О ЛЕВИЦИ И ДЕСНИЦИ У СРБИЈИ И СВЕТУ

Сукоб глобалног и антиглобалног

Политичке странке се деле на глобалистичке и антиглобалистичке. Некадашњу политичку поларизацију „лево-десно” данас је заменио једино тај сукоб: глобално-антиглобално, хегемонично-мултиполарно

Шта на уласку у 21. век значи бити политички „левичар” или „десничар”?

Порекло ове поделе је енглески Парламент у коме су људи седели лево или десно. Топологија, ништа друго.

Та топологија ускоро је постала идеологија. Али, идеолошка подела на левицу и десницу остала је у прашини свога времена.

Данас, у свету шизофрених вредности, у времену стратегије и тактике без идеја, бити политички „лево” или „десно” не значи суштински гледано ништа. Европска десница данас је врло социјална, а левица се економски „либерализовала”.

Није ли управо Де Гол (који је одбијао да буде сврстан десно, говорећи да је позиција центра) национализовао највећу банку, а Митеран ју је, дошавши на власт као левичар одмах приватизовао.

Уосталом, Митеран је у младости био „десничар”, који је еволуирао у „левичара”, док је Ширак у младости имао симпатије према комунистима, а касније је израстао у „десничара”.

У данашњој владајућој француској странци расцеп је на линији Саркози – Вилпен. Први је за амерички облик економског либерализма, а други за социјални француски модел, иако обојица припадају истој странци, условно гледано, на десници.

Француска социјалистичка партија у неким је стварима „деснија” од владајуће странке. С друге стране, социјална десница данас је ближа немарксистичким облицима левице (бакуњинизам, прудонизам, перонизам) него што је то „либерализована левица”, „америчка левица”, како је зове Жан Пјер Схевенман (у земљама у транзицији израсла на негацији марксизма од кога је потекла, због чега обично прелази у други мрзилачки екстрем).

Наравно, важно је не бркати политички либерализам и економски либерализам, и поред чињенице да они један на другог утичу.

Шта је онда, данас, уопште политичка левица? Поред ортодоксних облика комунистичке потпуне државне контроле привреде, коју све мањи број земаља прихвата, све је теже доказати ко је левица а ко десница. Најчешће то више и нема никаквог смисла осим стратешког и реторичког, у сукобљавању политички конкурентних предизборних групација.

У науци ствари ипак стоје другачије. Овај сукоб у науци се може повезати са идејама људске слободе и егалитаризма, са суштином хришћанства, или са најозбиљнијим од свих проблема које генетичари и ми психолози познајемо, енигме на релацији: урођено – стечено.

За разлику од тих озбиљних питања, ван науке, у политици, вулгаризовани сукоб лево-десно значи само голу стратегију и нарцисоидно одмеравање.

Али, смисао политички „левог” и ”десног” у 21. веку добио је нову боју. Данас, у свету глобализма, поларизација лево-десно замењена је поларизацијом: мултиполарно наспрам хегемоничног, или упрошћено: антиглобално наспрам глобалног.

Ствари су врло једноставне: сви антиглобалистички покрети, било са левице, било са деснице, у основи представљају „антиимперијалистичку идеју, јер се супротстављају хегемоничном (не мултиполарном!) глобализму који почива на слепом сврставању у линију америчке спољне политике. А ова, као уосталом и унутрашња политика, почива на концепцији вулгарне деснице, коју у Америци углавом следе и републиканци и демократе без неке веће разлике (смртна казна, екстремни лобистички хамилтонизам, одсуство или лоше социјално осигурање, изузетно скупо школство, наглашени индивидуализам, економски освајачки ратови за примарне сировине који сиромаше друге земље и народе, контрола информисања, гетоизација континента…).

Једино што је глобалистичка политика САД узела од некадашње догматске левице јесте све јаче изражена тежња ка економском монополизму (покушај САД да наредбом одреди лимит кинеској роби те тако сачува монопол).

Некадашњу политичку поларизацију „лево-десно” данас је заменио једино тај сукоб: глобално-антиглобално, хегемонично-мултиполарно. Све друго из њега просто аутоматски следи.

Где су данас политичке странке у земљама у транзицији и у отаџбини Србији?

У времену када суверенитета из 19, па ни 20. века више нема, ствари су и овде једноставне. Све политичке странке у транзиционим земљама које слепо следе спољну политику или директиве САД, сврставајући се у ред „приоритетних савезника”, у суштини су, у вулгарном смислу, глобалистичке десничарске позиције, без социјалдемократске суштине. Такође, оне не могу бити ни националне, нити народне. А то значи, будући да немају елементе „левог”, да не могу бити ни позиција центра како год да себе називају.

У ствари, политичке странке се данас деле на глобалистичке и антиглобалистичке, са свим консеквенцама које то подразумева и ово је њихова једина реална подела. Уморна од војних пучева, намештених диктатура и северњачког економског исцрпљивања, цела јужна Америка данас се полако сврстава у једну антиглобалистичку странку. Али, немају сви храброст једног Кустурице да демонстрирају на тргу Перониста, нити храброст Харолда Пинтера или Хари Белафонтеа да Буша одбију.

Посткомунистички исток још тачно не зна где је, а Балкан, мимо воље својих популација, везири гурају у глобалистичку, хегемоничну зону.

Можда ће ово помоћи српским бирачима да се разаберу у свету лажног представљања, лажних лидера и лажних речи, барем док Страдија не изађе из партитократије. Ако овај излазак не буде убележен у новом Уставу који чекамо већ шест година, партитократијско ропство (које се не односи на постојање и нужну борбу политичких партија, већ означава непроходност за све ванпартијске елементе после освајања власти) ће у Србији потрајати. Зато је у међувремену веома важно препознати правац и смер. Не леви или десни, већ хегемонични или милтиполаран.

Не заборављајући, ипак, да наш мозак има две хемисфере мозга, а да је Земља округла.

Мила Алечковић–Николић