Позападњавање

Александар Зиновјев, познати руски дисидент, жестоки критичар комунизма, али и односа Запада према новим демократијама на Истоку. Земља коју Запад жели да стави под свој утицај привидно задржава суверенитет и са њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. Поткупљује се њена интелектуална елита, подстиче завист домаћег становништва према западном изобиљу, ствара се илузија да је изобиље достижно у најкраћем року, народ се заражава пороцима западног друштва.

Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота који су слични или који имитирају западне обрасце. Идеолошки и на нивоу пропаганде, ово се представља као хумана ослободилачка мисија Запада који се при том представља као центар свих замисливих врлина. Ми смо слободни, богати, и срећни – овако углавном сугеришу западна идеологија и пропаганда народима који се позападњачују – и ми желимо да вам помогнемо да постанете исто тако слободни, богати и срећни као и ми. А ради тога морате да учините код себе, у својим земљама, то што вам ми саветујемо.

Позападњавање не искључује добровољност од стране земље над којом се оно врши већ и страсну жељу да се пође истим путем. Запад управо тежи томе да му намерена жртва сама падне у чељуст и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем саблазни и идеолошке обраде. При свему овоме, позападњавање је активна операција која не искључује ни насиље. Добровољност од стране земље која се позападњва још увек не значи да целокупно становништво једнодушно прихвата као свој еволуциони пут. Унутар земље одвија се борба међу различитим категоријама грађана за и против позападњавања.

Била је, такође, разрађена тактика позападњавања. У њу су ушле овакаве мере: дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју је потребно позападњачити; дестабилизовати је; допринети кризи економије, државног апарата и идеологије; поцепати становништво на непријатељске групе; атомизирати га; подржавати све опозиционе покрете: поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве; истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота; подстицати завист међу становништвом земље која се позападњава према западном изобиљу; стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима; заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности; пружати економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери, у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара репутацију Западу несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег живота.

Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ове мирољубиве методе имају једну особеност: оне су принудно мирољубиве. Запад располаже огромном економском, идеололошком и политичком моћи, довољно да мирним путем принуди тврдоглаве да учине оно што је потребно Западу. Али, мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ. У случају потребе, Запад се, као што показује искуство, не устеже да примени оружје, пошто је уверен у своју оргомну премоћ.

Позападњавање је особит облик колонизације чији је резултат принудно стварање социјално-политичког устројства колонијалне демократије. По низу карактеристика, то је наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља, али, у целини то је нова појава. Навешћу њене карактеристичне особине.

Колонијална демократија није резултат природне еволуције дате земље на основу њених унутрашњих услова и законитости њеног историјски формираног социјално-политичког устројства. Она је нешто вештачко, наметнуто тој земљи споља и супротно њеним историјски формираним могућностима и тенденцијама еволуције. При том се колонизирана земља откида од њених претходних међународних веза. То се постиже разбијањем блокова земаља, и такође, путем дезиинтеграције великих земаља као што је био случај са Совјетским Савезом и Југославијом.

Преузето из књиге „Велика прекретница“ коју је објавио „Наш дом“ из Лозане

Деморализација војске

Земља која је откинута од својих претходних веза привидно задржава суверенитет. С њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. У земљи се мање-више задржавају претходне форме живота за велики део становништва. Стварају се центри економије по запдном обрасцу, под контролом западних банака и концерна, а у знатној мери и као директна западна или мешовита предузећа. Спољашњи атрибути западне демократије користе се као једно сасвим недемократско средство за манипулацију масама. Експлоатација земље у интересу Запада остварује се помоћу незнатног дела колонизованог становништва које добро зарађује и има висок животни стандард, сличан стандарду виших слојева на Западу.

Колонизована земља се доводи до таквог стања да постаје неспособна за самосталну егзистенцију. На војном плану, она се толико деморализује да ни о каквом њеном супротстављању не може бити речи. Оружане силе суздржавају протесте и контролишу могуће бунтове. До жалосног нивоа се доводи национална култура. Њено место заузима псеудокултура западњаштва.

Масама становништва нуди се сурогат демократије у виду распуштености, слабљења контроле од стране власти, приступачне забаве, препуштености самом себи, систем вредности који ослобађа људе сваког труда и моралних ограничења.

Запад, освајајући свет за свој рачун, уништава сваки могући конкурентски заметак другачије еволуције.

Geopolitika