Браћо Црногорци, срећан вам референдум. Живи и здрави били и резултатима референдума се радовали.

            Како год да се заврши, са «да» или са «не», са 55% + 1, у сивој или некој другој зони, живот ће тећи даље и после референдума, надам се да ће Црна Гора остати тамо где јесте, нико је нигде неће однети или донети, а можда ће страсти мало спласнути.

            Поставља се питање да ли се референдумом, оваквим како је замишљен и у време које се одржава може било које питање везано за државу Србија и Црна Гора решити и било шта променити.

            Најпре зато што је процес државног осамостаљивања Црне Горе поодмакао и почео је без икаквог референдума, а затим и зато што је државна заједница тако конципирана да не поседује никакве полуге принуде у случају да власт у једној од република бојкотује њено функционисање. Заправо таква каква је она и није створена и замишљена по вољи народа већ по вољи двеју републичких власти затечених распадом Југославије у Титовим шињелима, и по мери потреба таквих валасти и њихових визија је и замишљена, и њен изглед, назив, трајање, све, све, директно је од почетка било условљено споразумима и погађањима тренутних власти република чланица. Значи бесконачан низ референдума, са сваким новим изборним циклусом. Довољно разлога, за све који су искрени приврженици народног и државног јединства да за таквом државном квазитворевином нимало не зажале. На овом референдуму се не даје одговор на питање да ли ће заједничка држава постојати и каква ће бити, јер онаква каква је сад, она не постоји и не може да постоји, већ само на питање да ли ће Црна Гора постати међународно призната држава, а као држава и као независна она већ постоји.

 Суштина промене у Црној Гори је промена  власти и с њеном променом сва питања ће поново бити постављена и на нови начин решавана. Зато неће бити чудно да за коју годину нека нова власт расписује неки нови референдум, можда са супротним циљем.

Да ли је уопште могуће замислити у овом историјском тренутку Црне Горе било шта осим једног латентног унутрашњег конфликта услед основног проблема Црногораца, а то је њихов међусобни спор око двојности њиховог идентитета и немогућност опстанка или велика отежаност опстанка такве пројекције на државу. Да ли се један идентитет укључује у други, или један искључује други. Шта ће преовладати и на коју ће страну тас превагнути у том спору у будућности, тешко је прогнозирати.

Могуће је да су за време Титове Југославције Црногорци неповратно стали на пут формирања неког свог сопственог несрпског идентитета,  и да се тај процес сад финализује. Али исто тако је могуће да ће баш у независној Црној Гори као што је било и у време пре уједињења, српски дух јачати и обновити се неоптерећен баластом «великосрпског хегемонизма» и измишљених и стварних «диктата из Београда». И питање је ко ће бити победници, а ко поражени после сазнавања резултата референдума, а да то сами неће ни знати. Јер гледајући чак и на симболе којима једни и други вијоре ових дана, много српскије делује немањићки двоглави орао, него југословенска тробојка под којом је и порођена црногорска нација...

Зато они који се залажу за заједничку државу и сматрају се Србима, треба да знају да ту заједничку државу, ма каквог садржаја она била, ако смо Срби, треба да зовемо својим народним  именом Србија, а не Југославија, а не чак ни Србија и Црна Гора, јер Србија није географски појам «око три Мораве»,  већ држава и простор који носи то име по народу који га насељава и састоји се из многих крајева и области. Црна Гора која свој назив црпе из географског  појма у таквој Србији може да очува традицију државности (нпр. Као Слободна држава Црна Гора у Уједињеној Србији), јер читав српски народ  не треба да наруши свој идентитет и жртвује назив своје државе због једног свог дела. То га је већ скупо коштало и још увек кошта.

Овај референдум не даје могућност (можда неки будући) да се провери демократски легитимитет Подгоричке скупштине из 1918. год, у садашњем тренутку, о присаједињењу Србији, он може само  да упише Црну Гору у Уједињене нације као независну државу или да продужи агонију државне заједнице.

Можда Црногорци могу да буду у исто време и Срби, али Србија и Црна Гора показало се, тешко могу да буду у исто време и заједно и раздвојено.

                                                                                                                        Миленко Баборац