Украјински избори – још један корак Вашингтона ближе Москви

«Прелиминарни резултати избора у Украјини врло су тужни за Русију. Они су показали да су наде Москве да ће се «наранџаста револуција» издувати сама од себе биле погрешне. Опет смо се ухватили у исту клопку.
Ако смо на председничким изборима претпрошле године типовали на Јануковића и изгубили, овога пута нисмо типовали ни на кога и опет смо изгубили. Мрвице, које је прикупила партија Наталије Витренко, коју је Москва подржавала, - то је дијагноза.
Чак и раздвојени «наранџасти» су изабрали своје. Победа партије региона Јануковића – слаба је утеха. Јер, укупни потенцијал партија Јушченка и Тимошенкове не дозвољава Јануковићу да формира владу оне оријентације и оног састава који би одговарао њему и према томе Москви.
Парламентарни избори у Украјини су показали, да је геополитичка напетост, раскол ове земље по линији Исток – Запад остао и да све главно тек предстоји. Украјину раздиру противречности, и оне носе дубоки геополитички карактер. У центру политичког система Украјине поново се налази Јулија Тимошенко. Друго место на изборима које је освојио њен блок, означава њен несумњиви лични и политички тријумф. Од Тимошенкове данас зависи не само политичка судбина Украјине, већ и дубоки геополитички процеси – такви, као што су баланс односа Русије и Европе, успеси реформисања постсовјетског пространства по америчком сценарију, будући извози «плишаних револуција» у друге земље бившег СССР-а, међу њима и у Русију.
У даном моменту Јулији Тимошенко су одвезане руке, да оствари избор даљег пута Украјине. И много ће сада зависити од детаља и нијанси. Када је прошле године Јулија Тимошенко отишла са места премијера, она је веома ризиковала. Али у великој политици је ризик, друга страна гигантских улога. Тимошенкова је ставила све на једну карту. И чини се да добија стоструко назад». -Александар Дугин, директор центра геополитичких експертиза.
По много чему кључна земља источне Европе, и по много чему типична и централна земља читавог словенског пространства од Јадрана и Балтика до Тихог океана са својих 50-ак милиона становника и величином једне Француске, границом са Русијом на 600км од Москве, нуклеарним потенцијалом и значајним транзитним подручјем руског гаса и нафте, Украјина је са својим друштвеним противуречностима које је раздиру као створена да буде подручје од посебне важности за закулисне стратеге и планере глобалних кретања илити да постане земља у којој се нарочито остварују или угрожавају интереси САД, демократије, људских права итд, итд...Управо завршени избори за Врховну Раду (украјински парламент) као да додатно истичу кандидатуру Украјине за управо такво подручје од «посебне важности»...
Ови избори комплетирали су и низ ситуација и односа бројки уз помоћ којих могу да се повуку паралеле и направе поређења са многим дешавањима на нашим просторима. Партија региона Виктора Јануковића (условно речено проруска) однела је као и њен лидер на председничким изборима још једну пирову победу слично као и радикали у Србији. Њених око 35 посто и прво место ништа им не значе у погледу власти. Заједно, наранџасти који су овога пута марширали у две колоне, једној «БЈТ – Блок Јулије Тмошенко» и другој «Наша Украјина» Виктора Јушченка, освојили су скоро 40 процената. Однос 40:30 на изборима сличан је и односу црногорских индепендиста и униониста. У Украјини руски, као и у Црној Гори српски говори 2/3 становништва (с тим што се у Украјини говори и украјински језик различит од руског, на пример онолико колико је словеначки различит од српског). У Украјини постоји црквени раскол међу православнима који је компликованији и замршенији, а има сличности с понечим што се дешава у Македонији, и с понечим у Црној Гори. На западу Украјине око града Лавова и њему суседним областима бројни су грко-католици (унијати, потомци некадашњих православаца) који се и верски и национално у односу на Русе могу поредити са Хрватима и њиховим односом према Србима. На југу и истоку земље много је Руса у смислу Великоруса, тј истих као и Руса из данашње Русије, а још толико бар је и оних који се Украјинцима осећају само у географском смислу као и Срби - Црногорци. Ови и јесу онај део украјинског друштва који гравитира ка Русији и сада су за федерализацију Украјине слично као и што су босански Срби против унитарне Босне, а за што већу блискост са Србијом. Условно речено линија поделе Украјине на проруски и проукрајински, а на западу и антируски део, је река Дњепар. Украјинци су поред свих ових подела, код нас подељени и као национална мањина, а имали су од кога да уче, и споре се око тога да ли су Украјинци или Русини, што опет може да се пореди са поделом на Србе и Црногорце јер између Украјинаца и Русина осим у времену доласка на овдашње просторе и нема неке велике разлике.
Види се дакле да Украјина у себи носи многе од оних супротности и друштвених кретања која нама Србима, са јужнословенских простора не само да нису стране већ су нам и врло блиска и препознатљива.
На чело владе такве земље спрема се да поново стане Јулија Тимошенко, овога пута као вођа јачег партнера у «наранџастој» коалицији која је у интервјуу ноћи после избора изјавила: «Ја мислим, да је моја главна грешка на месту премијера била то, што сам се сложила да станем на чело владе, не поставивши самостално ниједног министра и остала сам једини војник на пољу. Потрудила сам се веома оштро да реформишем све што је било лоше у украјинском животу, и то је врло ослабило миоју позицију јер сам остала без залеђа.
Две трећине министара показали су се као несигурно залеђе. Били су то просто људи из «пете колоне», који су кварили посао премијера. Зато ја сада заиста желим да формирам власт, ослањајући се на професионалце, поштене, и у исто време, оне који не мешају своје бизнис-интересе са овлашћењима у власти.»
Ова њена жеља ( у Украјини кружи виц да је позвала олигархе-милијардере и рекла им: «Момци, ко од вас хоће да постане милионер») сада је и главни камен спотицања око брзог формирања владајуће коалиције, јер Јушченкови министри и остали не желе лако да оду са својих места и терају свог лидера да флертује са Јануковићевом Партијом региона и дају разна обећања бизнису истока земље који зависи од руских енергената и који је снажно подржао проруски Јануковићев блок, и «трчећи у америчку амбасаду покушавају да убеде своје газде у неопходност таквог корака» (рус. недељник Завтра) што ствара привид могућности другачије расподеле снага у парламенту, али како даље пише руски недељник Завтра тешко да ће успети јер се трећи ударац чекића на аукцији, у виду изјаве Кондолизе Рајс(о победи демократских снага на изборима) већ чуо».
Руски непрозападни недељник Завтра анализирајући узроке таквих резултата избора, један од разлога налази и у несмотреном ( да ли случајно) новогодишњем «рату за гас» и каже: «Разуме се да украјинско «наранџасто» руководство прекрасно схватајући да му таква ситуација иде на руку није ову кремљовску баханалију тајило од свог становништва. А затим је Кремљ при првом подвикивању из Западне Европе одустао од својих захтева према Кијеву, са аргументом да је економија (читај цена гаса) за њега важнија од сваке политике, а односи са Западом важнији од интереса свих рускојезичних становника постсовјетског пространства, укључујући ту не само Украјину већ и Русију. И стварно, како је могуће од Украјинаца захтевати да се не оријентишу на Европску унију и уопште на Запад, када сам Кремљ пузи у истом смеру (СТО, «велика осморица» итд.)?...
То јест сва економска и политичка елита Украјине, изгубивша скоро потпуно своју високотехнолошку производњу на овај или онај начин опстаје од исте те «цевке» (гасовода – прим. прев.). И питање ко ће и на који начин контролисати «цевку» било је, јесте и биће у догледној перспективи главно питање власти у овој земљи. Јер при свој постојећој геополитичкој конјуктури да узме на издржавање украјинску бирократију Америка просто није у стању, тако да је делатност «наранџасте владе» као и до сад дужна да финансира – преко исте те «цевке» - Русија. Чиме се она, без обзира на све «великодржавне» декларације које повремено стижу из Кремља, и бави, на велико задовољство америчких «партнера». Добити антируску Украјину, за рачун саме Русије, то је просто празник за тамошње геостратеге и банкаре. Празник који је увек са њима. Антируска диктатура – макар и «најдемократскија», макар и три пута призната и оправдана од Стејт депатмента и демоглобалистичких мас-медија, с Јушченком или без Јушченка,, с Тимошенковом или без Тимошенкове, постаје већ потпуно опипљива перспектива на југозападним границама Русије...»
Украјини у најмању руку предстоје интересантни политички дани. Хоће ли «наранџасти» успети да формирају владу или ће доћи до нових избора на којима ће Јулија Тимошенко морати да се избори за значајнију предност и потом потврди свој имиџ «Путина у сукњи». У случају да дође до понављања избора пружиће се шанса за консолидацију проруског бирачког потенцијала и тиме могућност да се направи дисконтинуитет са петнаестогодишњим удаљавањем Украјине од свог најближег суседа и природног савезника Русије. У том случају једини проблем био би исти онај с којим се срећу и сви покрети у транзицијским земљама који не желе да научене напамет лекције које је симболизовала једна петокрака замене са сличним лекцијама испод дванаест петокракица. А то је да на политичкој сцени Европе још нема оне државне снаге која би могла да буде предводница тог историјског преокрета који би отресао сву паучину која се већ нахватала око дванаест звездица. Руски народ једини за то има потенцијал, али Русија још није у рукама руског народа. Можда ће динамика дешавања у Украјини убрзати буђење «руског медведа», у сваком случају, како констатује А. Дугин, тамо све тек претстоји...


Припремио Миленко Баборац