekst, čitajući ga 45

minuta, da bi ga potom komentarisao. Za mene, on je tek prošle godine postao

stvarni biskup i potom bio dobar biskup", rekao je Bruger. Vinfrid Remel je

ukazivao na druge razloge njegove apstinencije: "Tokom Racingerove službe na

mestu nadbiskupa nije došlo do događaja koji bi zahtevao njegovo prisustvo u

koncentracionom logoru, to nije bio slučaj sa njegovim prethodnicima".

 Međutim, čak i u situacijama kada je

Racingerova služba zahtevala od njega da osudi ono što bi trebalo osuditi,

njegovo prećutkivanje nemačke odgovornosti bilo je uočljivo. Nemačka je 9.

novembra 1978. obeležavala 40-godišnjicu Kristalne noći, kad su nacisti

palili sinagoge i razbijali izloge prodavnica u koordinisanom izlivu nasilja

protiv jevrejske populacije. Prethodne godišnjice prošle su nedovoljno

zapaženo, ali su ovom prilikom Nemci rešili da po prvi put javno manifestuju

svoje kajanje. "Još čujemo prasak razbijanja inventivno aranžiranih

jevrejskih prodavnica", napisao je Frankfurter Allgemeine Zeitung. N emački

kancelar Helmut Šmit pominjao je gorčinu i stid.

 U prvom paragrafu svog iskaza, koji je

dat na jednoj stranici u oktobru 1978, Racinger je priznao patnje "naših

jevrejskih sunarodnika", ali je potom podsetio javnost na to da Jevreji nisu

jedini narod koji je bio izložen patnjama. "Ne treba takođe zaboraviti da su

tih dana isti nacistički lideri javno objavili rat katoličkoj crkvi –

mračnom kolaboracionisti sa jevrejskim narodom – dva dana posle 9. novembra,

kao što se moglo pročitati na posterima izloženim u Minhenu, 11. novembra

1938. godine", pisao je Racinger. On je podsetio na bučnu masu koja je

marširala ka rezidenciji kardinala Faulhabera uzvikujući "Pošaljite ga u

Dahau" i "Uhapsite izdajicu". Racinger je primetio: "Poput jevrejskih

prodavnica, prozori rezidencije bili su razbijeni". U skorije vreme on je

okarakterisao holokaust kao preliminarni korak iskorenjivanja hrišćanstva.

To se gotovo ponovilo sledećeg proleća, na Duhove, za vreme nedeljne mise za

sudetske Nemce.

 U besedi na toj misi Racinger je

saučestvovao u bolu sudetskih Nemaca zbog toga što su izgubili svoju

otadžbinu i što su bili izloženi užasnim patnjama i nepravdama tokom

izgnanstva. On je osudio nemački narod što nije priznao položaj sudetskih

Nemaca. "Javnost ne želi da čuje o tome iz mnogih razloga", istakao je

Racinger, “to se ne uklapa u njeno razumevanje istorije. Ona nastoji da te

nepravde prekrije velom ćutanja, te i najdobronamerniji pojedinci osećaju da

se više ne treba angažovati za stvar pomirenja". Racinger je tada upozorio,

kao što je to učinio četvrt veka kasnije na groblju La Komb, da potiskivane

istine u krajnjoj liniji vode trovanju duha.

 Svet se poslednjih 60 godina već navikao na

apologia germanica, na transgeneracijski lament nemačkih političkih lidera

nad zverstvima nacističke ere. Retki su slučajevi u kojima Nemci sažaljevaju

Nemce, kao što je to učinio Kol u Pitburgu, i još ređi slučajevi kada

eminentne i uvažavane javne ličnosti optužuju druge Evropljane, posebno

Francuze, zato što su Nemci skliznuli u nacionalsocijalizam.

 Umesto toga, nemački lideri su pokajanje

učinili svojom javnom dužnošću. Kancelar Vili Brant je kleknuo pred

spomenikom getu podignutom u Varšavi. Petnaest godina kasnije predsednik

Savezne Republike Nemačke Rihard Vajczeker, u govoru održanom povodom

40-godišnjice obeležavanja kraja rata, upućivao je na patnje evropskih

naroda, na milione umrlih u Sovjetskom Savezu i Poljskoj, a posebno na

genocid nad šest miliona Jevreja. On je takođe pomenuo bol Nemaca: "Kao

Nemci, žalimo za našim sunarodnicima koji su stradali kao vojnici tokom

vazdušnih napada kod kuće, u zarobljeništvu ili u izgnanstvu. Oni Nemci koji

su patili na kraju rata treba da shvate da početak njihove bede nije 5. maj

1945. kada je Treći rajh propao, već januar 1933. kada je on počeo”. "Nema

stvarnih razloga zbog kojih bismo mi danas učestvovali u pobedničkom

 slavlju”, istakao je Vajczeker, ”ali postoje svi razlozi da 8. maj 1945.

posmatramo kao kraj greške u nemačkoj istoriji, kraj koji u sebi sadrži seme

nade u bolju budućnost".

 Helmut Kol je nastojao da pomeri ovu

paradigmu javnog pokajanja kada je 1984. godine, tokom posete Izraelu,

razrešio sebe lične odgovornosti pozivajući se na milost kasnog rođenja. Za

razliku od Vajczekera, koji je učestvovao u napadu na Poljsku i Sovjetski

Savez i pomogao u odbrani svog oca na nirnberškim procesima, Kol je bio

nepunoletni učesnik u katastrofi Trećeg rajha. Kao i Jozef Racinger, on je

automatski bio uvršten u "Hitlerjugend" u svojoj četrnaestoj godini i potom

poslat u vojnu službu tokom završnih meseci rata.

 Blagosloven "kasnim rođenjem", Kol je promovisao nemačke nacionalne

interese neapologetski. Posle pada Berlinskog zida on je aranžirao

ceremoniju ujedinjenja ispred Rajhstaga i poveo pola miliona okupljenih

Nemaca, među kojima sam i ja bio, koji su pevali nacionalnu himnu. Najveći

broj Nemaca oko mene je mrmljao, navodno zato što nisu znali reči. Kolovi

javni gestovi bili su deo svesnog nastojanja da se obnovi nemački ponos, da

se uobliči postratni, postholokaustni nemački identitet koji se više neće

svoditi na samobičevanje. Zauzimajući ratoborniju poziciju, Martin Valser,

jedan od članova generacije koja je služila u jedinici za protivvazdušnu

odbranu, označio je moralnu batinu Aušvica kao nešto što je Nemce oteralo u

ćutnju i sramotu. Kad je Kol u Bitburgu bio udaren moralnom batinom, on je

otkrio granice “milosti kasnog rođenja", ono što je Šreder intuitivno osetio

kada je isključio La Kamb iz svoje turneje, ono što je i Racinger prećutno

priznao kad je svojoj poseti dao mali publicitet. Ni šezdeset godina posle

rata svet nije spreman da sluša Nemce kako sažaljevaju Nemce, posebno ne

ispred grobnica u kojima leže ostaci S.S.-ovaca.

 U seriji intervjua datih nemačkom novinaru

Peteru Sivaldu, koji su 1996. i 2000. objavljeni kao knjige "So zemlje" i

"Bog i svet", Racinger je govorio o savesti, pokoravanju i oproštaju. Kada

ga je Sivald upitao da li, po njegovom mišljenju, postoje ljudska bića bez

savesti, Racinger je citirao Hermana Geringa koji je jednom prilikom rekao:

"Ja nemam savest. Moja savest je Adolf Hitler". Racinger je dodao Sivaldu:

"U svakoj osobi postoji takoreći urođeno osećanje, fundamentalno osećanje o

tome šta je dobro, a šta loše. Tako da, mada su S.S.-ovci bili

indoktrinirani da veruju da je ubijanje u ime nemačke rase nešto dobro i

mada je Gering rekao da se naša savest zove Hitler, tj. da je on mera svih

stvari, ti ljudi su ipak znali da to nije bilo dobro" (Racinger često citira

rad Džona Henrija Njumana, filozofa kardinala iz devetnaestog veka, koji je

napisao da je božanski zakon ovaploćen u ljudskom srcu).

 Kada je Sivald upitao Racingera da li

jedna reč može biti dovoljna da bi se duša očistila od greha, Sivald je

naveo stih iz katoličke liturgije "Kaži mi samo jednu reč i moja duša će

biti isceljena". Kad ga je upitao da li Bog sâm može deliti milost, Racinger

je odgovorio: "U krajnjoj liniji da, jedino on to može. On je razmestio

isceljujuće moći oko nas, moći kojima isceljujemo naše duše. Naš odnos prema

Bogu razvijamo kroz druge ljude. Bog je hteo tako da on dolazi u nas kroz

ljude, i kroz njih on može izgovoriti reč spasenja u sakramentu pokajanja,

spasenja koje nam, u principu, jedino on može dati. Na kraju krajeva, samo

Bog može reći ‘taj greh je oprošten', zato što je svaki greh, u krajnjoj

liniji, greh protiv njega".

 Martin Marti, luteranski pastor koji je

predavao modernu istoriju crkve na Univerzitetu u Čikagu više od 35 godina,

smatra da je to pretekst za odavanje počasti nemačkim vojnicima, posebno

članovima S.S. trupa, kada se kaže da su oni "jednostavno sledili naredbe"

ostavljajući Bogu da uradi ostalo. "U očima katolika, celokupnog

katolicizma, on je tog dana izvršilac, izvršilac božje volje", rekao mi je

Marti kada sam ga ne tako davno nazvao. "On nije samo Džo Racinger, građanin

Minhena. On je neko ko ima autoritet biskupa Crkve, kardinala Crkve, neko ko

je danas papa Crkve. On ne može samo reći: Ostavimo sve to Bogu". Marti

prihvata stav nemačkih žena, nemačke dece, pa čak i prosečnog Nemca da su

oni žrtve, uključujući šesnaestogodišnjeg člana jedinice za protivavionsku

odbranu Jozefa Racingera. Ali tu, po njegovom mišljenju, ne spadaju ljudi

koji su dobrovoljno, čak razdragano, učestvovali u nacističkim zločinima.

"Bog je onaj koji je tvorac sveta i kada se stvari u svetu ne odvijaju

dobro, on pušta nas da to ispravimo", kaže Marti. "Jevreji imaju reč

Tikkun – obnova sveta. Ali kako možete obnoviti svet kada imate ljude koji

su uzrokovali smrt od dvadeset do četrdeset miliona ljudi i kada kažete da

im treba odati počast zato što su voleli svoju otadžbinu. To je zaista teško

prihvatiti."

 Kada sam razgovarao sa kardinalom Averijem Dalsom, jezuitskim

profesorom religije i društva, on mi je rekao da nije neobično da kardinali

ispoljavaju nacionalističke sentimente, kao što je Racinger učinio u La

Kambi. Dals je pominjao instinktivni pijetet prema svojoj zemlji,

ilustrujući to vlastitim patriotizmom koji je ispoljio kao Amerikanac i sin

bivšeg državnog sekretara Džona Fostera Dalsa. "Čak i kada oni učine ono za

šta su znali da je loše, vi još možete posetiti groblje i moliti se za njih,

posebno ukoliko se oni nalaze na mešovitom groblju koje nije rezervisano

samo za S.S. vojnike. Dakle, mislim da i pod uslovom da su oni učinili nešto

izrazito loše što je protiv njihove savesti još uvek imate pravo da se

molite za njih kako bi oni mogli biti okajani i primiti božju milost.

Jevanđelje kaže da volite svakoga i da ne mrzite nikoga. Možete se moliti i

za vaše neprijatelje i za one koji progone."

 Džon Pavlikovski, profesor za društvenu etiku

i direktor programa za katoličko-jevrejske studije pri Katoličkoj teološkoj

uniji u Čikagu, ima nešto drugačije mišljenje. "Mislim da postoji”, ističe

on, “jaka tendencija, ne samo u dubini duše prosečnog hrišćanina već i kod

hrišćanskih etičara i teologa da ističu u prvi plan oproštaj i pomirenje".

On je radio sa onima koji su preživeli holokaust i proveo niz godina u

Memorijalnom centru za holokaust i te aktivnosti su mu ublažile taj instinkt

za oproštaj. Pavlikovski kaže da je Racinger s pravom sudbinu sahranjenih na

groblju La Kamb prepustio Bogu", ali mu zamera što nije osudio ono što je

trebalo osuditi: katoličku, ako ne nemačku, krivicu. "Mnogi od S.S.-ovaca

sigurno su odrastali kao katolici. Oni su bili deo ove crkve kojoj i sami

pripadamo. Oni su bili izloženi katihizisu ove crkve i stekli su

antijevrejske stavove koji su bili dominantni u crkvi. Treba da priznamo da

smo ih podučavali i usmeravali u pogrešnom pravcu i da se obavežemo da više

nećemo ponoviti tu vrstu katihizisa."

 Bivši Racingerov student Zigfrid Videnhofer, koji je sada profesor za

sistematsku teologiju na Geteovom univerzitetu u Frankfurtu, tvrdi da su

Racingerova zapažanja na groblju La Kamb nešto što je poželjno, ali on

upozorava na moguće pogrešne interpretacije Racingerovih motiva. "On ne bi

trebalo da negira da je nemački narod imao posebnu odgovornost za ono što je

Hitler učinio i da svi Nemci imaju dužnost da uče iz svoje istorije. Na

groblju La Kamb”, nastavlja on, “Racinger je jednostavno hteo da pokaže

razumevanje za obične vojnike, a ne da ih nužno oslobodi njihovih grehova”.

 Pitao sam Videnhofera kako bi Racinger

odgovorio na temeljno pitanje koje se postavlja povodom posete groblju La

Kamb: može li S.S.-ovcima biti oprošteno? Mislim da bi on rekao: Ne možete

isključiti spasenje. Ne možete ga isključiti zbog toga što niste u poziciji

Boga. Sve što u katoličkoj crkvi možete reći o njihovom eventualnom spasenju

ili prokletstvu jeste da ne možete učiniti ono što potpada jedino pod božje

ingerencije. Videnhofer je zatim pokušao da objasni distinkciju koju pravi

katolička dogma između greha i grešnika. "Greh koji je učinjen mora se

prokleti na svaki način. Tu nema nikakvog opravdanja. Nikakvog izgovora. Ali

osoba koja ga je počinila i njena savest nisu u našim rukama. To je možda

distinkcija koja leži iza onoga što je kardinal Racinger rekao. Ne može biti

opravdanja za ono što je osoba učinila. Ali postoji nivo koji se ne može

dodirnuti – nivo savesti – u koji samo Bog može imati uvid." Ipak,

Videnhofer se slaže da je nešto nedostajalo u Racingerovoj besedi: "Mogli

bismo se složiti da je on trebalo da kaže da postoje različiti nivoi

odgovornosti kad je reč o vojnicima, odgovornosti za svireposti koje su se

desile, za zlo koje je počinjeno. Voleo bih da je on rekao nešto i o tome

kako bi se izbeglo pogrešno razumevanje".

 (Objavljeno u časopisu “Njujorker”, 6. februar 2006, prevod Slobodan

Divjak)

http://www.mail-archive.com/sorabia@yahoogroups.com/msg06433.html