Руси и Срби никако да се подударе

За „Геополитику“ говори Наталија Алексејевна Нарочницка, историчар, члан Комитета за међународне послове руске државне Думе. Заузевши капитулантски став током агресије НАТО на СРЈ, Русија је пропустила највећу шансу да отпочне нову политику и ослободи своју национално-државну вољу. Србија се сада, изгледа, споразумева само са Западом. Наше фазе се све време не подударају.

Демократска помоћ Запада у ослобођењу Русије од бремена „империјалних“ амбиција била је тако ефикасна, да смо изгубили позиције које је Русија вековима градила. Русија је престала да буде велика сила без које ни један топ није запуцао, и зато је Запад почео да пуца у Србе. Али Руси ипак теже враћању традиционалним представама о националном интересу, о својој историји, и хоће да Русија опет буде јака. Може се запазити извесно оздрављење државне и спољнополитичке свести, не само народа, него и елите. Међутим, ратоборна прозападна штампа и телевизијски канали настављају свој рушилачки рад, називајући свако државотворно буђење „повратком тоталитаризму“, каже на почетку разговора за „Геополитику“ наша саговорница, оцењујући садашњу политичку ситуацију у Русији.

Многи руски патриоти полажу наде у председника Путина. Да ли је он вођа који може Русији да поврати њену некадашњу моћ и улогу велике силе?

– Нису нам потребне „вође“. Али ми заиста полажемо наде у Путина. Први пут се за последњих годину дана нису стидели нашег председника сви они који су дубоко преживљавали, не драму рушења комунизма (мало је оних који жале за њим), него рушења целе руске историје, драму понижења Русије на светској арени. Његов феномен одражава промене у руској свести. Руска елита је престала да сматра „нецивилизованим“ супротстављање Западу који остварује задатак уништења руског великодржавља и руске историјске личности у свим њиховим геополитичким и духовним одређењима. Поново заузети изгубљено место у систему међународних односа није лако, за то ће бити потребне године. Међутим, навешћу речи из поруке председника Федералној скупштини. Ове речи су биле незамисливе за Јељцина, међутим Путин их је изговорио: „Русија се суочила са системским изазовом државном суверенитету и територијалној целовитости, нашла се лицем у лице са силама које теже геополитичком прекрајању света.“ Наравно, овим речима је потребна потврда у виду системске стратегије, адекватне „системском изазову“.

Како гледате на политичке промене у Србији?

– Са симпатијама, али и са забринутошћу. Видимо како подмукле западне силе користе жељу за променама како би у тренутку еуфорије, као што је то било код нас почетком 90-их година, заједно са погромом државе – политичке установе која је увек огреховљена и несавршена – изазвале и рушење отаџбине с њеним вечним и непроменљивим националним интересима и вредностима.

Верујем да поносни дух и национална воља српског народа који су се испољили током агресије Запада још увек нису изгубили своје призвање. Јер управо су тада, као истински велика нација, Срби оставили по страни све своје несугласице око државног поретка и кренули у одбрану Отаџбине, показавши примат духа, јединство и у безбожном 20. веку невиђену спремност на пожртвовање. И зато се управо тада духовно ништавни агресор, тај кукавички „редов Рајан“, уплашио да ратује лицем у лице.

Данас, пак, када либерални Запад своје деловање прати демонским кушањем, присећамо се католичке Европе која је као сатана-кушач говорила Византији: „Видиш ли царство ово, падни и поклони ми се и све ће бити твоје.“ Онемоћала Византија, како пише Данилевски, „показала је свету невиђени пример духовног хероизма, изабравши пре политичку смрт, него издају вере, чија би цена био спас“. Исти такав појам о најдрагоценијем увек је живео у срцу српског народа заједно с причом о сну кнеза Лазара којем је нуђен избор између венца земаљског и венца небеског, купљеног ценом смрти и пораза.

Наше драматично искуство нас учи да не очекујемо од освајача – спасење, од разбијача – помоћ, од безбожника – саосећање и разумевање, од џелата – добронамерност и од клеветника – истину.

Да ли сматрате да је након бомбардовања Србије и окупације Косова од стране снага НАТО Русија изгубила свог највернијег и најпоузданијег савезника на Балкану? Зашто Русија није пружила активну војну помоћ Србији?

– И у Русији и у Србији је увек било снага које осећају нашу заједничку крвну везаност. Ја спадам међу оне који се никада неће одрећи љубави према Србији, какав год пут она изабрала, јер је моје срце заједно са историјским српством, а не с тренутним стањима државног мишљења елита, биле оне комунистичке или западно-либералне. Није тајна ни то да је у обема земљама било снага чије су се симпатије увек везивале за Запад. Зато се вечна филозофска и геополитичка дилема Русија или Европа, о којој су расправљали највећи руски умови, такође односи и на српску свест. Током 20. века односи између Русије-СССР и Србије у мирнодопско време и на државном нивоу нису били савезнички и без проблема, али у нашим народима је увек живело то задивљујуће и бесмртно осећање – то се може осетити у сваком српском селу или за време НАТО агресије у Москви, када је рат постао катализатор антизападног синдрома који је сада постојани чинилац у друштвеној свести Русије.

Сматрам да је, заузевши капитулантски став за време агресије, Русија пропустила највећу шансу коју јој је Господ пружио током последњег десетлећа. Агресија је ослобађала Русију свих срамних компромиса и обавеза пред фантомом „светске заједнице“, и она је могла да, без нужности да у свему прави заокрет од 180 степени, ипак отпочне нову страницу своје политике, и, што је најважније, да ослободи своју национално-државну вољу.

Не могу без ганутости да се сетим цвећа и радосних суза којима су несрећни косовски Срби засипали руске тенкове у тренутку уласка руског одреда који је из Босне пребачен на Косово. Након тога је безвољност Јељцинове Русије обесмислила и тај улазак и те сузе. Запад је покушао да од Русије направи елемент америчког окупационог режима. Пошто се режим окупације остварује под вођством резолуције УН, врши се легализација резултата агресије, што је за свет опасније од саме агресије. Руски војници које су Срби чекали и ватрено поздравили, нашли су се парадоксално у двосмисленом положају. Руски контингент, ма како био мали, могао је и морао да на Косову симболизује самосталну и независну позицију Русије која својим присуством насупрот окупацији пружа гарантије суверенитета. САД су у Хелсинкију Москви завртале руке управо због тога што се у тим рукама у том тренутку налазила сва победа НАТО. Та победа је могла постати Пирова победа уз исти бројни састав руског контингента, али уз другачију позицију.

Мала шанса још увек постоји, јер резолуција УН не прописује каква ће бити дејства Русије која задржава могућност да у сваком тренутку, не напуштајући оквире резолуције, измени статус свог учешћа на Косову и склопи споразуме са сувереном Југославијом о статусу и местима распоређивања својих трупа са свим последицама које из тога проистичу; међутим, српска страна се, изгледа, споразумева само са Западом. Наше фазе се све време не подударају!

У којем правцу ће се у будућности развијати односи Русије и Запада и да ли је могућ конфликт међу њима?

– Русија ће се, надам се, постепено ослобађати окова „усклађене позиције“ митске „светске заједнице“, њена политика ће више одговарати сопственим интересима, што ће изазивати незадовољство иза океана. Али хладног рата више неће бити, не може се двапут ући у исту реку. Тај период је био повезан с идеологизацијом међународних односа од стране два једнако глобалистичка пројекта – комунистичког и либералног – што је допуњавало њихово реално геополитичко надметање идеолошким и психолошким ратом. Русија се више не спрема да води такав рат. „Русија се усредсређује“ (канцелар Горчаков после Кримског рата).

Али САД настављају и геополитичку и идеолошку офанзиву. Данас се стиче утисак да се пропагандни механизам ЦК КПСС преместио у западне канцеларије, где се држе говори о јединственом глобалном свету на основу обавезних стандарда и под вођством светске владе. Нека онда Вашингтон и Савет Европе цитирају свог учитеља Лењина: „Наш циљ је уништење сваке државе, рачунајући ту и демократску“ („О пароли Сједињених европских држава“).

Може ли се сматрати да предстоји даље продубљивање међусобних односа Русије с Кином и Индијом, што би, на крају крајева, могло довести до успостављања евроазијског савеза-осовине Москва-Пекинг-Делхи?

– Не може се говорити о савезу. Будући да спада у пантеистичке цивилизације, Кини није својствена историјска традиција Запада – пактови, коалиције, савези. Током читаве историје међусобних односа комунистичке Кине са светом, укључујући и период „пријатељства са СССР“, ова земља никада није преузимала никакве савезничке обавезе осим заједничких декларација. Али руски двоглави орао сада заиста гледа и на Запад, и на Исток. То је исправно и мудро за државу, чија граница с Кином износи пет хиљада километара. Исто се односи и на Индију која се све време чуди нашем саморазарању и поздравља сваки симптом нашег буђења. Те земље су најважнија упоришта за успостављање евроазијске равнотеже.

Да ли је могућ предвиђени пројекат савеза Русије, Белорусије и Србије, у који су Срби толико веровали за време агресије НАТО, или је то само била пропаганда?

– Ово питање је, колико Москви, исто толико умесно упутити и југословенској елити и друштву – жели ли оно такав савез или чезне да се зближи с Европском унијом под „атлантским“ условима?

Нечег декларативног је у тој одлуци свакако било и, да будемо искрени, то су сви добро знали, и код вас, и код нас. Истински савез у правном смислу претпоставља потпуну оријентацију Југославије на Русију и међусобне војне обавезе. Наш савез с Белорусијом тапка у месту већ пет година, иако би он изванредно учврстио заједничке геополитичке позиције и цивилизацијску самодовољност нашег општеруског језгра у односу на досад невиђени геополитички и духовни притисак Запада који је већ изгубио сваку духовну драж која је некада била својствена католичком романско-германском културтрегерству.

Ја се држим неословенофилског погледа на свет у области филозофије историје, али ја нисам „панслависта“ у политици, јер сувише добро познајем историју, рачунајући ту и историју руско-српских и совјетско-југословенских односа у контексту светске политике и интереса западних великих сила. Али желела бих јачање једне снажне руске линије унутар српске државне политике и обнову традиционалне улоге Русије. Јасно је да би у време некадашње Русије агресија на СРЈ била просто немогућа.

Којим путем треба да иде препород Русије и Србије, и верујете ли у могућност васпостављања руске монархије у њеном традиционалном лику православног самодржавља?

– На почетку трећег хиљадулећа нама је, као и у тренутку Христовог рођења такође потребна звезда водиља, етички подстицај нашег личног живота, политике, економије, односа међу народима, нашег кретања према јединству. Свет је данас достигао задивљујуће успехе у материјалном животу. Међутим, од свих живих бића једино човеку није довољно да проживи свој живот тек тако, он мора да га схвати и оправда пред сопственом свешћу. Од свих бића на Земљи једино човек има историју о којој непрестано води спорове, једино он није вођен само тренутним користима, већ тежи разумевању своје улоге у вези између прошлости и будућности човечанства.

Почетком 90-их година Американац Френсис Фукујама је покренуо тему „краја историје“ након краха комунистичке идеје, сматрајући да је покретач историје у најновије доба било супарништво између либерализма и комунизма. Фукујама на види да савремени либерализам поставља неки сопствени циљ који је у стању да води човечанство стваралачким путем. Да ли је то случајно?

– За Америку то није случајно. Она је „клонирала“ либералне категорије, отргнувши их од њиховог извора. Америка је земља материјалног прогреса. али не и културе и духа. Покретач јенкизма – Хобсова „борба свих против свих“ – значи господарење. Ето зашто се слобода у америчким рукама у последње време се све чешће претвара у диктат за друге, рачунајући ту и Европу.

Овај век треба да постане век нове синтезе – синтезе традиционалних вредности – за нас је то православље – с једне стране, и достигнућа у области грађанских слобода и оптимизације материјалног прогреса, с друге. У противном, ми ћемо се такође претворити у „цивилизацију без културе“. Управо од нашег хришћанског препорода зависи и способност Европе да остане појава светске историје и културе, иначе ће она бити потиснута на руб света – доћи ће до „сутона Европе“.

Шта може да створи индивидуа која изнад свега цени комфор физичког живота? Хоће ли она устати у одбрану својих вредности с Гетеовим речима: „Само је онај достојан живота и слободе, ко сваки дан води битку за њих!“ – тешко да је тако нешто могуће. Дегенерисани либерализам данас је већ збацио са себе бреме хришћанског наслеђа, па чак и идеале свог родног гнезда – просветитељства. Либерализам данас проповеда паролу „где је добро, тамо је и отаџбина – ubi bene ibi patria“, проглашава земаљски живот за највишу вредност; дакле, мајка која је својим телом заштитила дете, муж који је погинуо бранећи част своје жене, сви мученици за веру који су пали за отаџбину, част, дужност, љубав, сви су они умрли узалуд – то је било „нецивилизовано“! Либертаријанство тражи у глобалном управљању јемство за своје неприпадање ниједној националној и духовној традицији човечанства. Такав човек и такве нације стваралачки су јалови, робови су свог тела и своје гордости, и продају се. Али то је онда губитак слободе којом се индивидуа заклиње.

Данас су јединство света и уједињење Европе постали неспорни идеали и вредности историјског развоја. На каквом се темељу гради европско јединство? Где је први пут дата идеја универзализма и свеопште једнакости? У америчком уставу или либерализму? Не, у хришћанском Откровењу. Шта је пре свих устава уједињавало Немце, Французе, Русе и Србе у једну цивилизацију? Различита политичка искуства последњег столећа пре раздвајају народе, као и различити природни услови и свакодневни живот. Нас уједињује молитва „Оче наш“, „Проповед на гори“ само је тај темељ, наш заједнички темељ, наше заједничке представе о добру и злу. Када би било другачије, могло би се доказивати јединство Руса са Кином, а западних Европљана са Арапима.

Истинско јединство није у атлантском глобализму – овај пројекат није нов и сувише подсећа на линију коју су спроводили Ватикан и Хабсбуршка империја, те су вршили притисак на словенске „варваре“, покушавајући да их потисну са Балтичког, Црног и Јадранског мора. Време је да се Европљанима покаже да то континенталној Европи не пружа никакву корист, већ само Англосаксонцима.

Истинско јединство није у диктату Савета Европе који свима намеће обавезне идеолошке стандарде – ту такође нема ничег новог – тако је деловала и Трећа интернационала.

Истинско јединство, које може донети Европи успон и самосталност јесте у прихватању васељенске једнаке вредности наших искустава. Будућност је у конструктивном спајању стваралаштва свих етничких, конфесионалних и културних компонената Европе: германске, романске и словенске, Европе латинске и Европе православне. Зато када Русија или Србија пружају руку латинској Европи, оне то треба да чине не као духовне девојке без мираза које капитулирају пред моралним банкротом – Западом, већ као носиоци византијског наслеђа које је велико европско наслеђе.

За православно самодржавље неопходно је јединство хришћанског идеала код монарха и народа и истински религиозна свест која нема ничег заједничког с филозофијом „прогреса“ просветитељства, свест која припада хришћанском есхатолошком погледу на историју и тражењу Царства Божијег. Према оваквом схватању, царска власт није власт монарха заснована на привилегијама, већ власт подвижника Цркве заснована на оваплоћењу народне вере и моралног идеала који не може бити схваћен без проницања у православно учење о смирењу и стицању благодати кроз самоодрицање и жртвеност подвига живота.

Монархија може бити начело које уједињује нацију. Али монархију још треба и заслужити од Бога.

Шта је заправо, по вашем мишљењу, тзв. Хашки трибунал?

– Ја сам жесток противник било каквих глобалних механизама који нису ништа друго до поткопавање темељног начела међународног права – суверености државе-нације. Први покушај стварања таквог трибунала је нирнбершки. Али треба имати у виду да је „потпуна и безусловна капитулација“ Немачке значила потпуни губитак суверенитета и престанак постојања државе као субјекта међународног права (за разлику од обичне капитулације као признања пораза након ратних дејстава).

Данас је покоравање Хашком трибуналу истозначно добровољном одрицању од суверенитета. Осим тога, ту се крши начело: судити за почињена дела не може орган који је специјално за то створен – то није суд, већ фарса од суда.

Затим, светска влада тежи томе да његов казнени орган суди човеку за дела почињена у сопственој држави, чији закони таква дела не квалификују као злочине. То значи да Саудијска Арабија у којој се прељуба супружника кажњава смрћу има право да затражи изручење Била Клинтона. Какво право имају САД да захтевају изручење бившег законито изабраног председника Југославије за дела почињена у његовој сопственој држави? Или се можда Југославија налази под јурисдикцијом САД? Какво право имају САД да вређају нацију, називајући њеног бившег лидера диктатором? То право имају само Срби.

Треба увидети да Америци није потребан неки човек, већ јој је потребна легализација праксе светске владе и примата тог казненог органа у односу на законе суверене државе. То је изузетно опасно по свет у целини, јер то је начело глобалног тоталитаризма и деспотизма.

Сатанизација претходног руководства Југославије од стране Запада не објашњава се његовим „ауторитаризмом“ који се ни по чему не разликује од механизма власти у доброј половини света, рачунајући ту и савезнике и пријатеље САД, међу којима има доста режима, где се уопште не може говорити о људским правима у европском смислу или терминима Савета Европе. Уосталом, њихово је право да живе по сопственим традицијама. Подсетимо да се влада Отоманске империје, у којој су се још уочи Првог светског рата људи набијали на колац, секле главе хришћанима, па се онда јавно показивале (сетимо се дела Иве Андрића), у дипломатском речнику називала „Високом портом“, што је одражавало управо демократизам и поштовање према нацији као наследном субјекту међународног општења. Демонизација југословенског руководства била је повезана с његовим антиатлантизмом. Политика било које државе мора бити проамеричка, иначе ће њена демократија бити проглашена лажном, а сама држава и њене вође фашистичким. САД неће пропустити да ставе на црну листу ни нове руководиоце, ако им њихова политика не буде одговарала.

Други аспект је двоструки стандард. Сви се сећају како је Хашки трибунал – нелегитимни казнени орган новог светског поретка – само српског државног (не војног!) лидера Радована Караџића прогласио за ратног злочинца и „лишио га грађанских права“ (као под Стаљином), што је за последицу имало његово уклањање из јавног живота. Ратним злочинима се проглашавају само она дела која су починила лица „погрешне“ стране, и то грађанска лица. Отпор босанских Срба насилном комадању Запад је прогласио незаконитим и агресијом. Сада и Милошевића оптужује да је изазвао рат у Босни како би свалио кривицу на Србе за „конфликт у бившој Југославији“. Хашки трибунал ће учинити све да прогласи косовске бандите жртвама „етничког чишћења“, а њихова дела законитим „национално-ослободилачким“ покретом, да би оправдао одвајање Косова, јер се према савременим нормама ОЕБС-а отцепљење етничке мањине од неке државе допушта у случају да је држава угњетава и не поштује њена права. Ето шта треба светском жандарму!

Мени је потпуно несхватљива жеља за ругањем палој величини – то је типично за простаклук најнижег америчког сталежа; Американци су уживали да чепркају по „прљавом вешу“ свог председника, приказујући то као апотеозу демократије, а у ствари то је био грех библијског Хама. Такве ружне навике су удес ниских личности и ниских нација које никада нису држале мач у рукама, већ само новчаник. Хтела бих да Словени буду изнад тога.

Геополитика