У ноћи између 21. и 23. маја дошао сам до руба живаца због референдума у Црној Гори. Последња српска држава поделила се на двоје, захваљујући гласовима Албанаца, а изгледа и муслимана и католика у Црној Гори, али нажалост највише су томе допринели сами етнички Срби несвесни свог порекла («моје племе сном мртвијем спава» вели пророчки Владика), а и лаковерно привучени обећањима о «бољем животу» без Србије.
Елем, ни то није све. Радост због овог очитог националног пораза присутан је у обе српске државе. Говори се «тријумфалистички» о независној Црној Гори и независној Србији. Црногорски «Црногорци» који су етнички и културолошки исти народ са «црногорским Србима» а и са Србима преко границе се радују добијеној независности у односу на земљу коју су њени преци сматрали својом матицом. Са друге стране границе осим општег дефетизма се јавио и посебан облик српског мазохизма кроз честитање и Србији и Црној гори на «независности».
То је као да остављени и преварени муж себи и жени честита развод брака и да каже да ће од сада живити одвојено али «у пријатељским односима». Сасвим је глупо да се другој страни намеће брак ако она то нежели, али је сулудо честитати «развод». А још при томе се занемарује чињеница да су се многи из околине трудили да разбију ту «брачну заједницу». Наравно да су за неуспех једне заједнице најодговорнији они који су је чинили.
Ко је најгоре прошао? Наравно, Срби и то они у Црној Гори који су највише за заједничку државу. Већ годинама живе под тихим терором «дукљанског режима» својих комшија и сународника који мисле другачије, а очигледно да о њима много не воде рачуна ни у Србији, јер би их у противном активно помагали и штитили. Они су остали на цедилу и питање је да ли ће опстати у једном очито нетрпељивом окружењу. кој држави бити грађани другог реда, њихова права су угрожена, добијаће отказе и неће имати никакву перспективу. Они ће бити нови "српски палестинци". На њима је избор или да се «дукљанизују» или да се селе за Србију. Или пак да се буне и траже «српски ентитет».
И поред све кампање за «независну Црну гору» која се води и у српским медијима, тако што се ствар већ дуже време приказивала као «готова» или пак тако што се подло водила «антицрногорска кампања» у Србији, већина грађана србије је сачувала здрав осећај за заједницу и није подлегла тим манипулацијама. Тако су за Ђукановићев режим, свесно или не, за паре или шта друго, радили многи који су одавде нападали Црну гору, говорили против Црногораца («треба их протерати») или се пак отворено залагали за мазохистички концепт «незвисне Србије» (као да се неко у САД бори за «независне САД од Тексаса»). Многи од њих су били плаћени од стране Ђукановићевог режима да загађују медијско небо Србије тим и таквим гадостима и глупостима. А скоро сви су се јавили у недељу увече да честитају Ђукановићу на «независној Црној Гори», док се још нису знали резултати. Поштеном и нормалном човеку се мора смучити сав тај циркус од изјава Вука Драшковић и «увођења монархије» па до Динкићевог поноса због тога што су га Енглези частили епитетом првог «српског банкара». Све то заједно је екипа за збуњивање и слуђивање српске јавности коју овакав исход референдума дубоко погађа, макар тога небили свесни и то у јавности не показивали. Ово је црни дан не само за Црну Гору већ и за Црну Србију.
У Србији је још једна лоша ствар, а то је што многи ствари гледају црно-бело и да вечину Црногораца сматрају сепаратистима. Нико не помиње чињеницу да је значајна већина православних становника Црне горе била за заједницу, као и то да су многи гласали јер су били присиљени или купљени (што их наравно не оправдава). Најгласнији у том «црногорствујушћем дискурсу» у Србији су они који слабо маре за српски народ ма где се он налазио, тако да их скоро ни мало не дотичу страдања Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, али зато славе ''независну'' Србију, као што је случај са батићевским ''демохришћанима'' и припадницима Г17+. Чедомир Антић је на конференцији за новинаре обукао мајицу са перфидно ћириличним натписом «Србија или ништа», што је буквално први случај да се та партија појави са ћирилицом. Вече после референдума на РТС-у је изјавио, стално се позивајући на економске разлоге против заједничке државе како би са новцем који издваја за Црну Гору Србија могла решити незапосленост у Бору, у којем постоје тензије код тамошњег влашког становништва, а и у Црној гори се могу срести и антисрпски графити типа «Србе на врбе». Користи се сваки аргумент, а омиљени су му «национални» да би доказао како је боље да имамо «две српске државе» но једну која није ни српска, а ни држава. Иако је овај други део реченице већим делом тачан, то наравно није разлог да разваљујемо оно што су вековима наши преци крвљу плаћали. То је као да имате лошу кући којом сте незадовољни, па уместо да је поправите ви је запалите и живите на згаришту. А истина је да су је они који су је правили Солана, али и Мило и Ђинђић тако правили да није могла ни да ефикасно функционише ни да дуго преживи.
Батић, Чеда Јовановић и Чеда Антић из Г17 су најекспониранији представници паланачке србијанске идеологије «геџованлука» на политичкој сцени. Овај србијански псеудонационализам је био суштина и Драшковићевог програма иако га је овај до сада маскирао манипулацијама «епскога стила». Многи следбеници Драшковића су били српски националисти и традиционалисти који су прекасно увидели ту превару, сада се кају јер их је водио "слепи вођа". Драшковићеву, иницијативу за обновом монархије у Србији би можда требало допунити предлогом да би било најпоштеније да на српски престо дође династија Броз, пошто је њихов родоначелник створио Србију у овим границама и пошто је њихов «национализам» сасвим авнојевских лимита (географских и менталних). Осим тога мислимо да више српског у себи има Титов унук но Аца Карађорђевић. Наиме такве србијанске комунисте је посебно одгајао титоистички режим да би они преко ноћи постали велике «демократе», «националисти» и «монархисти». Све постмодернистички «кобојаги» да се Власи не досете.
У Србији задњих неколико година у неким круговим постоји антипатија према Црногорцима каква током 90-тих није била ни према Словенцима иако су њихови територијалци убијали наше момке, а у неким круговима је анимозитет већи чак и од оног према према Хрватима, муслиманима и Албанцима. Иако се овај "антицрногорски" став генерише вештачки са разних страна и из различитих мотива и иако је Ђукановић учинио све да Србији "огади" Црну Гору не може се спорити да је то једна дубоко патолошка појава. Ако ништа друго, људи са оваквим ставовима би требало да узму у обзир да су Срби и Црногорци, ако не данас један народ а оно били један народ и да нам нема никог ближег од њих. Но мислимо да њих у тој опсесији према «српском национализму» где одвајање Црне горе виде као коначну пропаст пројекта «Велике Србије» не могу никакви аргументи разуверити. Стереотипи "идеолошке србофобије" удружују нво антинационалисте са војвођанским аутономашима и са србијанским локал-патриотама и псеудомонархистима су јачи од свих чињеница и аргумената. У тој врсти антисрпске патологије и лудила има система
Како се ова референдумска "превара" припремала годинама прљавом медијском кампањом, притисцима и манипулацијама психички сам се припремао на овакав исход. Стога нисам ни помислио да ће ме ово толико заболети. Свој ламент над губитком Црне Горе као болном ампутацијом дела свога бића завршавам са транспарентом једне фудбалске утакмице у Приштини «Србија ко нокија, све мања и мања». Мислите о томе шта је следеће.
