Била је прво народни непријатељ, па „сумњиво лице”, доушник и помагач, затим лобиста промена, па опет сумњиви конзервативни елемент крив за мирење „старих” и „нових”, патриотски финансијер, емотивни хуманитарац, ирационални улагач, славни књижевник и спортиста, и на крају „економски партнер без повластица у односу на друге странце”. То је „психолошка карта” дијаспоре, односно лица у расејању, који су и за старе и за нове владаре, све само не део истог српског народа као и онај унутар отаџбинске границе. Право на политички глас дијаспоре није престајало да бива тражено и обећавано, као да је то право требало добити. Као да није била реч о одузетом праву које је одавно постојало.
Прво су живели „југословенски клубови”. Затим „заједнице Срба”, по могућности што бројније и што посвађаније. Специјалне екипе вулгарних тајних и јавних „завера” бринуле су о томе. Пуним плућима свога генија вадиле су сахрањене ликове интернационалног подземља из грађанског и судског заборава, не би ли их убацили у шарену патриотску чорбу дијаспоре, као растворљив пара-политички отров... На чело српских организација постављани су људи са „тешким” биографијама, који су били изузетно „лаки” за управљање и „сарадњу”... Ретки писци и духовници који су из матице обилазили свет рецитујући сами себе, спајали су расејање исконским инстинктом изгнаника присутним у сваком песнику, а политичке службе матице су то расејање, преко афективно лабилних, хистеричних, необразованих и несрећних људи, упорно разбијале. Водила се права дијалектичка борба између Светла и Таме, Добра и Зла.
У време политичког и економског ембарга, односно интернационалне „казне” држави матици, свако из српског расејања ко је просто реторички питао „коме иде моја помоћ?”, желећи да контролише „пут свиле”, био је злотвор. Наравно, такво стање се дало психолошки оправдати. Затим је дошло сентандрејско освешћење, окупљање, помоћ промени и анонимним, храбрим, момцима из сенке.
Време је, отада, убрзано процурило. Одавно више нема „храбрих и анонимних момака”. Један несрећник постао је душа вечних ловишта и висина, док други још непокретно седе у кожним, исхабаним фотељама. Већина се претворила у троме бирократе незаинтересоване за народно расејање, али његова бројност још увек им подиже катехоламинску реакцију. Колико су бројни ти људи? Па шта они хоће, зар им нисмо већ све обећали? Смањимо мало те цифре кад већ немамо процену бирачког тела! Зар и они хоће власт? Зар не знају да овде, у скученом сеоском дворишту, у проклетој авлији, СВИ хоће власт?
Дијалектичка борба још увек, пет година после промене престола, и после добијеног права гласа, траје. У ери у којој се у централној Европи гласа електронском поштом преко заштићеног кода, чиновници у матици и даље расправљају како да се то „технички изведе” и ко ће код кога да путује. Можда им се још увек највише допадају виртуелне поцепане бирачке вреће из којих, од Ванкувера до Свилајнца, „селективно испадају историјски папирићи”.
Све се ово дешава у добу у коме више нема класичног суверенитета, нити граница, у коме ниједан шеф државе не влада, већ владају моћне светске олигархијске финансијске групе и у коме светска дијаспора, односно измештени људи свих нација, постају политички субјект на врху геополитичког Олимпа. Они постају пресудилац, јер делују свуда, јер им је видик бољи, јер сведоче сопственим животима и јер имају бар два политичка легитимитета, а често један јединствен, архетипски, патриотски циљ.
Надживели смо савете дијаспоре као кафкијанска тела земље матице у којима су седели исти „људи-глисте” из више режима, они вечити и „неодмењиви”. Надживели смо „спонтане скупштине” које су организовали конзулати (са одређивањем свих ајнштајновских категорија: простора, времена и брзине гласања, а вероватно и „људског, повереничког фактора”). Затим нам је на тржишту капиталистички захуктале матице била нуђена „агенција за дијаспору”. Звучало је неолиберално и изузетно „нео”. Један брат из Швајцарске погодио је у првом маху суштину: „Агенција! Па, зар смо ми роба!?”
Ту је управо и био чвор. Јер, можда, у ствари, јесмо били роба. Европска, америчка, аустралијска, афричка, азијска. Ко нама гарантује да нисмо били роба у првобитној акумулацији капитала наше отаџбине? Можда су томе сведоци удаљени рођаци‑просјаци, од којих су нас одсекли хируршким резом бесправности?
Све смо, дакле, изнова проживели, до судбинског повратка најједноставније од свих идеја које су постојале: „Министарства за дијаспору”, наше велике романтичне, носталгичне амбасаде у завичају.
Желели смо да она буде трајна и нерђајућа, као што су трајне све добре ванпартијске институције.
То још увек желимо.
Јер када се све демократе и недемократе изврте на вртешци српског политичког земаљског вашара, ми Срби света ћемо и даље постојати, постојаће наше сеобе у два правца: расејања и сакупљања.
Како да временитим људима објаснимо да смо управо ми део вечности?
МИЛА АЛЕЧКОВИЋ НИКОЛИЋ – из књиге «КО ТО ПРИЧА О ЕВРОПИ?»
