ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОГ САВЕ

Геополитика је наука која пре свега истиче значај географског фактора у науци. Она развејава магле идеолошких илузија учећи да је у политици иарода и одговарајуће државе основна борба за простор. Држава је организација народа која се налази на одређеном простору, а тај простор у великој мери одређује и саму судбину народа и државе.
Са своје стране, хришћанска теологија не занемарује стварности и датости земаљских чињеница. По хришћанском - библијском учењу - Земља је центар створеног света, а на овој Земљи налази се сав простор политичких дешавања. Библија почиње речима: „У почетку створи Бог Небо и Земљу” (Књига постања 1.1), док последња књига Библије, Јованова Апокалипса, сведочи да ће на крају времена бити „ново Небо и нова Земља”.
Земља је центар створеног космоса зато што на њој живи човек који је створен по слици и прилици Божијој и што се на Земљи догодило отеловљење Сина Божијег Господа Исуса Христа. Стога је све земаљско добило вечне божанске димензије и дубоко духовно значење. Догађаји из Христовог живота и места на Земљи на којима се десила његова искупитељска жртва постали су парадигматични за све догађаје и за сва места ове Земље.
Први људи створени на земљи, Адам и Ева, добили су од Бога задатак да обделавају рајски врт у коме су били настањени. То значи да су добили задатак да раде на уздизању читаве творевине (земаљско-географског простора) - ка Богу. Падом првих људи у грех, што се састојало у нарушавању Божије заповести, пао је и читав створени свет, поставши подложан греху, смрти и распадању. Христовим отеловљењем отворена је могућност за поновно спасење и освећење читаве творевине космоса. Апостол Павле у својој посланици Римљанима сведочи о томе говорећи да „читава творевина пати очекујући синове Божије да је ослободе”.
Синови Божији, што ослобађају творевину, свети су и Божији људи који су се уподобили Богу. Они су своју личност отворили ка спасоносним божанским енергијама које им дају силу да делују у историји, упућујући људе, исцељујући болести преносећи имена места из Христовог овоземаљског живота на простор у коме живе, посвећујући реално сав простор око себе Богу. Тако свети Серафим Саровски (1759-1833) живи у руским шумама називајући места из своје околине: Голгота, Гетсиманија, Маслинова гора, Таворска гора, док поток назива Јорданом. Истовремено, он исцељује болести, а дивље животиње, попут медведа, постају му покорне као што су биле покорне првом човеку, Адаму, пре пада. У лику овог великог светитеља православља, Бог нам прославља онога који Божијом силом делује на простор око себе. Истовремено овај мирни и радосни светац даје благослов руском генералу који креће да угуши побуну у Пољској, тада делу Руске империје.
Постоје и светитељи који сакрализују и освећују простор државе као највишег облика организације људског друштва. У својој књизи о Јованки Орлеанки њих принц Сергеј Обољенски назива једноставно, политичким свецима.(1) Они теже ка идеалу истинске хришћанске државе која треба да буде одраз царства небеског или Небеског Јерусалима.
Деловање светих у складу са небеским законима је уношење божанског реда у хаос земаљских стихија, као вид сарадње човека са Богом. Основни појам византијске, православне средњовековне политичке филозофије и јесте управо поредак или грчки таксис. У свим традиционалним друштвима онај ко уноси поредак у земаљски неред је херој. То је пре свега културни херој који моделује и усмерава одређену културу. За сваког хероја карактеристично је и архетипски да он у једном тренутку напушта своју средину, пролази кроз подвиге и искушења да би се онда у њу вратио, да је уреди у складу са божанским идеалом.(2) То су често митске и архетипске личности, али постоје и такве стварне историјске личности, свете по канонима цркве, толико грандиозне да понекад њихова дела изгледају несхватљива обичном људском уму. То је зато јер се кроз њих пројављују архетипске и божанске силе. О једној таквој личности која уводи божански поредак (таксис) у стварни географски простор овако говори савремени византолог принц Димитрије Обољенски... „Манастирски живот, по карактеру у суштини византијски, много дугује Сави, Немањином најмлађем сину. Говорећи уопштено може се рећи да је он одиграо главну улогу утискивања византијског печата у културу средњовековне Србије... историчар који покуша да напише биографију те главне српске средњовековне личности може се са правом уплашити при самој помисли на широки спектар Савиних делатности. Обесхрабриће га многобројни видови у којима се она појављује: управник једне области, затим калуђер у Светој Гори па онда архиепископ-дипломата, коме краљ, његов брат, поверава деликатне задатке, оснивач неколико манастира и организатор њиховог духовног живота и дисциплине, законодавац у области канонског права, први поглавар српске аутокефалне цркве, путник који је обишао сва места ходочашћа у источном Средоземљу, први прави писац своје земље, личност чији ће се посмртни култ проширити по целом Балканском полуострву тако да га је касније делимично прихватило чак и турско становништво у том делу света, заштитник Срба без премца, полулегендарна фигура која се до данас одржала слављена у народним умотворинама, поезији и песми. Његова митопејска моћ без сумње јединствена је у ис-точној Европи. Све то и још много више, без сумње, мора да заплаши његовог биографа”.(3)
Укратко речено, Свети Сава као културни херој усађује православно хришћанство чије су основне компоненте хришћанска апостолска вера, римско право и хеленска култура. Својим деловањем он божанском поретку уподобљава и потчињава сва места на којима се налази и тиме стварно обележава основне тачке српске сакралне географије и геополитике.
Корен његовог деловања и његове енергије јесте управо у светости, и послушности Богу и испуњавању Божије воље. На тај начин он је за Христа задобио и освојио српску земљу и потврдио Христове речи из Беседе на Гори: „Блажени кротки јер ће наследити Земљу”.
Сасвим је извесно да је Свети Сава на свој апостолски подвиг просвећивања српске земље изабран од самога Бога, јер Христос каже апостолима: „Нисте ви изабрали мене него сам ја изабрао вас”.
Истовремено, те последично и поједине тачке на земљи, као и географске области, посвећене су Богу. Свест о томе руши предрасуду о географском детерминизму политике јер у светлости хришћанског откривења спознајемо да ништа није случајно па тако ни географска реалност.
О наслеђивању и посвећивању земље овако сведочи древна хришћанска легенда: „Године 44. по рођењу Христовом, када је Ирод Агрипа почео да прогони хришћане, обезглавио Јакова, брата Господњег, и затворио у тамницу Петра, свети апостоли су, уз сагласност Богородице, одлучили да оставе Јерусалим и да баце коцку да би видели у коју ће земљу ко да иде да проповеда јеванђеље. Богородици је припала Грузија. Када се припремала за одлазак, пред њу је стао анђео Божији рекавши јој да ће се та земља, која је њен први удео, просветити после, а она сама треба да остане у Јерусалиму, јер је њој одређен подвиг просвећења друге земље, о којој ће јој воља њеног сина и Бога саопштити накнадно.
У то време, Лазар кога је Христос васкрсао и кога је после за епископа рукоположио апостол Варнава, живео је на Кипру и туговао је што неће видети Богородицу а сам није смео да дође у Јерусалим. Сазнавши за то, мајка Божија кренула је према Кипру. Иако, је путовање срећно почело, изненада је дунуо јак ветар који је брод усмерио у другом правцу. Брод је прошао између острва архипелага и пристао на обалама Атонске горе, која је географски припадала Македонији и која је тада била пуна идолских, незнабожачких храмова. Богородица је у томе видела вољу Божију која се појавила у неочекиваном случају, видевши на коју се земљу односи вест коју јој је саопштио анђео. Она је изашла на обалу непознате земље, проповедајући идолопоклоницима о тајни отеловљења Богочовека Исуса Христа, откривши силу јеванђељског учења. Учинила је многа чуда којима је ојачала веру новопросвећених и оставила је на Атону - Светој Гори - једног од апостолских ученика да би затим отишла на Кипар. Света Гора је тако други удео Богородице на Земљи”.(4)
Небеским избором Света Гора постала је монашка држава и то је остала све до данас. То је сакрално-географска тачка или део Неба на Земљи одређен од самог Бога. У Светој Гори и у њеним манастирима влада кроз пост и молитву божански поредак. Светогорски монаси шире тај поредак на читав космос, молећи се за цео свет, на месту које чува Пресвета Богородица.
У доба Светог Саве такав поредак кроз органске феудалне
монархије владао је на много већим просторима него данас, али је и онда Света Гора била узор небеског поретка.
Растко Немањић, будући Свети Сава, рођен је 1175. годиие. Одрастао је у време у коме је његов отац, Немања, утврђивао српску државу. Србија је 1183. постала независна држава, када је Немања продро до Средца (данашња Софија). Године 1186. Немања је заузео Дукљу и Котор. Султан Саладин је 1187. заузео Јерусалим, па је две године након тога немачки цар Фридрих Барбароса, кренувши у крсташки рат, прешао Србију, саставши се са Немањом у Нишу. У то време стварања земаљског поретка будући светац стремио је ка вишем небеском поретку читајући житија светих и тежећи ка Христу који се у црквеним песмама назива Земља живих, јер сам Христос је царство небеско.
Када је Растко навршио петнаест година добио је на управу Хум, каснију Херцеговину или војводство Светог Саве, предео, који се простирао између Дубровника и средњег тока Неретве, укључујући и знатан део Јадранске обале. Том земљом Растко је управљао непуне две године.
Растко је 1191. отишао на Свету Гору под окриљем Богородице н тамо се замонашио, добивши име Сава по Светом Сави Освећеном, пустињском монаху из Палестине.
О везаности Немањића за Пресвету Богородицу, која се Растковим одласком у Свету Гору само потврдила, говори савремени српски философ историје: „Немањићи су одувек неговали култ Богородице, свако значајно дело везано је за њено име и извршено под њеним покровитељством. Један од својих првих манастира у Топлици Немања њој посвећује, као што ће касније Студеницу посветити Богородици Добротворки, а Хиландарску саборну цркву Ваведењу Пресвете Богородице. Сава зна да ће оца привући Светој Гори ако га увери да ће се тиме приближити Богородици: Дођи док смо у овом пролазном животу да створимо једномислену молитву ка Пречистој заступници нашега живота и тамо је нађемо као готову помоћ”.(5)
Дакле, на Светој Гори, као сакрално-географској тачки, значи месту сусрета Неба и Земље, Свети Сава се припрема за подвиг посвећивања своје српске отаџбине и њене територије Богу.
Свети Сава је замонашен у руском манастиру Пантелејмону, да би након неколико месеци прешао у манастир Ватопед. Као монах Сава је био чувен по својим аскетским подвизима. Због тих подвига се и повукао у своју испосницу коју је саградио у Кареји у центру Свете Горе. Ту се он, вођен божанским виђењима и нествореном светлошћу, спремао на подвиг просвећивања отаџбине.
Године 1196. монаши се и Немања и оставља престо сину Стефану. Сада су син и отац, у монаштву Симеон, постали славни по многобројним даровима светогорским манастирима.
На молбу ватопедских монаха Сава одлази у Цариград да тамо код Алексија III, византијског цара и таста свог брата Стефана, интервенише у корист манастира. Сасвим је сигурно да, након светогорског монашког искуства, та мисија у ондашњи политички центар екумене (уређеног и цивилизованог света) открива нове видике младом монаху.
Године 1198. након једне чудесне визије -јављања мистериозног старца и интервенције светогорских монаха код цара у Цариграду - оснива се манастир Хиландар. И тада небеска интервенција одређује конкретну тачку на Земљи, свету за српски народ, у којој ће након тога генерације Срба да налазе место спасења и молитве за себе и за своју отаџбину. Из Хиландара су се све до у доба Пећке патријаршије регрутовали српски епископи који су на тај начин светост Свете Горе преносили у седиште својих епископија и тиме на сав народ и државу.
Након Немањиног одласка у Свету Гору, најстарији Немањин син Вукан, вероватно незадовољан што је његов млађи брат постао владар, ступио је у савез са римокатоличком Угарском и са папом Инокентијем III. На тај начин, Вукан је, уз помоћ Угара, завладао Србијом 1202. године. Да би поново успоставио легитимну власт Стефан ступа у савез са Бугарима и 1203. године поново осваја власт у Србији. Србија је, дакле, била изложена демонским енергијама грађанског рата и хаоса, па као последица тога долази до глади и смрти великог броја становника.
Године 1204. крсташи Четвртог крсташког рата заузимају Цариград и постепено шире своју власт и на остале делове Византијског царства освајајући и Свету Гору. Две године касније, Свети Сава преноси у Србију мошти свог оца Симеона који је преминуо 1200. г. Мошти су на Савину молитву почеле да точе миро (свето уље) које је исцељивало болести. Над тим нетрулежним моштима, које су, по учењу Цркве, предзнак општег васкрсења, мире се браћа Стефан и Вукан. Ове се мошти сахрањују у манастиру Студеници и тиме освећује још више овај сакрални географски простор. У овом примеру видимо геополитичку делатност свеца који утврђује Стефанову власт и тиме и православље у Србији.
Сада и Сава остаје да живи у Студеници предајући се и даље монашким подвизима. То је време његовог просветитељског хришћанског деловања у народу. Он помаже и Стефану у политичким пословима, нарочито у дипломатским мисијама између 1212. и 1216. године.
Посебно је познат случај бугарског династа Стреза, кога је Стефан својевремено био узео под своје окриље али се овај касније од њега одметнуо и придружио Стефановим непријатељима. Сава је, на Стефанову молбу, покушао да уразуми Стреза, али када није успео да га убеди, Стрез је, не зна се на који начин усмрћен. На тај начин, Србија је ослобођена опасности, и сви су сматрали да је повољан резултат по Србију последица Савине светости.
Ускоро Србији почиње да прети нова опасност од угарско-латинског савеза. Видећи то, Сава је отишао у Студеницу да се моли над светим моштима свога оца. Свете мошти, као освећени део материјалног космоса, дају енергију за политичка деловања на државном простору, дакле за остваривање геополитичких циљева.
Суочен са опасношћу, Стефан се оженио унуком млетачког дужда Енрика Дандола и почео је да се приближава Западу и римској црквеној организацији, тражећи од папе заштиту.
Као светогорски монах, веран православној традицији, Сава је био одлучан противник таквог геополитичког скретања српског владара. Због тога је, по свему судећи, био противан да Србија добије државну самосталност и међународно признање тако што ће папски легати крунисати Стефана за краља. Могуће је да је управо то разлог Савиног одласка у Свету Гору 1217. године. Након тога у Србију је 1217. дошао папски легат и крунисао Стефана за краља.
По предању, због одласка из Србије и Стефановог геополитичког и верског скретања ка Западу, мошти светог Симеона Мироточивог престале су да точе свето миро. То је схваћено као знак да је Немања, као небески заштитник, напустио свој народ. Реакције у народу биле су такве да је Стефан био приморан да моли Саву да се врати у отаџбину и да замоли од Бога и од Немање да поново потече свето миро, као знак да је Бог примио владарево покајање због окретања Западу. Јасно је да је то време највећег успона српске државе другачије од данашњег времена. Тада су људи имали другачију свест, веровали су у Бога и живели су ту веру. Ако неком та вера данас изгледа наивна, нека се само присети да је сваки од Немањића проширивао српску државу вођен божанским енергијама, испуњавајући Божију вољу и читајући Божије знаке.
Кроз све наведене догађаје у којима се преламала божанска стварност небеске светлости, са „терором” историје и суровом реалношћу политичких борби, сазревала је личност Светог Саве, тог анђела Српске цркве и отеловљења српске идеје. Кроз то сазревање, које није могло да буде без небеских откривења, светац је дошао до закључка да је најбоља одбрана како од латинских папских претензија тако и од хеленизације српског народа оснивање самосталне, националне, аутокефалне цркве.
У то време, на територији српских земаља осим централне Рашке епархије налазили су се и епископи Београда, Браничева, Призрена, Ниша и Липљана, који су били под јурисдикцијом грчке Охридске архиепископије.
Да би добио аутокефалију за своју националну цркву, Свети Сава је отишао у Никеју - јер је у то време Цариград (1204-1261) био под латинском окупацијом - да затражи од никејског цара Теодора I Ласкариса самосталност Српске цркве. При томе је Сава употребљавао аргументацију да није у интересу Никеје јачање Епирске деспотовине, под чијом је контролом била Охридска архиепископија. И Никејско царство и Епирска деспотовина биле су православне државе, настале након латинске окупације Цариграда, али се Свети Сава приклонио Никејском царству јер је у њему то време био легитимни патријарх.
За првог српског архиепископа Свети Сава је хиротонисан на празник Успења Пресвете Богородице 1219. године.
Након тог чина он је из Никеје најпре отишао у Свету Гору, у манастир Хиландар, да би се онда упутио у Студеницу како би над моштима свог оца и оца српске нације затражио помоћ и благослов за свој рад.
Свети Сава је, у складу са канонима, националну Српску цркву поделио по географским целинама. Особита пажња при томе је обраћена на крајеве који су били верски заостали или су били под утицајем римокатоличке пропаганде. Осим тога, он је обратио пажњу и на национални карактер наше цркве. У Призрену је пре његовог доласка био епископ Грк кога је поставио Охридски архиепископ па га је Свети Сава приморао да поднесе оставку и на његово место поставио је епископа Србина.(6) Поред старих епископија у Расу, Призрену и Липљану основане су још две на Приморју — Хумска са седиштем у манастиру Свете Богородице на Стону и Зетска са седиштем у манастиру Св. Архангела Михаила на Превлаци код Котора као и шест епископија у унутрашњости Србије (Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка). За епископе нових епархија Свети Сава је поставио своје ученике монахе-аскете Хиландарце и предао им аутентичан препис свих црквених књига, одредивши да се преписи по епархијама могу вршити само из тих аутентичних примерака. Епархије су биле подељене на протопопијате, чија је дужност била непосредно просвећивање народа, крштавање и венчавање.(7) На тај начин се преко јачања цркве и сакрализовања породице јачала и сакрализовала сама држава. То је и време настанка Крмчије Светог Саве као правног списа који је до краја уредио организацију Српске цркве.
То је и време одржавања црквеног сабора у Жичи на коме је Свети Сава још једном утврдио основе праве вере, проклевши све јереси. Сва епископска седишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста и духовним тврђавама, која су тако и просторно, дакле геополитички, одређивала српску нацију.
Успостављањем аутокефалне цркве Свети Сава је заокружио и потврдио политички чин свога оца, који се састојао у стварању српске државе, давши том чину сакрални легитимитет. Тиме је српска нација добила коначну потврду зрелости која се даје кроз националну аутокефалну цркву. Бог је створио поједине народе, о чему сведочи на више места Свето писмо, и та чињеница добива своју историјску потврду кроз националну цркву која је вертикала крста, док је сама државна територија симболичка хоризонтала крста.
„Замишљена и заснована на чисто националној основи, Савина се црква ускоро изједначила са српским народом, стопила се с њим и црпла је из његових расних особина стално своју снагу. Проникнута истинском правом и дубоком вером, српска црква је држала живот и давала снагу српском народу, одржавала је његову свест у данима робовања, хранила га је у доба потиштености надом у васкрс, јачала је стално његову отпорну снагу и утврђивала је и ширила идеју о заједници целог народа. Савина је црква била главна морална снага која је кроз векове одржавала и спасла наш народ”. Ове речи историчара само потврђују нашу претпоставку и уверење о геополитичким ефектима светитељеве делатности која је, како се види из навода истог аутора, актуелна и данас: „Свети Сава је, како изгледа, први почео потискивати локална провинцијска имена и географске називе и истицати српско име и српство. Од његовог времена као да се почињу у Немањиној држави губити локални, географски и страни називи, а српско име почиње преовладавати”.(8)
После смрти српског краља Стефана Првовенчаног крунисан је за краља његов син и Савин синовац Радослав. Свети Сава је тада кренуо на своје прво поклоничко путовање у Палестину 1229. г. да би на светим местима из Христовог живота црпео снагу за нове подвиге.
На повратку са тог путовања Сава је опет посетио Никејско царство тражећи подршку због јачања Епирске деспотовине и Охридске архиепископије као њене црквене организације. Епирска деспотовина била је наиме толико ојачала да је краљ Радослав почео да се све више окреће свом тасту Теодору, владару Епирске деспотовине, и Охридској архиепископији. Када је епирски цар Теодор потучен од Бугара, нарасло је и незадовољство опозиције у Србији које је непрекидно постојало завршавајући тиме што је Радослављев млађи брат Владислав организовао побуну и 1233. преузео власт у Србији. Сава је у најмању руку прихватио промену на престолу и 1233. крунисао Владислава за краља. И опет Сава усмерава и благосиља исправан курс Српске цркве и државе која је тада била изложена опасности геополитичког скретања у правцу денационализације и грецизације.
Након одступања са архиепископског трона и избора младог јеромонаха Арсенија за архиепископа, Свети Сава креће на своје друго поклоничко путовање на исток. Занимљива је теза Станоја Станојевића по којој свети одлази на то путовање да би обезбедио аутокефалност Бугарске цркве. У сваком случају, национализам Светога Саве није био ускогруд и искључив јер се он залагао за црквену самосталност свих хришћанских народа, или, како бисмо то савременим језиком рекли, за Европу нација.
Иако је по повратку из Свете Земље намеравао да оде у Свету Гору, он одлази у Бугарску. Ту је у Трнову и преминуо 14. јануара 1235. г. Он, који је цео живот путовао и, како каже историчар, “ закорачио је на све стране и сваки његов додир био је мелем, осврнуо се на много шта и сваки његов поглед претворио се у нешто дивно”(9) преминуо је ван своје отаџбине.
И након телесне смрти Савине мошти настављају пут освећујући земаљски простор. Краљ Владислав одлази свом тасту у Бугарску и моли за Савине мошти, у чему наилази на противљење Бугара и самог Асена, који не желе да се лише такве драгоцености. Према житију, Асен се одлучио да преда мошти тек након визије у којој му је наређено да то уради. Након тога Савине мошти пренесене су 1237. у манастир Милешеву, чиме је обележена још једна тачка српске сакралне географије и националног простора.
Од тог времена он постаје заштитник српске династије, цркве и народа: “Архиепископ Никодим каже 1319. да је св. Сава небопарни орао и да је обновио сву српску земљу Духом Светим... У житију краља Милутина прича архиепископ Данило да су Бугари који су били напали Србију побеђени силом Господњом и молитвама архијереја Христовог Саве... Краљ Милутин каже у једној повељи да је све оно што је освојио освојено помоћу св. Симеона и св. Саве... Цар Душан каже у једној повељи да је он чинио освајања молитвама својих прародитеља Симеона и Саве”.(10)И краљ “Срба и Босне” Твртко окрунио се 1377. над моштима Светог Саве.
Управо због те стварне енергије коју је Свети Сава давао српском народу и због његовог деловања на српском простору, након устанка Срба у Банату 1594. Турци су донели мошти свеца и спалили их на Врачару. Тиме је телом Светог Саве освећен и обележен и српски Београд.
У народном предању мношто је топонима који претендују на Савино присуство на одређеним местима. О томе говоре и многобројне народне легенде и приче. Такође су бројне народне песме и приче у којима се Сава појављује не само као учитељ верских истина него и практичних знања.(11)
Кроз такву свест народа Свети Сава и данас обилази и благосиља српске земље. Познато је да су приликом пробоја Солунског фронта у Првом светском рату многи војници имали визије Светог Саве и Светог Симеона испред својих борбених јединица.
Осим тога, Српска православна црква, као верни сведок истинске светосавске традиције, посветила је мноштво својих храмова у отацбини и расејању управо Светом Сави и на тај начин обележила места српске сакралне географије и геополитике.
Из свега наведеног произилази да је Свети Сава први и најзначајнији српски геополитичар, ако геополитику схватимо у њеном интегралном смислу.
Однос Светог Саве према геополитици је однос небеског према земаљском. Човек је тај, а нарочито свети човек, који уређује, у сарадњи са Богом, земаљски простор „обделава рајски врт”, како наводи Свето Писмо. Пример Светог Саве учи нас да човек вођен божанским енергијама одређује политичка збивања на одређеном простору. Наш светац је духовно утврдио српски национални простор, државу, цркву и нацију ди-ференцирајући их и од латинског прозелитизма и грчког шовинизма, учествујући непосредно у политичким догађајима, али увек укорењен у небеским стварностима. Најзначајнији његов геополитички чин било је оснивање националне аутокефалне цркве. Осим тога, он је уредио српски географски културни и духовни простор уводећи законе, како правне тако и цивилизацијске.
Обнова култа Светог Саве у нашем народу пробудиће најдубље енергије и помоћи ће нам да пребродимо сва искушења на путу стварања српске националне државе на свим српским просторима.
Свети Сава као геополитичар учи нас и да свако политичко дело, да би било трајно, мора бити продубљено и укорењено у вечним вредностима. Онај ко је аскетизмом оснажио своју вољу и онда ту вољу потчинио Богу, неће се поколебати ни пред најтежима искушењима него ће сам утицати на политичке догађаје.

ЛИТЕРАТУРА
1. С. С. Оболенски, Жана - Божија дјева (на руском), YМСА - Press, Париз,1988)
2. Joseph Cambell, The Hero with a Thousand Faces, Abacus, London, 1975.
3. Димитрије Оболенски, Шест визаншијских поршреша, СКЗ, Београд, 1991.
4. Архимандрит Серафим, Лешоиис Серафимодивјејевского манасшира (на руском), издаље Московског Богородице - рождественског женског манастира, Москва, 1996.
5. Марко Марковић, Сшопама Христовим, манастир Хиландар, Београд. 1996.
6. Станоје Станојевић, Свеши Сава, Врхунци цивилизације, Београд, 1989.
7. Сава, епископ шумадијски, Сриски јерарси, Каленић, Крагујевац, 1996.
8. Станојевић, нав. дело.
9. Епископ Сава, нав. дело.
10. Станојевић, нав. дело.
11. Све народне иесме и ириче о Свешом Сави, приредио Владимир Ћоровић, Врхунци цивилизације, Београд, 1989.

Жељко И. Познановић, Српска идеја (друго издање), Слободна књига, Београд, 1999, стр. 95-107